Neo­bi­čan ka­len­dar Rag­bi klu­ba „Lov­ćen”, či­ja se eki­pa u hu­ma­ni­tar­ne svr­he sli­ka­la pot­pu­no ob­na­že­na, pri­vu­kao je po­seb­nu pa­žnju žen­skog po­la. Dje­voj­ke je­dva če­ka­ju da ka­len­dar bu­de pu­šten u pro­da­ju i da se ča­ste po jed­nim pri­mjer­kom, uz oprav­da­nje da to ra­de is­klju­či­vo jer no­vac ide u hu­ma­ni­tar­ne svr­he. Si­gur­no će za­ne­ma­ri­ti fo­to­gra­fi­je na ka­len­da­ru....
Sni­ma­nje je tra­ja­lo sko­ro tri mje­se­ca, a rag­bi­sti ka­žu da je bi­lo pu­no smi­je­ha, tre­me, pre­zno­ja­va­nja, ob­na­ži­va­nja, ali i upor­nog ra­da. Mom­ci is­ti­ču da ne zna­ju bi li se dru­gi put upu­sti­li u istu avan­tu­ru, ali su se na sop­stve­nim pri­mje­ri­ma uvje­ri­li da je gra­ni­ca iz­me­đu hra­bro­sti i lu­do­sti ve­o­ma tan­ka. U ci­je­lu pri­ču ušli su vo­đe­ni hu­ma­no­šću i sport­skim du­hom, a da pri­ča bu­de što pro­fe­si­o­nal­ni­ja, in­tri­gant­ni­ja sa ve­li­kom do­zom umjet­no­sti – na fo­to­gra­fi­ja­ma su in­tim­ni dje­lo­vi spor­ti­sta pot­pu­no pre­kri­ve­ni sport­skim re­kvi­zi­ti­ma svoj­stve­nim sa­mo rag­bi­ju. Is­ti­ču da o do­ži­vlja­ji­ma i uti­sci­ma sa sni­ma­nja svje­do­če sa­mo zi­do­vi, tre­nu­ci i ne­ko­li­ko lju­di iz klu­ba ko­ji su pri­su­stvo­va­li sva­kom sni­ma­nju...
De­žu­r­ni kri­vac za pro­je­kat o ko­me će se tek pri­ča­ti, pred­sjed­nik klu­ba Go­ran Đu­ka­no­vić is­ti­če da rag­bi za­slu­žu­je naj­bo­lju mo­gu­ću re­kla­mu jer je to sport ko­ji tek tre­ba da za­ži­vi, ko­ji po sta­ti­sti­ci bi­lje­ži naj­ma­nje po­vre­da, te da ne mo­že da se ne vo­li.
– Že­lio sam da zbog po­pu­la­ri­za­ci­je rag­bi­ja i sa­mog klu­ba uči­ni­mo ne­što dru­ga­či­je i mi­slim da smo uči­ni­li pra­vi po­tez sa ovim ka­len­da­rom. Za­što če­ka­ti da sve što je do­bro do­đe iz Ame­ri­ke kad i mi sa­mi to mo­že­mo. Mom­ci su svi za­vr­ši­li ili za­vr­ša­va­ju fa­kul­te­te i la­ko su pri­sta­li na pred­log. Da su bi­le dru­ga­či­je okol­no­sti, oče­ki­vao bih ne­go­do­va­nje, ali je u ovom slu­ča­ju ide­ja pri­hva­će­na bez pro­ble­ma. Tvr­dim da na to ne bi pri­stao ni­ko ko ni­je obra­zo­van, ur­ban, ko ni­je pro­pu­to­vao, vi­dio svi­jet.... Za­i­sta sam po­no­san na svo­ju eki­pu – ka­že Đu­ka­no­vić.
Ka­ko is­ti­če, već od pr­ve na­ja­ve vla­da ne­vje­ro­vat­no in­te­re­so­va­nje za ka­len­da­rom, ne sa­mo kod nas već i u re­gi­o­nu.
– Fud­bal­ski sa­vez Cr­ne Go­re nam je iza­šao u su­sret i ustu­pio nam te­ren za fo­to­gra­fi­sa­nje. Mom­ci su u skla­du sa oba­ve­za­ma do­la­zi­li na sli­ka­nje, a bi­lo je i onih ko­ji su zbog oba­ve­za fo­to­gra­fi­je ra­di­li u stu­di­ju. Iako ni­sam dio ka­len­da­ra u štam­pa­noj ver­zi­ji, ni­sam pro­pu­štao ni­jed­no sni­ma­nje i mo­ram pri­zna­ti da sam uži­vao u at­mos­fe­ri. Sva­ka fo­to­gra­fi­ja je pot­pu­no re­al­na, ne­ma fo­to­šo­pa ni uba­če­nih ele­me­na­ta – ka­zao je Đu­ka­no­vić.
Lu­ka Lu­čić, ka­pi­ten eki­pe, is­ti­če da ni­je bi­lo la­ko na­pra­vi­ti baš sva­ku fo­to­gra­fi­ju.
– Kad nam je Go­ran Đu­ka­no­vić sa­op­štio da bi tre­ba­lo da se ma­lo agre­siv­ni­je po­ja­vi­mo u no­vi­na­ma i da to bu­de ve­li­ka hu­ma­ni­tar­na ak­ci­ja ko­ja će pri­vu­ći pa­žnju ne sa­mo u na­šoj dr­ža­vi već i u re­gi­o­nu, svi smo pri­sta­li iako ni­smo zna­li ka­kav je plan. Na pr­vom sni­ma­nju, sve nam je bi­lo ja­sno. Du­go je tre­ba­lo da ne­ko pro­bi­je led i ski­ne baš sve sa se­be. Si­ma­nje je tra­ja­lo dva-tri mje­se­ca, ni­smo se mo­gli oku­pi­ti. Ne­ke smo ubje­đi­va­li, ne­ke smo mo­ra­li da vu­če­mo i za ru­ka­ve i za no­ga­vi­ce da se po­ja­ve. Sni­ma­nje je bi­lo za­ni­mlji­vo – ci­je­la eki­pa, at­mos­fe­ra, sve – pri­ča Lu­čić.
Ipak, na sni­ma­nji­ma ka­že ni­je baš sve te­klo glat­ko.
– Ka­len­dar je u za­vr­šni­ci i na­da­mo se da će usko­ro kre­nu­ti pro­da­ja, mo­žda već ove sed­mi­ce. Bi­lo je ne­ko­li­ko ne­pri­jat­nih si­tu­a­ci­ja. Fo­to­gra­fi­sa­nje je tra­ja­lo to­li­ko du­go pri­li­kom iz­vo­đe­nja auta da smo čak i fo­to­gra­fa uspje­li da na­lju­ti­mo. Ni­smo mo­gli da se kon­cen­tri­še­mo – ta­man po­mi­sli­mo uspje­li smo, a ne­ko pra­sne u smi­jeh i sve mo­ra­mo is­po­čet­ka. Ni­je bi­lo ni­ma­lo la­ko ali smo uspje­li– pri­ča Lu­čić.
Ka­da se fo­to­gra­fi­ja pr­vi put po­ja­vi­la u no­vi­na­ma, mu­nje­vi­tom br­zi­nom su je pre­ni­je­li svi me­di­ji i por­ta­li ne sa­mo kod nas već i u re­gi­o­nu i zna­li smo da smo ura­di­li pra­vu stvar baš zbog po­pu­la­ri­za­ci­je rag­bi­ja.
Mla­đa­ni Mar­ko Ja­re­dić pri­zna­je da su se do po­sled­njeg tre­nut­ka na­da­li da će osta­ti bar u šort­se­vi­ma i da ne­će bi­ti baš pot­pu­no na­gi, ali da od to­ga ni­šta ni­je bi­lo. Ka­ko pri­ča, kad je pr­vi sa­i­grač pro­bio led, ni­su mo­gli da ga iz­ne­vje­re već su se so­li­da­ri­sa­li.
– Sni­ma­nje je bi­lo in­te­re­sant­no, ali ni­smo ni slu­ti­li da će ka­len­dar iza­zva­ti ta­kvu re­ak­ci­ju jav­no­sti, ni­sam oče­ki­vao ni da će to vi­dje­ti ci­je­la mo­ja rod­bi­na, pri­ja­te­lji, ro­di­te­lji.... U po­čet­ku je svi­ma bi­lo čud­no, ali su ka­sni­je svi pri­hva­ti­li, po­go­to­vo kad su ču­li da je sve u hu­ma­ni­tar­ne svr­he. Kad kre­ne pro­da­ja, je­dan će pri­mje­rak si­gur­no kra­si­ti zi­do­ve mo­je ku­će, ma­da bi­će mi neo­bič­no da uđem kod ne­ko­ga u stan i ugle­dam svo­ju fo­to­gra­fi­ju na ne­či­jem zi­du i to u ta­kvom iz­da­nju. Ne mo­gu a da se ne na­smi­jem pri po­mi­sli na to, ali se na­dam da će­mo us­pje­ti da po­pu­la­ri­zu­je­mo rag­bi, pa mo­ža nas ti lju­di ko­ji će ku­pi­ti naš ka­len­dar upo­zna­ju pri­je ne­go nas „oka­če” na zi­du – ka­že Ja­re­dić.
Ka­že da je ve­ći­ni igra­ča to bi­lo pr­vo pro­fe­si­o­nal­no fo­to­gra­fi­sa­nje, još kad im je re­če­no da ski­nu sve.... ni­su se čak ni po­gle­da­li.
– Za­i­sta smo se na­da­li da ne­će­mo mo­ra­ti baš sve da ski­ne­mo, ša­li­li smo se i smi­ja­li kad smo do­šli na pr­vo sli­ka­nje, ipak, br­zo smo shva­ti­li da to mo­ra­mo uči­ni­ti. Mo­ram pri­zna­ti da ni­sam oče­ki­vao ni ova­ko po­zi­tiv­ne re­ak­ci­je lju­di oko se­be. Ipak, na­ša sre­di­na ne pri­hva­ta baš la­ko ne­što što je dru­ga­či­je, ma­lo smo za­tvo­re­ni­ji, ali ni­smo ima­li ne­ga­tiv­nih ko­men­ta­ra, čak ni ša­la na taj ra­čun, ni­šta. Su­šti­na je da sav no­vac ide u hu­ma­ni­tar­ne svr­he, da smo uči­ni­li do­bro dje­lo. Jed­no je si­gur­no – od da­na ka­da ka­len­da­ri bu­du pu­šte­ni u pro­da­ju, ni rag­bi kao sport ni naš klub ne­će osta­ti ne­pri­mje­će­ni – po­ru­čio je Ja­re­dić.
Nje­gov ko­le­ga Alek­san­drar Mi­lo­sa­vlje­vić ne kri­je da je bio iz­ne­na­đen ko­li­ko su oko­li­na, po­ro­di­ca, dru­štvo nor­mal­no re­a­go­va­li kad su ču­li za ka­len­dar. Ka­ko ka­že, rag­bi tre­ni­ra tri go­di­ne, obo­ža­va taj sport i pre­po­ru­ču­je ga od sr­ca svim mla­dim lju­di­ma.
S.RA­DE­VIĆ

Hu­ma­nost na dje­lu

Rag­bi klub „Lov­ćen” pro­sla­vi­će usko­ro go­di­šnji­cu po­sto­ja­nja.
– Po­če­li smo pro­šle go­di­ne u ovo vri­je­me i već smo uspje­li da uz­dr­ma­mo sport­sko tlo, a ni­smo se ni za­gri­ja­li. Rag­bi je sport ko­ji za­slu­žu­je ve­ću pa­žnju i mi će­mo mu to pru­ži­ti. To je naj­bo­lji na­čin da mu se odu­ži­mo za sve užit­ke ko­je on na­ma pru­ža. Pro­šle go­di­ne smo or­ga­ni­zo­va­li i hu­ma­ni­tar­ni tur­nir za ugro­že­no sta­nov­ni­štvo Sr­bi­je i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne od po­pla­va ta­ko da nam hu­ma­nost ni­je ne­po­zna­ni­ca. Vi­dje­će­mo da dio po­mo­ći ode po­vri­je­đe­nim spor­ti­sti­ma, dje­ci bez ro­di­te­lja u Bi­je­loj, uglav­nom ne­kom ko­me je po­treb­na – ka­zao je Đu­ka­no­vić.

Osnov­no pra­vi­lo
rag­bi­ja – lop­ta una­zad

Mar­ko Ja­re­dić ob­ja­šnja­va da u rag­bi­ju lop­ta uvi­jek ide una­zad, što ga umno­go­me raz­li­ku­je od osta­lih spor­to­va.
– Na te­re­nu je uvi­jek 15 igra­ča. Pas se ne smi­je da­ti na­pri­jed, to smi­je sa­mo no­gom i to je ono što ga odva­ja od osta­lih spor­to­va... Mno­gi ga mi­je­ša­ju sa ame­rič­kim fud­ba­lom, ali po­sto­ji ve­li­ka raz­li­ka. Po­zi­va­mo sve ko­ji že­le da se upo­zna­ju sa rag­bi­jem da do­đu i vi­de ka­ko se igra taj sport, da se ne pla­še jer je pro­cen­tu­al­no ma­nje po­vre­da ne­go u bi­lo kom dru­gom spor­tu. Si­gu­ran sam da će im se svi­dje­ti – po­ru­čio je Ja­re­dić.