Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Ro­diš se s manj­kom sa­mo­po­što­va­nja i dža­ba! Mo­gu te kr­sti­ti, bo­dri­ti, (raz)uvje­ra­va­ti, ali ne ide… Sa kri­ti­ka­ma sam na­u­čio da se no­sim – sam sam se­bi naj­stro­ži su­di­ja, ali kad ova­kav ču­je ne­što što bi mo­glo da li­či na bi­lo ka­kav ob­lik po­hva­le, na­sta­je pa­ni­ka!
Ni­kad ni­je­sam znao da pri­mim kom­pli­ment. Kri­ti­ku, da. I te ka­ko. Ali po­hva­lu, ne! Uvi­jek imam po­tre­bu da se prav­dam za to što sam ura­dio, ta­man ne znam ka­kvog di­vlje­nja i hva­le bi­lo vri­jed­no. Sve se ne­što sne­bi­vam, sve kao ne mo­ra­te vi to me­ni go­vo­ri­ti, ma aj­te, mo­lim vas.
Ova­ko ri­jet­koj sor­ti lju­di kao što sam ja stvar­no je bo­lje ne go­vo­ri­ti po­hva­le. Pre­pad­nem se kao zec: „Ka­ko sad da oprav­dam oče­ki­va­nja?” Za­du­ži­še me. Da li ću to ika­da ovje­ri­ti? To je kao po­di­za­nje kre­di­ta: od sil­ne za­hval­no­sti što do­bi­jem pa­re na za­jam, ja bih od­mah da ih vra­tim. Ili mi ga ne­moj­te ni da­va­ti. Ta­ko i kod po­hva­la: ako ne mo­gu sad od­mah da sko­čim i do­ka­žem da sam ih za­vri­je­dio, ne­moj­te mi ih, hva­la li­je­po, ni ba­ca­ti pred me­ne.
E, sad. Ne­ki se opet ro­de da ih svi po­štu­ju, hva­le i ki­te lo­vo­ri­ka­ma. Ta­kvi­ma kad se ro­de iz ma­mi­nog sto­ma­ka pr­vo iza­đe nos. Po­dig­nut do ne­be­sa. Od ma­lih no­gu im se sve pri­no­si, do­no­si, po­da­sti­re… Oni ra­stu da bi bi­li naj­pa­met­ni­ji, naj­vi­đe­ni­ji, naj­po­što­va­ni­ji, naj­u­gled­ni­ji, naj, naj...
I ta­da, još u pe­le­na­ma, na­vik­nu se da za­slu­žu­ju naj­bo­lje i naj­sku­plje igrač­ke, bi­ci­kle, tro­ti­ne­te, tor­be, pa­ti­ke, sve­ske, okvi­re za knji­ge. Kad ih ta­ko li­je­po za­do­je od pr­vih ko­ra­ka, ne tre­ba ih ka­sni­je mno­go uči­ti da su za njih na­mi­je­nje­ni i naj­bo­lji odjev­ni pred­me­ti, auto­mo­bi­li, lje­to­va­nja i zi­mo­va­nja, ku­će i sta­no­vi…
I idu ta­ko ovi li­je­pi i pa­met­ni lju­di, po­dig­nu­tog no­sa, sta­zom ži­vot­nom na ko­joj ne­ma tr­nja ni od ko­ro­va. Sve ured­no pod­ši­ša­no, sa­mo smi­lje i bo­si­lje, i po­ko­ja ru­ža, bez tr­nja pod­ra­zu­mi­je­va se.
Pra­ti ih ne­na­me­tlji­vo, baš u rit­mu nji­ho­vog do­sto­jan­stve­nog ko­rač­ja, me­lo­di­ja hva­la nji­ma slič­nih, ko­ji su isto ta­ko svi­jet pr­vo no­sem ugle­da­li. Na­vik­nu­ti na hva­lo­spje­ve, bi­ra­ju sa­mo one ko­ji su vič­ni da ta­kve knji­žev­no-umjet­nič­ke tvo­re­vi­ne za njih smi­šlja­ju i istim ne­se­bič­no oba­si­pa­ju. Ne­ma­ju pro­ble­ma sa osje­ća­jem ne­do­stoj­no­sti, sa­mo­kri­tič­no­šću, pre­i­spi­ti­va­njem sop­stve­nog uma i spo­sob­no­sti, sum­nja­ma u svo­je do­me­te i do­ma­ša­je…
Uop­šte im ne pa­da na pa­met da se okre­nu oko se­be, po­gle­da­ju u ogle­da­lo, nad­ne­su iz­nad ka­kvog iz­vo­ra, pa da vi­de do­kle je is­kli­jao nji­hov, hva­le vri­je­dan, nos. Ne cr­ve­ne se i ne gle­da­ju ka­ko će oprav­da­ti i ot­pla­ti­ti kad ih ne­ko, iz kru­ga nji­ma slič­nih ve­li­či­na, po­tap­še po ra­me­nu i ka­že: Sva­ka čast! Kod njih je sve što do­bi­ju – za­slu­že­no.
Ma­da, o to­me šta stvar­no zna­či za­slu­ži­ti ne­što, ne­ma­ju poj­ma.
I on­da se ja, na sta­zi ži­vot­noj, ko­jom ni­je­su uvi­jek cvje­ta­le ru­že i lju­bi­či­ce, ja ko­ji do­bro znam od­va­ga­ti do­bro od zla, ži­to od ku­ko­lja, trud od tru­ta, za­slu­že­no od po­klo­nje­nog, upi­tam na glas: Pa ko­ji je me­ni đa­vo? Do­kle ćeš da se pre­i­spi­tu­juš, po­gi­nješ gla­vu i kad tre­ba i kad ne tre­ba, skla­njaš u stra­nu svi­ma, tr­piš gor­dost, umi­šlje­nost pra­zno­gla­va­ca i još se cr­ve­niš kad ti ne­ko ka­že: Do­bar si!
Je­su li mo­ji ro­di­te­lji po­šte­nja­ci, u sil­noj že­lji da me vas­pi­ta­ju uč­ti­vog i fi­nog, ubi­li ne­gdje us­put u me­ni i ku­raž, jer ona valj­da ne pri­li­či li­je­po vas­pi­ta­nim.
Pi­tam se ko je, gdje i kad po­gri­je­šio i mo­gu li se te gre­ške is­pra­vi­ti. Da na­u­čim i ja se­be da ci­je­nim, da stra­stve­no, ka­ko i za­slu­žu­jem, po­dig­nem gla­vu i ka­žem gla­sno sam se­bi: Sa svim svo­jim vr­li­na­ma i ma­na­ma, ti si po­se­ban, pa­me­tan i hva­le vri­je­dan!
Po­no­sim se so­bom!
A ne da to učim od onih što su na nos ro­đe­ni.