Svo­ju sve­stra­nost i ši­ro­ka umjet­nič­ka in­te­re­so­va­nja sli­kar­ka Du­brav­ka Mi­li­vo­je­vić, Be­o­gra­đan­ka ko­ja ži­vi u Ko­to­ru, pred­sta­vi­la je na svo­joj dru­goj sa­mo­stal­noj iz­lo­žbi u Pod­go­ri­ci, otvo­re­noj u „Bluz ba­ru”. Ple­snim pe­r­for­man­som i fo­to­gra­fi­ja­ma ko­je su se smje­nji­va­le na vi­deo bi­mu Mi­li­vo­je­vić je na­pra­vi­la uvod u po­stav­ku „Da­le­ko pre­ko gra­ni­ce”, ko­ju či­ne sli­ke i eks­pe­ri­men­tal­ni ra­do­vi na­pra­vlje­ni u kom­bi­na­ci­ji cr­te­ža i ulja na plat­nu. Plat­na Du­brav­ke Mi­li­vo­je­vić, ko­ja je di­plo­mi­ra­la na ce­tinj­skom Fa­kul­te­tu li­kov­nih umjet­no­sti u kla­si pro­fe­so­ra Dra­ga­na Ka­ra­dži­ća pri­pa­da fi­gu­ra­tiv­nom sli­kar­stvu. Ši­ri­na nje­nog umjet­nič­kog in­te­re­so­va­nja svr­sta­va ih mo­tiv­ski u po­lje ap­strakt­nog sli­kar­stva.
– To je po­kret, mo­žda stra­ho­vi i slut­nje, ne­ke stva­ri iz­vu­če­ne iz pod­svi­je­sti ko­je su pro­na­šle pe­čat na plat­nu. U stva­ri, to je su­mi­ra­nje sve­ga što ži­vi­te, uz re­al­nost na­še sva­ko­dne­vi­ce. Sa­ma sli­ka je kro­ki ži­vo­ta... ta­ko ja to vi­dim.
Či­nje­ni­ca da je ova sli­kar­ka otvo­ri­la svo­ju iz­lo­žbu ple­som, go­vo­ri da su joj gra­ni­ce li­kov­ne umjet­no­sti tije­sne. To svje­do­če i nje­ne spe­ci­ja­li­stič­ke stu­di­je – in­ter­me­di­jal­no sli­kar­stvo, ko­je je ta­ko­đe zar­ši­la kod pro­fe­so­ra Ka­ra­dži­ća.
– Ples ni­je uvje­žban, to je iz­raz či­stog osje­ća­ja u mo­men­tu. Na vi­deo bi­mu pu­bli­ka mo­že da gle­da mo­je fo­to­gra­fi­je, na zi­do­vi­ma eks­pe­ri­men­tal­ne sli­ke ura­đe­ne u kom­bi­na­ci­ji cr­te­ža i ulja na plat­nu, ali iza­bra­la sam da po­stav­ku pred­sta­vim ple­snim pe­r­for­man­som – ob­ja­šnja­va ona.
Iako je ri­ječ o ne­for­mal­nom pro­sto­ru ka­kav je ka­fe „Bluz bar” Du­brav­ka Mi­li­vo­je­vić je ima­la čast da otvo­ri svo­ju iz­lo­žbu u pri­su­stvu svog men­to­ra, pro­fe­so­ra Ka­ra­dži­ća, u či­jij kla­si ste za­vr­šu­la FLU. Do po­dr­ške po­zna­tog stva­ra­o­ca ko­ji je kao pe­da­gog od­nje­go­vao već ne­ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja na­ših li­kov­nih umejt­ni­ka joj je ve­o­ma sta­lo, ka­že ona.
– Ve­o­ma ga po­štu­jem i vo­lim. Ne osje­ćam pre­ma nje­mu stra­ho­po­što­va­nje, već po­što­va­nje, kao oso­bi ko­ja je ve­o­ma bit­na u mo­m ži­vo­tu – ka­že Mi­li­vo­je­vić.
Na­ši sli­ka­ri, bez ob­zi­ra ko­joj ge­ne­ra­ci­ji pri­pa­da­li sve če­šće se od­lu­ču­ju da svo­je stva­ra­la­štvo pred­sta­ve u ne­for­mal­nim pro­sto­ri­ma, po­put „Bluz ba­ra”. Že­lju da se skre­ne sa uta­ba­nih sta­za na­še li­kov­ne sce­ne mo­žda je naj­bo­lje ob­ja­sni­la Du­brav­ka Mi­li­vo­je­vić.
– Ovo mje­sto je ži­vo, lju­di vo­le da ga po­sje­ću­ju, ov­dje se cir­ku­li­še sva­ko­dnev­no. Bit­no mi je da mje­sto ži­vi, pa lju­di on­da na­i­đu i pre­po­zna­ju ono što im tre­ba u sa­moj sli­ci. Ili će im se sli­ka sa­ma obra­ti­ti – ka­že ona.
Svje­sna je da je za li­kov­nog umjet­ni­ka bit­no da mu ra­do­vi bu­du iz­lo­že­ni u kla­sič­nom ga­le­rij­skom pro­sto­ru, no, ar­gu­ment pro­tiv ovoj ide­ji je što kla­sič­ne ga­le­ri­je ni­su po­pu­lar­ne me­đu pu­bli­kom.
– Ve­o­ma je bit­no iz­lo­ži­ti svo­je ra­do­ve i u kla­sič­noj ga­le­ri­ji, ali pro­blem je, po­seb­no na Ba­kla­nu, što lju­di ri­jet­ko po­sje­ću­ju ga­le­ri­je. A, ja pri­je sve­ga že­lim da lju­di vi­de mo­ja dje­la i on­da svje­sno na­pra­vi­te kom­pro­mis da mo­žda to ni­je pre­vi­še ozbi­ljan pro­stor, ali opet ve­ća je mo­guć­nost da vi­še lju­di vi­di va­še sli­ke – ob­ja­šnja­va Du­brav­ka Mi­li­vo­je­vić.
Ova mla­da sli­kar­ka je sa­mo­stal­no iz­la­ga­la če­ti­ri pu­ta, u Ko­to­ru, Bu­dvi i Pod­go­ri­ci, a uče­stvo­va­la je i na ne­ko­li­ko ko­lek­tiv­nih po­stav­ki u ze­mlji i ino­stran­stvu. Bo­ra­vi­la je i u Por­tu­ga­li­ji, kao uče­snik in­ter­na­ci­o­nal­nog se­mi­na­ra „Kul­tu­ra i umjet­nost me­di­te­ran­skih ze­ma­lja”.S.Ć.