Ju­bi­lej knji­žev­nih su­sre­ta „Pje­snič­ka ri­ječ na iz­vo­ru Pi­ve”, ko­ji su na­sta­li 1970. go­di­ne kao „ju­go­slo­ven­ski”, sva­ka­ko je je­dan od naj­ve­ćih knji­žev­nih i kul­tur­nih do­ga­đa­ja dru­ge po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka i da­nas. Ovi su­sre­ti ima­li su i ima­ju i me­đu­na­rod­ni ka­rak­ter, pod­sje­ća idej­ni tvo­rac pje­snik Ko­sta Ra­do­vić.
– Bi­lo je to ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje ute­me­lji­ti, kon­cep­cij­ski utvr­di­ti, raz­vi­ti ta­kvu knji­žev­nu ma­ni­fe­sta­ci­ju u bes­pu­ću, ka­kva je bi­la ta­da Pi­va, sa le­di­ne, bez bu­dže­ta.
Ovo knji­žev­no ču­do otvo­ri­lo je ka­pi­je naj­ve­ćim pje­sni­ci­ma i knji­žev­nim kri­ti­ča­ri­ma on­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, i ti naj­ve­ći upra­vo su že­lje­li da do­đu na iz­vor ri­je­ke Pi­ve, kod sta­rog ma­na­sti­ra, u pri­rod­ni iskon ti­ši­ne i lje­po­tu, pri­je po­to­pa pri­ro­de, isto­rij­skih spo­me­ni­ka, gra­đe­vi­na, mo­sto­va i do­mo­va – ka­že Ra­do­vić.
Su­sre­ti su na­sta­li iz nje­go­ve po­bu­ne pro­tiv, ka­ko ka­že, ap­sur­da ko­ji se na­zi­va – po­top sve­ga što je bi­lo u Žu­pi Pi­vi.
– Lo­mio sam se iz­me­đu tog ap­sur­da, tra­ge­di­je, pio sam, na­gi­njao smr­ti, dok mi ni­je sa­zre­la ide­ja: na iz­vo­ru ri­je­ke po­če­ti pje­snič­ke ve­če­ri pri­je ne­go ri­je­ku za­ro­be teh­no­kra­te i bi­ro­kra­te. Is­ko­ri­stio sam po­če­tak grad­nje bra­ne u Mra­ti­nju i se­o­bu drev­nog Piv­skog ma­na­sti­ra kao pot­po­ru pu­bli­ke. U tre­nut­ku, pred po­top, 1975. i 1976. bi­lo je 5.000 hi­lja­da slu­ša­la­ca, a na pr­voj ve­če­ri 2.000 slu­ša­la­ca. Ta­kav pje­snič­ki uz­let do­tad ni­je pam­ti­la ni Ju­go­sla­vi­ja, ni Cr­na Go­ra, ni Evro­pa – ka­že Ra­do­vić.
Or­ga­ni­za­to­ri su is­ko­ri­sti­li teh­nič­ko - or­ga­ni­za­ci­o­ne mo­guć­no­sti Me­đu­re­pu­blič­ke kul­tur­no - pro­svjet­ne za­jed­ni­ce iz Plje­va­lja, jer Pi­va ta­da, ka­že Ra­do­vić, ni­je ima­la ni mi­kro­fon, ni har­mo­ni­ku, ni vo­di­te­lja.
– Bio sam u po­čet­ku sve, pa i vo­di­telj i do­ma­ćin, ali i mag za or­ga­ni­za­ci­ju i rad bez im­pro­vi­za­ci­je. Na su­sre­te u Pi­vi ni­je mo­gao do­ći bi­lo ko! Bi­vao sam i na uda­ru ide­o­lo­gi­je i bi­ro­kra­ti­je lo­kal­ne, dr­ža­li su se par­tij­ski sa­stan­ci da me one­mo­gu­će jer ni­je­sam „pi­tao Ko­mi­tet” ali kad se po­ja­vio prst pu­bli­ke i pi­sa­ca iz ci­je­le ze­mlje i od­jek su­sre­ta po­sta­lo ču­do – sve se uću­ta­lo, a tom tren­du po­dr­šku su da­li i po­je­di­ni po­li­ti­ča­ri svje­sni vri­jed­no­sti ove knji­žev­ne po­ja­ve, na­ro­či­to Velj­ko Mi­la­to­vić, ko­ji ni­je gla­sao za po­top Pi­ve – pri­sje­ća se Ra­do­vić.
Na Pi­vi su go­vo­ri­li po­e­zi­ju naj­ve­ći pje­sni­ci onog do­ba: De­san­ka Mak­si­mo­vić, Ste­van Ra­ič­ko­vić, Vas­ko Po­pa, Mi­ka An­tić, Dra­go­mir Braj­ko­vić, Bla­žo Ko­ne­ski, Ve­sna Pa­run, To­maš Ša­la­mun, svi naj­zna­čaj­ni­ji pje­sni­ci iz Cr­ne Go­re... Re­dov­no smo or­ga­ni­zo­va­li sim­po­zi­ju­me o ve­li­kim pi­sci­ma. Me­ši Se­li­mo­vi­ću, Bran­ku Ćo­pi­ću, Mi­ha­i­lu La­li­ću, Ra­do­va­nu Zo­go­vi­ću, Oska­ru Da­vi­ču. Ve­li­kim pi­sci­ma or­ga­ni­zo­va­li smo por­tre­te – is­pri­čao je Ko­sta Ra­do­vić.
On se pri­sje­ća da je uvi­jek at­mos­fe­ra bi­la ve­li­čan­stve­na i pri­sna sa pu­bli­kom i sa na­ro­dom iz piv­skih se­la: Go­ran­ska, Pi­šča, Bre­za­na, Mi­lo­še­vi­ća, Se­lja­na...
– Sje­ćam se mno­gih vra­go­li­ja ve­se­lih pje­sni­ka Bra­ni­sla­va Pe­tro­vi­ća, Spa­so­ja Bla­go­je­vi­ća, Mi­ro­sla­va An­ti­ća, Mi­ro­sla­va Đu­ro­vi­ća... Bi­lo je ve­se­lo, a sad je me­ni mno­go tu­žno: ne­ma ri­je­ke, ge­ne­ra­ci­je po­mr­le, su­sre­ti aka­de­mi­zo­va­ni, ali ju­bi­lej je isto­ri­ja.
Ž.J.


Na­iv­no od­bio Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du

– Kul­tur­no - pro­svjet­na za­jed­ni­ca Cr­ne Go­re bi­la je naj­zna­čaj­ni­ja in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re pri­je for­mi­ra­nja Mi­ni­star­stva kul­tu­re, ima­li smo oko 60 kul­tur­no-umjet­nič­kih i na­uč­nih dru­šta­va u nje­nom sa­sta­vu, raz­vi­ja­li ve­li­ke ma­ni­fe­sta­ci­je, pro­gra­me u Ju­go­sla­vi­ji i me­đu­na­rod­noj sa­rad­nji. Na pri­mjer, dva pro­gra­ma u Kra­lje­vu (1983-1986) (na gro­blju stri­je­lja­nih 6.000 pa­tri­o­ta od nje­mač­kih fa­ši­sta). Kao se­kre­tar te Za­jed­ni­ce in­ten­ziv­no sam ra­dio sa ve­li­kim bro­jem sa­rad­ni­ka na re­a­li­za­ci­ji pro­gra­ma, ko­je je u to­ku ok­to­bar­skih sve­ča­no­sti, pre­no­si­la sva ju­go­sla­ven­ska te­le­vi­zi­ja – di­rekt­no. Na­pi­sao sam i sce­na­rio za taj pro­gram, a dru­gi sce­na­rio za istu ma­ni­fe­sta­ci­ju na­pi­sa­li smo Ra­do­ji­ca Bo­ško­vić i ja. U Pod­go­ri­ci (on­da­šnjem Ti­to­gra­du), gle­da­li su se ti pro­gra­mi ma­sov­no kao ne­ka va­žna fud­bal­ska utak­mi­ca, pu­ca­lo se i pje­va­lo. Zbog tih pro­gra­ma bio sam pred­lo­žen za Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du. Na­iv­no sam je od­bio.