Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić

Moj po­zna­nik, za­pra­vo kom­ši­ja iz tre­ćeg ula­za la­me­le c, Uz­vi­še­ni Mi­lu­tin, jed­nom je na­pi­sao jed­nu pri­ču. Ni­ko ni­ka­da ni­je ob­ja­vio pri­ču ko­ju je jed­nom na­pi­sao Uz­vi­še­ni Mi­lu­tin.
Bio je do­zla­bo­ga usmljen i do­sa­dan, unj­kav i pi­tom kao sta­ri ma­ga­rac. No­sio je po­va­zdan tu pri­ču u li­je­poj pla­voj fa­sci­kli sa ukra­snom cr­ve­nom pan­tlji­kom. Ka­da je iz­gu­bio sva­ku na­du da će ne­ko ne­ka­da pri­ču ob­ja­vi­ti, tut­nuo mi je pla­vu fa­sci­klu.
Pro­či­tao sam pri­ču is­pi­sa­nu za­ko­vr­če­nim ru­ko­pi­som dok sam se sla­dio krof­na­ma u svo­joj ku­hi­nji­ci. Ka­da sam za­vr­šio či­ta­nje ot­puh­nuo sam prah še­ćer sa ko­ri­ca fa­sci­kle. Evo pri­či­ce mog po­zna­ni­ka Uz­vi­še­nog Mi­lu­ti­na:
Ob­reo sam se na auten­tič­nom pu­stom ostrv­ce­tu sa pal­mom na sre­di­ni. Sje­dam u pro­ri­je­đe­nu hla­do­vi­nu, va­dim tom­pus iz ku­ti­je i po­či­njem da pa­tim što ne­mam ko­ga po­ča­sti­ti. Ot­pi­jam iz bo­ce ko­ju sam po­nio sa so­bom i na tre­nu­tak gu­bim svi­jest, pa do­đem se­bi i pri­mi­je­tim da sam se sma­njio ot­pri­li­ke do ve­li­či­ne jed­ne piv­ske fla­še. Oko dži­nov­ske ku­ti­je sa ci­ga­ra­ma su još če­ti­ri ma­la čo­vje­ka.
Je­dan od njih se po­peo na ku­ti­ju i po­čeo sa hi­ste­rič­nom ga­la­mom. Bio je u uni­for­mi i imao je br­či­će. Is­pod nje­ga je li­je­pi mla­dić zla­ta­ste ko­se ko­ji je tra­bu­njao u za­no­su ne­ka­kve ru­ske sti­ho­ve, ne­pre­sta­no bi iz pla­ča pre­la­zio u raz­go­ro­pa­đe­ni smi­jeh i obr­nu­to. Do nje­ga je mi­ni­ja­tu­ra u cr­noj man­ti­ji sa kr­sti­nom oko vra­ta, po­gle­da upr­tog ka ne­bu, iz­vje­sni mo­nah Ma­ka­ri­je. Tre­ći je mi­ši­ća­vi go­ri­la u sport­skom šor­cu vri­šte­će bo­je i ban­da­ži­ra­nih ša­ka. Zvao se...ne­ka­ko čud­no i ne­raz­go­vjet­no ta­ko da mu ni­je­sam upam­tio ime.
Mno­go smo pri­ča­li i pre­pi­ra­li se. Ga­le­bo­vi su se baš pro­se­ra­va­li nad na­šim gla­va­ma. Čo­vje­ču­ljak sa br­či­ći­ma ni­je htio da si­đe sa ku­ti­je sve dok mu se ni­je­smo za­kle­li na po­slu­šnost.
Već na po­čet­ku za­u­zeo sam in­fe­ri­or­nu po­zi­ci­ju. Čak je i tu­pa­vi do­bro­du­šni bok­ser bio su­per­i­or­ni­ji od me­ne. Ne­pre­sta­no su me ućut­ki­va­li i pri­je ne­go bi ne­što za­u­stio.
Sa svo­je ku­ti­je na ko­ju se opet uz­ve­rao, ma­li lu­di go­vor­nik je ugle­dao brod.
–Tre­ba ih na­pa­sti, od­u­ze­ti im plo­vi­lo i pre­ći u da­lja osva­ja­nja! – vik­nuo je ši­lje­ći ka­ži­prst ka ho­ri­zon­tu.
– To nas ne­ča­sti­vi is­pi­tu­je i ša­lje nam ovu ukle­tu la­đu! Osta­će­mo vjer­ni Go­spo­du i ostrv­ce­tu na­šem i pu­sti­ti da de­mon pro­đe mi­mo na­ših sr­da­ca – re­kao je ma­li mo­nah Ma­ka­ri­je kr­ste­ći se i žmi­re­ći ka ne­be­si­ma.
Ma­li pje­snik zla­ta­ste ko­se je pi­ja­no te­tu­rao, po­vra­ćao je pri­dr­ža­va­ju­ći se za pal­mu, pso­vao je i slao po­ljup­ce niz pu­či­nu.
– Ukr­caj­mo se na brod lu­da­ka! Mo­žda nas ta utva­ra od­ne­se na ne­ku oba­lu go­lo­ga oča­ja! – bu­la­znio je pje­snik oti­ru­ći uba­la­vlje­na usta pr­lja­vim ru­ka­vom.
– Da – tu­po je pro­mu­cao bok­ser i blen­ta­vo zu­rio u iz­gu­blje­ni brod.
Je­di­no ja ni­je­sam znao šta da ka­žem. Čak i ka­da je mo­nah po­pu­stio lu­dom go­vor­ni­ku i re­kao ot­pri­li­ke: Tre­ba se, ipak, ukr­ca­ti, dra­ga bra­ćo, i spa­si­ti po­bo­žnu gu­zi­cu, ostao sam ni­jem i neo­d­lu­čan.
Ka­da je brod ne­po­vrat­no ot­plo­vio, uhva­ti­li su me slo­žno i ba­ci­li me u vo­du. Ni­ka­ko da po­to­nem...
Još je pla­va fa­sci­kla Uz­vi­še­nog Mi­lu­ti­na kod me­ne. Nje­ga ni­je baš la­ko sre­sti. A i kad ga sret­nem te­ško ću mu re­ći da je nje­go­va pri­ča...mi­slim...za­što bih mu bi­lo šta i go­vo­rio? Pro­šlo je do­sta vre­me­na i vje­ro­vat­no mu vi­še ni­je va­žna. Ili je mo­žda Uz­vi­še­ni Mi­lu­tin ko­nač­no po­to­nuo.
(Autor je knji­žev­nik)