Na­kon pret­pre­mi­jer­nog iz­vo­đe­nja no­ve po­zo­ri­šne pro­duk­ci­je ti­vat­skog Cen­tra ѕa kul­tu­ru, pred­sta­ve „Ha­sa­na­gi­ni­ca” u re­ži­ji Ja­go­ša Mar­ko­vi­ća, mo­že se već sa­da re­ći da je ri­ječ o ko­ma­du ko­ji će si­gu­r­no po­ni­je­ti epi­e­te kul­tu­nog. Ma­e­stral­ni tekst Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća Mar­ko­vić je vi­spre­no vra­tio ko­ri­je­ni­ma an­tič­ke tra­ge­di­je. Nad­me­nost i oho­lost ve­li­ka­ša ubi­ja­ju lju­bav i čo­vječ­nost. Ha­sa­ga­na­gi­ni­ci pre­su­đu­ju osi­o­nost mu­ža i bes­kru­pu­lo­zan bra­to­vljen po­nos. Lju­bav umi­re pred ne­za­dr­ži­vim na­le­tom ma­lo­gra­đan­skih in­tri­ga, po­no­sa, lju­bo­mo­re i stra­sti. Već se sad mo­že re­ći da 14. po­zo­ri­šna pro­duk­ci­ja CZK ozbilj­no kon­ku­ri­še za na­gra­de ovo­go­di­šnjeg Fe­sti­va­la me­di­te­ran­skog te­a­tra „Pur­ga­to­ri­je“.
Po­red iz­ra­žaj­ne glu­me, „Ha­sa­ga­ni­com“ do­mi­ni­ra upe­ča­tlji­va sce­na pre­kri­ve­na pi­je­skom. Pi­je­sak se sli­va niz zi­di­ne ku­le sred­njo­vje­kov­nog kom­plek­sa Bu­ća, na­vo­de­ći na mi­sao da sve ljud­ske tra­ge­di­je, ko­me­di­je i lju­ba­vi na kra­ju pre­kri­je pra­ši­na vre­me­na i za­bo­ra­va. Ja­goš Mar­ko­vić ma­e­stral­no ko­ri­sti atri­jum Ljet­nji­kov­ca Bu­ća, ko­ji je oči­gled­no stu­di­o­zno pro­u­čio još dok je sa CZK ra­dio ra­ni­ji po­zo­ri­šni hit-„Fi­lo­me­nu Mar­tu­ra­no“.
- Ja­ko sam za­do­vo­ljan, sre­ćan, div­no smo ra­di­li, baš sam is­pu­njen! Sce­na je ta­kva ka­ko sam je za­mi­slio, hva­la im što su mi da­li ove uslo­ve! Kad sam pr­vi put ov­dje ušao, ja sam re­kao da je ovo za Ha­sa­na­gi­ni­cu. Ova sce­na je ču­de­sna, ov­dje mo­že­te od Me­di­te­ra­na, pa da­lje, ov­dje mo­že sve! Uz to rad, rad, rad, do­bri glum­ci, ra­di­li smo! - ka­že Mar­ko­vić.
Mla­da cr­no­gor­ska glu­mi­ca Kri­sti­na Ste­vo­vić ko­ja je bri­lji­ra­la u ulo­zi Ha­sa­na­ga­ni­ce ni­je skri­va­la uz­bu­đe­nje.
- Mo­ram pri­zna­ti, ne mo­gu skri­ti ni za­do­volj­stvo, jer sam dio ova­kvog ti­ma i ova­kvog pro­ce­sa. Či­ni mi se da smo na pra­gu jed­ne ve­li­ke pred­sta­ve i vr­lo mi je dra­go što pri­pa­da upra­vo CZK Ti­vat! Osta­je mi sa­mo da se na­dam da će i ve­če­ras i ka­sni­je pred­sta­va do­ži­vlja­va­ti ova­ci­je i ima­ti dug ži­vot! Mi­slim da će se ova „Ha­sa­na­gi­ni­ca” pam­ti­ti po to­me što je ama baš sva­ko dao do kra­ja se­be. Svi gi­nu do po­sled­njeg zr­na pi­je­ska! – is­ti­če Ste­vo­vi­će­va.
Glu­mi­ca Ani­ta Man­čić tu­ma­či lik maj­ke Ha­sa­na­gi­ne ka­že da je ulo­ga za nju pra­vi iza­zov.
- Bo­rim se sa svo­jim lič­nim de­mo­ni­ma. Na­u­či­la sam da igram ulo­ge gdje će me lju­di vo­lje­ti, obo­ža­va­ti, gdje ću bi­ti sim­pa­tič­na... Ovo je ulo­ga, ko­ja uop­šte ni­je sim­pa­tič­na, a ja je i pra­vim ta­ko, ta­ko da mi se de­ša­va du­pli užas! Po­ku­ša­la sam da prav­dam sve to, sav taj užas ko­ji do­no­sim na sce­nu, a zlo sam po­ku­ša­la da prav­dam i ne­čim što je ljud­sko, što je uzrok i što bi za­pra­vo ovo tre­ba­lo da bu­de po­slje­di­ca ne­kog ži­vo­ta. To je bio je­di­ni na­čin da ja sta­nem na ovu sce­nu, ta­kva ka­kva je­sam. Mo­ram pri­zna­ti, vr­lo mi je za­ni­mlji­vo, uop­šte ne znam ka­ko di­šem u ova­kvim ulo­ga­ma, ka­ko to pre­la­zi ram­pu, ali to je pot­pu­no dru­gi na­čin ra­da, dru­gi pro­ces, to­tal­no dru­ga­či­ji od ono­ga na ko­ji sam ja na­vi­kla – ka­že Man­či­će­va.
Alek­san­dar Sreć­ko­vić Ku­bu­ra, ko­ji igra be­ga Pin­to­ro­vi­ća o ti­vat­skoj pu­bli­ci go­vo­ri u su­per­la­ti­vu.
- Ma­lo nam je bu­ra pro­mi­je­ni­la smjer, a s pi­je­skom smo se već sro­di­li! Mje­sec i po da­na ži­vi­mo u pi­je­sku, pa nam je OK, vr­lo sam za­do­vo­ljan, kao i ko­le­ge. Ovo je am­bi­jen­tal­na pred­sta­va, na otvo­re­nom, a one uvi­jek ima­ju ne­ke iza­zo­ve! Me­ni ni­je pr­vi put da sa Ja­go­šem ra­dim am­bi­jen­tal­ne pred­sta­ve i one su iza­zov­ne za­to što Ja­goš umi­je uvi­jek da iz­vu­če mak­si­mum iz am­bi­jen­ta u ko­me ra­di. Na­rav­no, sta­vlja iza­zo­ve i pred glum­ce, ali mi se br­zo sna­đe­mo. Ovi mla­đi glum­ci su stvar­no bi­li fe­no­me­nal­ni i ne­ka­ko su raz­i­gra­li i sa­mi i uz Ja­go­še­vu po­moć taj pi­je­sak, pa nam je to stvar­no je­da­na­e­sti glu­mac ovog an­sam­bla! Mno­go je li­je­po za­pra­vo kad se na­vik­ne­te na nje­ga, pa ona­ko bo­sim no­ga­ma ima­te osje­ćaj da vas on po­dr­ža­va, da pra­ti sva­ki vaš po­kret i ne­ka­ko se osje­ća­te uze­mlje­ni­ji tu, uz sce­nu, ne­go kad ste na da­sci, ta­ko da je to za­pra­vo čak i pred­nost. Ovo je ina­če pi­sa­no kao an­tič­ka dra­ma, sa­mo sa bal­kan­skih pro­sto­ra, kao tra­ge­di­ja, ali ko­ja za­vr­ša­va ne­kim po­zi­vom na lju­bav. Ov­dje su svi ju­na­ci i zli i do­bri i ima­ju mu­ku i mu­če dru­ge, pro­sto su ljud­ski – na­gla­ša­va Sreć­ko­vić.
U pred­sta­vi igra­ju i Bra­ni­mir Po­po­vić kao Ha­sa­na­ga, Rad­mi­la Živ­ko­vić, Ne­boj­ša Kun­da­či­na, Ste­fan Ka­pi­čić i Emir Ća­to­vić
Ž. KOM­NE­NO­VIĆ


Do­bar osje­ćaj kad je pu­bli­ka pri­sut­na

Mom­či­lo Ota­še­vić, iz­van­re­dan u ulo­zi jed­nog od če­tvo­ri­ce aske­ra ka­že da mu je bi­lo iz­u­zet­no li­je­po ra­di­ti sa ovom eki­pom, kao i re­ži­se­rom.
- Uži­vam u sa­rad­nji sa Mar­ko­vi­ćem i za­do­volj­stvo i čast mi je. Mi­slim da je za mla­dog glum­ca pri­vi­le­gi­ja igra­ti kod Ja­go­ša, kao i u „Ha­sa­na­gi­ni­ci”. Pre­di­van je osje­ćaj, do­sta smo gi­nu­li i iz­ga­ra­li i do­sta pro­ba ima­li, tru­di­li se, baš do­sta ra­di­li. Mi­slim da je uro­di­lo plo­dom – ka­že Ota­še­vić.
Mi­loš Pe­jo­vić, mla­di glu­mac sa iz­u­zet­no upe­ča­tlji­vim gla­som, ta­ko­đe se ve­o­ma do­bro sna­šao u ulo­zi aske­ra, a o si­noć­njem igra­nju je iz­ja­vio:
- Pu­bli­ka je ono što ti tre­ba da bi vi­dio da li to što ra­diš uop­šte ima smi­sla. Sad nam je pr­vi put pred pu­bli­kom da igra­mo i do­bi­li smo baš to što nam je tre­ba­lo da zna­mo da li to do­ba­cu­je, što mi po­zo­ri­šnim rječ­ni­kom ka­že­mo, da li pre­ba­cu­je ram­pu – ka­že Pe­jo­vić.