KO­TOR – Po­ro­di­ca Ane Jo­va­no­vić i Se­fa­di­na Lja­ji­ća do­bi­la je pri­je tri mje­se­ca sed­mog čla­na, ma­log Ga­ša ko­ji sa­da, uz jed­no­i­po­go­di­šnju se­stru Bu­tu, uži­va pa­žnju svih uku­ća­na. O nji­ma, kao i o tro­go­di­šnjem Go­ra­nu i dvo­go­di­šnjoj Isme­ti naj­vi­še bri­nu nji­ho­ve sta­ri­je se­stre (po maj­ci, iz pr­vog bra­ka) – Alek­san­dra (11), Ra­da (9) i Ja­smi­na (8). Od pri­je tri mje­se­ca sa nji­ma je i djed Ra­mo Lja­jić, Se­fa­di­nov očuh, ko­ji je ne­po­kre­tan i ve­zan je za kre­vet. Nji­ho­va iona­ko te­ška so­ci­jal­na si­tu­a­ci­ja sa­da je još te­ža, jer tre­ba da bri­nu o sta­roj oso­bi ko­ja zah­ti­je­va po­seb­nu me­di­cin­sku nje­gu. U jed­noj pro­sto­ri­ji gri­ju se po­red pe­ći na dr­va, vo­du do­no­se sa obli­žnje sta­re austro­gar­ske bi­sti­jer­ne, a stru­ju još ne­ma­ju.
Ana je dr­ža­vljan­ka Cr­ne Go­re i pri­ma 102 eura na ime MOP-a i dječ­ji do­da­tak od 57 eura za tro­je dje­ce (za Go­ra­na, Isme­tu i Bu­tu). Se­fa­din je kao ra­se­lje­no li­ce, po­sred­stvom Kon­zu­la­ta Re­pu­bli­ke Sr­bi­je u Her­ceg No­vom u sep­tem­bru do­bio lič­nu kar­tu stran­ca sa pri­vre­me­nim bo­rav­kom u Cr­noj Go­ri i sr­bi­jan­ski pa­soš. Ne­za­po­slen je, ali sa­ku­plja sta­ro že­lje­zo, si­je­če dr­va, dr­žao je čak i ko­nja za vu­ču, mu­či se da za­ra­di ko­ji cent. Ra­dan je i vri­je­dan, naj­vi­še vo­li da uz­ga­ja ži­vo­ti­nje – ima vi­še ra­snih pa­sa, ne­ko­li­ko ko­ko­ša­ka i ze­če­va, dr­ži i jed­nu ko­zu, čak ima i go­lu­bo­ve za svoj gušt, vo­li ži­vo­ti­nje, a tu lju­bav pre­no­si i na dje­cu. Ali,od lju­ba­vi se ne ži­vi, te su se Ana i Se­fa­din zbog ne­za­vid­ne ma­te­ri­jal­ne si­tu­a­ci­je obra­ti­li za po­moć Cen­tru za so­ci­jal­ni rad u Ko­to­ru.
– Na­pi­sa­li smo mol­bu Cen­tru za so­ci­jal­ni rad da nam po­mog­nu da zbri­ne­mo dje­da Ra­ma i če­ka­mo od­go­vor od di­rek­to­ra Va­si­li­ja To­do­ro­vi­ća. Sta­rac ne vi­di, ne­po­kre­tan je, le­ži u kre­ve­tu, no­ge su mu od­u­ze­te. Naj­sta­ri­je kćer­ke mi po­ma­žu oko nje­ga, ali sa sed­mo­ro dje­ce i dvi­je be­be ni­je mi la­ko. Bo­ra­vi­mo svi u jed­noj pro­sto­ri­ji, tu ru­ča­mo, gri­je­mo se, spa­va­mo. Za bo­le­snog čo­vje­ka po­treb­na je po­seb­na nje­ga, lje­ko­vi, hi­gi­je­na, a mi ov­dje ne­ma­mo uslo­va. U is­toj pro­sto­ri­ji mo­ram da hra­nim dje­cu i pre­svla­čim i be­be – ka­že Ana.
Či­ta­va po­ro­di­ca je ži­vje­la u obli­žnjoj šu­pi (dva sa dva me­tra kva­drat­na) po­kri­ve­noj ce­ra­dom, dok se zid, na­kon obil­nih ki­ša, kra­jem 2013. go­di­ne ni­je sru­šio, te su jed­no vri­je­me ži­vje­li i u autu. Djed Ra­mo je u to vri­je­me bio na Ko­so­vu, oda­kle je ro­dom. Op­šti­na Ko­tor (Di­rek­ci­ja za ure­đe­nje i iz­grad­nju) da­la im je po­moć u gra­đe­vin­skom ma­te­ri­ja­lu, pa su „za­kr­pi­li” zi­do­ve ne­što pro­stra­ni­jeg objek­ta, ko­ji je ra­ni­je iz­go­rio u po­ža­ru, i po­kri­li no­vi „dom”. Use­li­li su 2. ja­nu­a­ra 2014. go­di­ne, uz ma­te­ri­jal­nu po­moć mno­gih do­brih lju­di iz Ko­to­ra, Tiv­ta, Ra­do­vi­ća, Nik­ši­ća, Pod­go­ri­ce.
Ra­mo ni­je imao ni­ka­kvih do­ku­me­na­ta, jer mu je sve iz­go­re­lo u po­ža­ru na Lo­va­nji, te ni­je mo­gao da ostva­ri pra­vo na so­ci­jal­nu po­moć u Cr­noj Go­ri. Te­žak ži­vot na­tje­rao ga je da se vra­ti na Ko­so­vo, ali ne za­du­go.
– Vi­še pu­ta sam išao u Vi­to­mi­ri­cu i vra­ćao se. Po­što nijesam imao do­ku­me­na­ta, ko­tor­ske vla­sti su me po­sla­le na Ko­so­vo kra­jem 2013. go­di­ne. Ta­mo sam oko po­la go­di­ne bo­ra­vio kod se­stre. Ona mi je po­mo­gla da sre­dim pa­pi­re za pen­zi­ju, ko­ju mi ša­lje po bra­ći. Pri­mam 135 eura – ob­ja­šnja­va Ra­mo i do­da­je da ga nje­go­vi su­na­rod­ni­ci na Ko­so­vu nijesu pri­hva­ti­li.
– Do­ži­vio sam da me mje­šta­ni mal­tre­ti­ra­ju i tu­ku. Pre­bi­li su me vi­še pu­ta. Mo­rao sam da spa­sa­vam ži­vu gla­vu, te sam se vra­tio ova­mo. Mo­ja dva bra­ta ži­ve u Ko­to­ru. Kod Se­fa­di­na i Ane sam već tri mje­se­ca. Pri­je mje­sec da­na iz­ne­na­da sam po­čeo da se gu­šim, ka­ko sam sjeo, vi­še nijesam usta­jao. Od ta­da sam ne­po­kre­tan. To je po­sle­di­ca pre­bi­ja­nja, tvr­di Ra­mo. On je do­šao sa ko­sov­skom lič­nom kar­tom, a u Cr­noj Go­ri ni­je ni pri­ja­vljen.
M.D.Po­po­vić


Od po­ljo­pri­vre­de do bi­je­de

Ra­mo je ro­đen 1945. go­di­ne u Pe­pi­ći­ma bli­zu Pe­ći, gdje je sa su­pru­gom i dva si­na ži­vio od po­ljo­pri­vre­de. Ra­dio je kao šu­mar. Od `64. go­di­ne je sa po­ro­di­com pre­se­lio u Vi­to­mi­ri­cu. Ka­da mu je 5. ma­ja 2002. go­di­ne umr­la že­na, od­lu­čio je da pro­da ima­nje i na­pu­sti Ko­so­vo. U Cr­nu Go­ru je do­šao 17. ma­ja iste go­di­ne. On i nje­gov po­si­nak Se­fa­din pre­ži­vlja­va­li su ra­de­ći fi­zič­ke po­slo­ve, se­li­li se iz mje­sta u mje­sto.
– U ba­ra­ci „Pr­vo­bo­rac” u Do­bro­ti ži­vje­li smo go­di­nu da­na, ra­dio sam sve – va­dio ka­me­nje, sje­kao šu­mu, ko­pao ka­na­le i sep­tič­ke ja­me. Ni­ko mi ni­je re­kao ko­me da se obra­tim, gdje da se pri­ja­vim za po­moć, pri­sje­ća se Ra­mo. Sa Se­fa­di­nom, ko­ji ga je pri­hva­tio kao ro­đe­ni sin, jed­no vri­je­me ži­vio je u Pod­go­ri­ci, za­tim se vra­tio u Bo­ku ko­tor­sku i na­se­lio na br­du Vr­mac, a on­da, ka­ko su ma­li­ša­ni od­ra­sta­li i sta­sa­li za ško­lu, si­šli su u pod­nož­je i skle­pa­li ba­ra­ku na Lo­va­nji, oda­kle je bi­lo lak­še pre­vo­zi­ti dje­cu do ško­le u Ko­to­ru. Tu je 2010. go­di­ne iz­bio po­žar, u ko­me su ži­vo­te iz­gu­bi­le dvi­je be­be Se­fa­di­na i Ane. Na­kon ra­znih pe­ri­pe­ti­ja, oni se s dje­com po­no­vo vra­ća­ju na Vr­mac, gdje su osta­li do da­nas. Pri­je par go­di­na u dva po­ža­ra ko­ji su „po­ko­si­li” ma­ki­ju na br­du, nji­hov „ku­će­rak” pre­tr­pio je ve­li­ku šte­tu, ali su, sre­ćom, svi osta­li ži­vi. Ta­da su in­ter­ve­ni­sa­li ko­tor­ski va­tro­ga­sci.