NIK­ŠIĆ - U na­se­lju Zve­ri­njak, u bli­zi­ni Že­lje­za­re, u ka­ta­stro­fal­nim uslo­vi­ma ži­vi 80 po­ro­di­ca. Na­se­lje je ni­klo sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, i od ne­ko­li­ko ba­ra­ka ko­lek­tiv­nog smje­šta­ja iz­ra­slo u ko­lek­tiv­ni smje­štaj za oko 450 ži­te­lja. Objek­ti su do­tra­ja­li, pla­fo­ni sa­mo što se ne ob­ru­še, uli­ce kroz na­se­lje su ma­ka­dam­ske, a di­vljih de­po­ni­ja ne fa­li. Uz sve to, pri­je­ti im i opa­snost od za­ra­ze, jer se na­sred na­se­lja iz­li­va sep­tič­ka ja­ma, a fe­ka­li­je pli­va­ju iz­me­đu ba­ra­ka.
Ži­te­lji na­se­lja tvr­de da su se obra­ća­li broj­nim in­sti­tu­ci­ja­ma i tra­ži­li po­moć od Op­šti­ne, ali se ni­ko ni­je oda­zvao nji­ho­vim ape­li­ma.
Ra­ko Li­či­na u na­se­lju ži­vi 42 go­di­ne i ka­že da se u tom pe­ri­o­du ni­šta na­bo­lje ni­je pro­mi­je­ni­lo.
-Ka­da sam kao rad­nik Že­lje­za­re do­se­lio ov­dje, na­se­lje je bi­lo znat­no ma­nje. De­se­tak ba­ra­ka, s isto to­li­ko sta­no­va, ali je u me­đu­vre­me­nu do­gra­đe­no još ku­će­ra­ka, osta­va, nu­žni­ka, a uz nu­žne smje­šta­je do­zi­da­na su ku­pa­ti­la. Ovo je si­ro­tinj­sko na­se­lje. Ži­vot sam osta­vio u Že­lje­za­ri, a za­uz­vrat do­bio ba­ra­či­nu, ko­ju sam ne­bro­je­no pu­ta re­no­vi­rao, ali krov i da­lje pro­ki­šnja­va. Već s pr­vim ki­ša­ma mo­ram da kr­pim i ja­dim, jer bi­smo u pro­tiv­nom u ku­ći dr­ža­li ba­nje i la­vo­re i sa­ku­plja­li ki­šni­cu. Ni­je­sam ugro­že­ni­ji od sta­lih kom­ši­ja, ko­ji su u Že­lje­za­ri pro­ve­li rad­ni vi­jek, a ne­ki od njih i ži­vo­tom pla­ti­li, ka­že Li­či­na.
On is­ti­če da su tra­ži­li po­moć i ža­li­li se Op­šti­ni Nik­šić, ali bez­u­spje­šno.
-Sve se za­vr­ša­va­lo na obe­ća­nji­ma, i to pre­te­žno u vri­je­me iz­bo­ra, kad bi nam do­ve­zli po­ko­ja ko­li­ca šljun­ka i na­su­li ma­ka­dam­ske uli­ce kroz na­se­lje, a on­da bi­smo če­ka­li do na­red­nog gla­sa­nja da se po­no­vi ista pri­ča, ka­že Li­či­na.
Je­di­no rje­še­nje po nje­mu je ukla­nja­nje na­se­lja i iz­grad­nja zgra­de u ko­joj bi svi oni do­bi­li sta­no­ve.
-S ob­zi­rom na či­nje­ni­cu da je pro­šle go­di­ne iz Zve­ri­nja­ka ise­lje­no dva­na­est po­ro­di­ca, a ze­mlja vra­će­na vla­sni­ku, na­da­mo se da će ne­ko is­ka­za­ti za­in­te­re­so­va­nost i za ovu ze­mlju, jer je u pi­ta­nju in­du­strij­ska zo­na, te da će on­da bi­ti pri­mo­ra­ni da nam ri­je­še stam­be­no pi­ta­nje, ka­že Li­či­na.
U jed­noj od ba­ra­ka ko­lek­tiv­nog smje­šta­ja već 22 go­di­ne sa su­pru­gom i dje­com ži­vi i Lji­lja­na Mi­kić, ko­ja ka­že da je pi­ta­nje da­na ka­da će na objek­ti­ma zbog do­tra­ja­lih in­sta­la­ci­ja iz­bi­ti po­žar ili će, pak, po­pu­ca­ti vo­do­vod­ne ci­je­vi ko­je su tru­le.
-Kao rad­nik Že­lje­za­re, su­prug je do­bio ovaj nu­žni smje­štaj na ime rje­ša­va­nja stam­be­nog pi­ta­nja. Uslo­vi za ži­vot su ov­dje ja­ko te­ški, na­de ne­ma, a obe­ća­nja su pra­zna. Mu­či­mo se ka­ko da pre­ži­vi­mo i da se pre­hra­ni­mo, pa i ne raz­mi­šlja­mo o re­no­vi­ra­nju obje­ka­ta, ka­že Mi­ki­će­va.
Mi­loj­ka Ze­jak s po­ro­di­com u na­se­lju ži­vi 28 go­di­na… Ka­ko ka­že, pri­la­go­đa­va­li su uslo­ve ži­vlje­nja ko­li­ko su bi­li u mo­guć­no­sti.
-Oni ko­ji su re­no­vi­ra­li objek­te se­bi su do­ne­kle obez­bi­je­di­li pri­stoj­ne uslo­ve za ži­vot. Ipak, mno­go vi­še je onih ko­ji ne­ma­ju sred­sta­va, pa im kro­vo­vi pro­ki­šnja­va­ju, a in­sta­la­ci­je su do­tra­ja­le. Ne­ka­ko smo se sa­ži­vje­li i na­vi­kli na iona­ko učma­lo sta­nje, pa go­to­vo i ne pri­mje­ću­je­mo ne­vo­lje i ne­do­stat­ke s ko­ji­ma se su­o­ča­va­mo. Po­gled na na­se­lje go­vo­ri vi­še od ri­je­či. Uli­ce su ma­ka­dam­ske i iz­lo­ka­ne, pa se s naj­ma­njom ki­šom uka­žu sve ru­pe, bla­to se uno­si u ku­će, a ka­da su ve­će pa­da­vi­ne, ri­je­ka te­če iz­me­đu ba­ra­ka… Ima do­ma­ćin­sta­va ko­ji­ma vo­da uvi­re u ku­će, ka­že Ze­jak. U na­se­lju ži­vi i Ša­ći­ra Če­le­bić ko­ja ka­že da im pre­o­sta­je sa­mo da se Bo­gu mo­le za pri­stoj­ni­je uslo­ve ži­vlje­nja.
-Ne daj bo­že ve­ćeg ne­vre­me­na, jer bi kr­plje­vi­ne po­pu­sti­le, pa bi se do­tra­ja­li objek­ti ob­ru­ši­li. Ma­lo je re­ći da je ovo si­ro­tinj­sko na­se­lje. Gdje god se okre­ne­te mo­že­te vi­dje­ti pu­ko­ti­ne, kr­plje­vi­nu ili ka­kvu osta­vu skle­pa­nu od osta­ta­ka dr­ve­ta- ka­že Če­le­bi­će­va. L.N.


Ko­li­ko ima­ju to­li­ko ula­žu

Pre­ma ri­je­či­ma De­vle Ši­še­vić, uslo­vi ži­vo­ta u na­se­lju Zve­ri­njak isti su kao pri­je tri­de­set go­di­na.
-Da ni­je­smo od svo­jih skrom­nih sred­sta­va ula­ga­li u ob­no­vu obje­ka­ta, dav­no bi se ob­ru­ši­li na nas. Kro­vo­vi pro­ki­šnja­va­ju, u unu­tra­šnjo­sti je ve­li­ka vla­ga... Elek­tro­in­sta­la­ci­je smo za­mi­je­ni­li, ta­ko da ma­kar od po­ža­ra ne stra­hu­je­mo. Sve u sve­mu, pre­pu­šte­ni smo sa­mi se­bi. Ko­li­ko pa­ra ima­mo, to­li­ko i ula­že­mo. Ve­ći­na po­ro­di­ca te­ško mo­že i da se pre­hra­ni, pa i ne raz­mi­šlja o ula­ga­nju u objek­te. Od ne­pri­jat­nog mi­ri­sa iz šta­la i šu­pa ne mo­že se ži­vje­ti, ali na­rod je iz nu­žde gra­dio po­moć­ne objek­te za sto­ku i osta­ve za smje­štaj dr­va. Je­di­ni i re­dov­ni po­sje­ti­o­ci su nam in­ka­san­ti, ko­ji nas obi­la­ze sva­kog mje­se­ca, ka­že Ši­še­vi­će­va.


Tri­put joj obi­li stan

Za­gor­ka Dok­nić (76), ko­ja se u na­se­lje do­se­li­la pri­je tri­na­est go­di­na, ka­že da je si­lom pri­li­ka do­spje­la u Zvje­ri­njak.
-Na­kon smr­ti su­pru­ga, pa­sto­rak je pro­dao stan u kom smo ži­vje­li u cen­tru gra­da i use­lio me u Zve­ri­njak. Naj­te­že od sve­ga mi pa­da što je bol­ni­ca da­le­ko. Sa stra­hom od­la­zi­mo na spa­va­nje, jer se pla­ši­mo od iz­bi­ja­nja po­ža­ra, ali i od nar­ko­ma­na i pro­val­ni­ka ko­ji su nam če­sti po­sje­ti­o­ci. To­kom pro­šle go­di­ne tri­put mi je obi­jen stan… Lo­po­vi su dva­put ušli pre­ko kro­va, a jed­nom kroz pro­zor ko­ji su pret­hod­no raz­bi­li ka­me­nom. Te­žak je ži­vot ov­dje, da te­ži ne mo­že bi­ti. Mu­ka nas pri­sti­ska sa svih stra­na, ka­že Dok­ni­će­va.