Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić


Ma ko­li­ko nam te­ško pa­da­lo, vo­đa „so­ci­jal­de­mo­kra­ta“ Ran­ko Kri­vo­ka­pić, ko­ji je, bar za na­še ne(pri­li­ke), do­bar po­zna­va­lac „te­o­ri­je iga­ra’’, uspio je da po­no­vo iz­i­gra opo­zi­ci­o­ne li­de­re – „izuo ih je pri­je ne­go su za­ga­zi­li u ri­je­ku“ i „žed­ne ih pre­veo pre­ko vo­de“. Nji­ho­va ini­ci­ja­ti­va da se for­mi­ra vla­da na­rod­nog je­din­stva pr­vo je do­bi­la po­dr­šku vr­ha SDP-a, da bi 23. fe­bru­a­ra pred­sjed­ni­štvo do­ni­je­lo od­lu­ku da se i da­lje osta­je uz „go­spo­da­ra“. Da od­lu­če ova­ko, vrh SDP- a i nji­hov vo­đa ru­ko­vo­di­li su se i spolj­no­po­li­tič­kim raz­lo­zi­ma – „Cr­na Go­ra je u po­stup­ku kon­ti­nu­i­ra­nog na­pret­ka u pre­go­vo­ri­ma sa EU i pred vra­ti­ma je NA­TO-a“. Za sve ovo se sa­zna­lo i ka­da je naj­vi­ši or­gan par­ti­je (da­ka­ko, bez Ran­ka) vo­dio pre­go­vo­re, od­no­sno raz­go­va­rao s naj­vi­šim pred­stav­ni­ci­ma opo­zi­ci­je. Cilj je ostva­ren: do­bi­lo se u vre­me­nu, la­žne na­de u Ran­ka i SDP su po­no­vo pro­bu­đe­ne i što je za opo­zi­ci­ju naj­go­re, a za re­žim naj­bo­lje pro­du­blje­ne su raz­li­ke u vi­đe­nji­ma opo­zi­ci­o­nih pr­va­ka o to­me ka­ko i na ko­ji na­čin iza­ći iz ovog ka­ta­stro­fal­nog, ha­o­tič­nog sta­nja. Sa­da ka­da je sve go­to­vo i kad je Ran­ko iza­šao na či­stac, ni­je te­ško pro­ci­je­ni­ti – ova ve­li­ka pre­va­ra je po­raz opo­zi­ci­je, a ne dr­ža­ve, jer da nje ima, ne bi se pre­go­va­ra­lo i tra­ži­la pre­la­zna vla­da. Uosta­lom, ne­što što ne po­sto­ji kao dr­ža­va u pra­vom smi­slu te ri­je­či ne mo­že se po­ra­zi­ti.
Opo­zi­ci­o­ni li­de­ri ko­ji su na­u­če­ni lju­di i du­go tra­ju u po­li­ti­ci (ne­ki od 1989. go­di­ne, a po­je­di­ni i od pri­je) ni­je­su smje­li se­bi do­zvo­li­ti da se „o isti ka­men sa­ple­tu dva pu­ta“.
A, de­si­lo im se!
Na­da­nja u Ran­ka, bar ta­ko se po­ka­za­lo bi­la su ne­re­al­na – moć ko­ju ima na cr­no­gor­skoj po­li­tič­koj sce­ni i u SDP-u je pre­ci­je­nje­na. Kao što se Ran­ko ne mo­že mje­ri­ti s „go­spo­da­rem“ (na­ko po vi­si­ni), isto ta­ko se ni SDP ne mo­že mje­ri­ti sa DPS-om. Ono što im je za­jed­nič­ko je­ste da su to, bez ob­zi­ra na ime­na, de­sne par­ti­je či­ja je ide­o­lo­gi­ja neo­li­be­ra­li­zam – pljač­ka­ški, ma­fi­ja­ški, za­mra­če­ni ka­pi­ta­li­zam i ve­za­nost za NA­TO. To što Ran­ko po­vre­me­no pro­go­vo­ri pro­tiv neo­li­be­ra­li­zma i pu­sto­ši do ko­je je do­veo u eko­no­mi­ji i dru­štvu, ni­šta ne mi­je­nja na stva­ri – taj si­stem pod­u­pi­re 17 go­di­na. Ka­ko su na­sta­le obje par­ti­je zna se – DPS iz Sa­ve­za ko­mu­ni­sta, a „ute­me­lje­nje“ SDP-a za­po­če­to je 1990. go­di­ne ob­je­di­nja­va­njem vi­še par­ti­ja i stra­na­ka.
In­te­re­si, a ne ubje­đe­nja po­ve­zu­ju član­stvo u ovim par­ti­ja­ma. Da­ka­ko, i kod dru­gih je ma­nje-vi­še isto – bit­no je da se ne­što „za­ku­či“.
„Go­spo­da­rev“ DPS još je broj­ča­no ja­ka par­ti­ja. U svim seg­men­ti­ma dru­štva i „dr­ža­ve“ (pri­vre­di, zdrav­stvu, obra­zo­va­nju, kul­tu­ri, sud­stvu, tu­ži­la­štvu, po­li­ci­ji ima­ju svo­je „eli­te“, svo­ju moć­nu špi­jun­sku mre­žu na­sli­je­đe­nu iz sta­rog re­ži­ma, za­tim svo­je pri­ključ­ke za stra­ne cen­tre mo­ći i funk­ci­o­nal­ne ka­la­bre­ško-si­ci­li­jan­ske ve­ze sa „svi­je­tom bi­zni­sa“ iz sjen­ke.
Ran­ko ne bi bio ono što je­ste (dvo­stru­ki igrač) ka­da se ne bi još jed­nom ogla­sio pred­lo­zi­ma za for­mi­ra­nje ne pre­la­zne, već vla­de u sjen­ci. To je „do­bra stvar“ (mi­sli na vla­du), ali „opo­zi­ci­ja pr­vo tre­ba da se in­te­gri­še“ i da po­ka­že sprem­nost da mo­že pre­u­ze­ti od­go­vor­nost za vo­đe­nje dr­ža­ve. I ta­ko da­lje i to­me slič­no. Ako je i od „so­ci­jal­de­mo­krat­skog“ li­de­ra – mno­go je. Do­sta je vi­še tih nje­go­vih ma­ri­fe­tlu­ka (smi­ca­li­ca) i vri­je­me je da ga li­še me­ra­ka (za­do­volj­stva) da za­ma­ja­va opo­zi­ci­ju i pra­vi s njom spr­da­či­nu. Ne­ka i da­lje pri­ča o KAP-u, Kra­lji­či­noj pla­ži, ku­ka­vič­jim ja­ji­ma do mi­le vo­lje, sa­mo ne­ka je što da­lje od onih opo­zi­ci­o­nih li­de­ra ko­ji ne pri­sta­ju na tru­le kom­pro­mi­se, već ho­će ak­ci­ju, ru­še­nje dik­ta­tu­re. Ko ni­je na­u­čio lek­ci­ju s Ran­kom, ne­ka se i da­lje na­da da će on iz­ma­ći sto­li­cu na ko­joj 17 go­di­na sje­di sa „go­spo­da­rem“.
Sa­mo što se sti­ša­la pri­ča o pre­la­znoj vla­di, pred­lo­že­na je ide­ja o vla­di u sjen­ci. Sre­ćom po opo­zi­ci­ju i na­rod, pred­lo­že­no je da kan­di­dat za nje­nog pred­sjed­ni­ka bu­de ne­za­vi­sni po­sla­nik DF-a Jan­ko Vu­či­nić – do­ka­za­ni bo­rac ko­ji se po­o­dav­no od­u­pi­re „go­spo­da­re­vom“ sa­mo­vla­šću. Vu­či­nić ne do­la­zi ni­ot­ku­da – ta­mo gdje je bio (sin­di­kat Že­lje­za­re, Glav­ni od­bor uni­je slo­bod­nih sin­di­ka­ta, DF) ni­je se krio – rvao se sa re­ži­mom i pri­je i sa­da. Ovog rad­nič­kog tri­bu­na za­jed­no sa nik­šić­kom po­šte­nom si­ro­ti­njom ni­je­su mo­gli za­u­sta­vi­ti ni kor­do­ni po­li­ci­je, ni­ti me­tal­ne ograde! A baš ta si­ro­ti­nja (ni­je bit­na nje­na na­ci­o­nal­na, vjer­ska i dru­ga pri­pad­nost) ko­ju su stvo­ri­li ma­fi­ja­ški ka­pi­ta­li­sti (pre­va­rom su joj uze­li i pro­da­li fa­bri­ke) bi­će udar­na pe­sni­ca gra­đan­skog ot­po­ra ne­na­rod­nom re­ži­mu. Po­me­nuo sam u jed­noj ko­lum­ni, ali ću po­na­vlja­ti i da­lje - od svih pri­ti­sa­ka na re­žim naj­te­ži je pri­ti­sak glad­nog sto­ma­ka.
Vu­či­nić je pri­hva­tio kan­di­da­tu­ru pred­sjed­ni­ka vla­de u sjen­ci, ko­jom je, ka­ko je re­kao „po­ča­stvo­van“, ali je na­tuk­nuo, ona­ko uz­gred, ka­ko mu se či­ni da su ide­je o pre­la­znoj vla­di i vla­di u sjen­ci za­o­bi­la­zni pu­te­vi do ci­lja, jer za ta­kve ci­lje­ve ko­ji­ma te­ži slo­bod­na, de­mo­krat­ska i gra­đan­ska Cr­na Go­ra, po­treb­na je pr­ven­stve­no ak­ci­ja. Mo­gao je i bez „či­ni se“ – sa­svim je u pra­vu. I vla­da u sjen­ci, bez ob­zi­ra na to ko bi bi­li nje­ni osni­va­či i čla­no­vi, sa­ma za se­be ni­je do­volj­na da gra­đa­ni pre­u­zmu kon­tro­lu nad in­sti­tu­ci­ja­ma „dr­ža­ve“.
Bez gra­đan­skih pro­te­sta, bez po­li­tič­kog pr­ko­sa dik­ta­tu­ri pi­ta­nje je da li bi ova vla­da iza­šla iz sjen­ke – i njoj i na­ma s njom te­ško da bi sva­nu­lo.
Vu­či­nić je, re­ci­mo i to, od­mah na­kon Ci­pra­so­ve po­bje­de u Grč­koj, iz­ja­vio da će for­mi­ra­ti cr­no­gor­sku Si­ri­zu. I naš, nik­šić­ki Ci­pras (i on zna šta je si­ro­tinj­ska su­za, in­že­njer je po stru­ci, bez kra­va­te i ne li­či na osta­le ulic­ka­ne fi­stun-po­li­ti­ča­re), kao i nje­gov grč­ki uzor je pre­ga­lac – čo­vjek od ak­ci­je. Spre­man je da po­mog­ne, ka­ko bi re­kle istin­ske so­ci­jal­de­mo­kra­te – lje­vi­ča­ri „ov­dje i sa­da“. Pri­je ne­go što iza­đe­mo na uli­ce (i oni su bi­li „uli­ča­ri“ i na uli­ci su se do­gra­bi­li vla­sti, a ne u in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma), tre­ba sa­či­ni­ti stra­te­ški plan ru­še­nja dik­ta­tu­re – ne­pro­mi­šlje­no, po­gre­šno dje­lo­va­nje opo­zi­ci­je sa­mo će po­mo­ći „go­spo­da­ru“ da za­dr­ži „di­zgi­ne“, a mi da i da­lje no­si­mo ja­ram.
Stra­te­ški plan i me­to­de po­li­tič­kog pr­ko­sa, ne­na­sil­ne bor­be ot­po­ra, po­seb­na su pri­ča – bi­će i o nji­ma go­vo­ra.