Ni­ka­da se ni­je šte­dio, da­vao je za re­pre­zen­ta­ci­ju uvi­jek 100 po­sto i upra­vo zbog to­ga, jer je svje­stan da u 36. go­di­ni ži­vo­ta to vi­še ne­će bi­ti mo­gu­će ka­pi­ten cr­no­gor­skih va­ter­po­li­sta Ni­ko­la Ja­no­vić je za­vr­šio igrač­ku ka­ri­je­ru. Kao što je i sam ju­če re­kao na kon­fe­ren­ci­ji za me­di­je u Pod­go­ri­ci, ka­ri­je­ra spor­ti­ste, ko­li­ko god da je bi­la ovjen­ča­na me­da­lja­ma i tro­fe­ji­ma ve­li­ka je ono­li­ko ko­li­ko i tre­nu­tak ka­da se po­vla­či. Ni­ko­la se po­vu­kao sa sti­lom, na vr­hun­cu, na­kon osva­ja­nja sre­br­ne me­da­lje na Evrop­skom pr­ven­stvu u Be­o­gra­du.
– Te­ško je bi­lo do­ni­je­ti ova­kvu od­lu­ku, ali ni­sam od­lu­čio iz­ne­na­da. Raz­mi­šljao sam o ovo­me i pri­je Evrop­skog pr­ven­stva. Već na pri­pre­ma sam vi­dio da sam po­tro­šen i fi­zič­ki i emo­ci­o­nal­no, da mi je pro­blem da od­ra­dim tre­ning, a kod vr­hun­skog spor­ti­ste je to tre­nu­tak da tre­ba da „po­vu­če koč­ni­cu” – po­ja­snio je Ni­ko­la Ja­no­vić.
Ko­to­ra­nin po­ru­ču­je da od­la­zi za­do­vo­ljan jer je u Be­o­gra­du uspio da ostva­ri ono što su on i sa­i­gra­či, kao i čla­no­vi struč­nog šta­ba žar­ko že­lje­li, a to je po­vra­tak u svjet­ski vrh.
– Re­pre­zen­ta­ci­ja je bi­la do­sta ospo­ra­va­na, po­seb­no na­kon 2013. go­di­ne i sre­bra na SP u Bar­se­lo­ni. Go­vo­ri­lo se da ne mo­že­mo vi­še, ta­ko da smo svi ima­li že­lju da po­ka­že­mo da ni­je ta­ko, da smo i da­lje svjet­ska kla­sa i mi­slim da smo u to­me uspje­li. Ma­e­stral­no smo igra­li u Be­o­gra­du, mi­slim da smo bi­li naj­bo­lja eki­pa, ta me­da­lja ima sa­mo sim­bo­li­čan zna­čaj. Su­šti­na je da smo se vra­ti­li ta­mo gdje pri­pa­da­mo, mom­ci su vra­ti­li sa­mo­po­u­zda­nje, ener­gi­ja je tu, ho­mo­ge­nost eki­pe je tu, obez­bi­je­đe­na je vi­za za Olim­pij­ske igre. Što se me­ne ti­če dao sam sve od se­be, po­sled­nji atom sna­ge. Do­đe tre­nu­tak ka­da jed­no­stav­no osje­ti­te da vi­še ne mo­že­te. Re­pre­zen­ta­ci­ja je sa­da u do­brim ru­ka­ma, na prav­om ko­lo­si­je­ku i od­la­zim spo­ko­jan. Si­gu­ran sam da će umje­sto me­ne u Ri­ju za­i­gra­ti ne­ki dru­gi mla­đi mo­mak ko­ji će do­ni­je­ti no­vu ener­gi­ju i svje­žu krv.
Ja­no­vić je do­dao da će se uvi­jek osje­ća­ti kao dio re­pre­zen­ta­ci­je, či­ji je član bio pu­nu de­ce­ni­ju i da će uvi­jek bi­ti uz „cr­ve­ne”.
– Ima još po­sla da se ura­di. Re­pre­zen­ta­tiv­ci za­slu­žu­ju po­dr­šku. Sjaj­ni su mom­ci, ve­li­ki bor­ci i svjet­ski igra­či. Omo­gu­ći­li su mi da bu­dem du­plo bo­lji. Za­hva­lio bih se Va­ter­po­lo sa­ve­zu Cr­ne Go­re ko­ji je po­dr­ža­vao ovu moć­nu re­pre­zen­ta­ci­ju. Si­gur­no će to ra­di­ti u bu­duć­no­sti. Va­ter­po­lo re­pre­zen­ta­ci­ja si­gur­no ima per­spek­ti­vu.
Ni­je ka­pi­ten Cr­ne Go­re za­bo­ra­vio da se za­hva­li na­vi­ja­či­ma ko­ji su svih ovih go­di­na bi­li uz eki­pu.
– To su naj­bo­lji svjet­ski na­vi­ja­či, ne po broj­no­sti, ne­go po ka­rak­te­ri­sti­ci da su bi­li uvi­jek uz nas, bez ob­zi­ra da li smo bi­lje­ži­li uspje­he iili ne­u­spje­he. Nji­ho­vo sr­ce je ku­ca­lo u mo­jim gru­di­ma dok smo igra­li i ta­ko će bi­ti i ubu­du­će ve­za­no za mo­je sa­i­gra­če. Že­lim da im po­ru­čim da je ovo mo­ja ko­nač­na od­lu­ka i da me ra­zu­mi­ju kao spor­ti­stu i čo­vje­ka. Hva­la svim onim lju­di­ma na do­če­ci­ma. Že­lim da se za­hva­lim svim tre­ne­ri­ma ko­ji su u mo­joj ka­ri­je­ri, sva­ko na svoj na­čin do­pri­ni­je­li da sta­sa­vam kao igrač.
Ni­ko­la Ja­no­vić je za­klju­čio da že­li da se od­mo­ri od va­ter­po­la. Naj­vje­ro­vat­ni­je će osta­ti u spor­tu, ali ne zna u ko­joj ulo­zi. Po­ru­čio je da ne­ma strah od bi­lo ko­jeg an­ga­žma­na i sma­tra da igrač­kim auto­ri­te­tom mo­že da po­mog­ne cr­no­gor­skom spor­tu.
Pred­sjed­nik Va­ter­po­lo i pli­vač­kog sa­ve­za Cr­ne Go­re Sr­đan Ko­va­če­vić na­ja­vio je usko­ro pri­god­no obi­lje­že­va­nje za­vr­šet­ka Ja­no­vi­će­ve igrač­ke ka­ri­je­re i do­dao da je Ni­ko­la obe­ćao da će osta­ti uz va­ter­po­lo re­pre­zen­ta­ci­ju ali na ne­koj dru­goj po­zi­ci­ji.
N. Jovanović


Po­ro­bić pre­po­znao van­se­rij­ski ta­le­nat

Pr­vi va­ter­po­lo tre­ner Ja­no­vi­ću bio je Pe­tar Po­ro­bić. Is­ku­sni va­ter­po­lo vuk je u ta­da de­se­to­go­di­šnjem Ko­to­ra­ni­nu pre­po­znao bu­du­ćeg van­se­rij­skog igra­ča. Ukr­šta­le su im se i ka­sni­je ka­ri­je­re u Ja­dra­nu, osvo­ji­li su 2005. u Mon­tre­a­lu kao se­lek­tor i igrač sa re­pre­zen­ta­ci­jom SR Ju­go­sla­vi­je ti­tu­lu svjet­skog šam­pi­o­na i tri go­di­ne ka­sni­je u Ma­la­gi šam­pi­o­nat Sta­rog kon­ti­nen­ta sa Cr­nom Go­rom.
– Ima­li smo od­lič­nu ko­mi­ni­ka­ci­ju. Za­jed­no smo osva­ja­li ti­tu­le, bi­li svjet­ski pr­va­ci i pro­šli sve „po­ro­đaj­ne mu­ke” Sa­ve­za, od stva­ra­nja eki­pe do osta­log. Na­rav­no, svi bi­smo že­lje­li da Ni­ko­la i da­lje igra, ali je to nje­gov lič­ni stav ko­ji po­štu­je­mo i ra­zu­mi­je­mo – re­kao je Po­ro­bić uz za­klju­čak da se igrač ka­li­bra kao što je bio Ja­no­vić ne pra­vi pre­ko no­ći i da je pred Sa­ve­zom te­žak za­da­tak da na­kon Ri­ja stvo­ri eki­pu ko­ja će na­sta­vi­ti kon­ti­nu­i­tet ove ge­ne­ra­ci­je.


Di­je­te Pri­mor­ca

Igrač­ku ka­ri­je­ru Ni­ko­la Ja­no­vić je po­čeo 1994. u Pri­mor­cu iz Ko­to­ra, a igrao je još za Cr­ve­nu zve­zdu, Be­čej, Ja­dran HN, Po­si­li­po i Jug. In­te­re­sant­no je da je naj­vi­še go­di­na, čak se­dam, pro­veo u ma­tič­nom klu­bu, sa ko­jim je osvo­jio sa­mo je­dan Kup Ju­go­sla­vi­je.
– Osta­je žal sa ta­kvim ne­kim stva­ri­ma. Ja sam di­je­te Pri­mor­ca. Ta­da je bi­la za­jed­nič­ka li­ga, te­ško je bi­lo osvo­ji­ti tro­fej. Bi­li smo ne­ko­li­ko pu­ta ja­ko bli­zu, ali ni­je­smo uspje­li. Me­đu­tim, sve ta­da pro­pu­šte­no vra­ti­lo mi se u dru­gim klu­bo­vi­ma.


Ma­la­ga naj­dra­ža

Ni­ko­la Ja­no­vić je osva­jao ti­tu­le sa re­pre­zen­ta­ci­ja­ma SR Ju­go­sla­vi­je, Sr­bi­je i Cr­ne Go­re i Cr­ne Go­re ali jed­na je po­seb­no zna­čaj­na.
– Mo­me­nat ko­ji je osta­vio naj­ve­ći uti­sak u mo­joj ka­ri­je­ri je osva­ja­nje pr­ve zlat­ne me­da­lje na­kon re­fe­ren­du­ma u Ma­la­gi. Evrop­ska kru­na je do­ni­je­li ho­mo­ge­nost i vje­ru da hen­di­kep ga­ba­ri­ta ko­ji kao dr­ža­va ima­mo u dru­gim sfe­ra­ma ne tre­ba da ima­mo u spor­tu. Vi­dje­li smo da ma­li mo­že da po­bi­je­di ve­li­kog. Ta me­da­lja je udah­nu­la vje­ru svim spor­ti­sti­ma da mo­že­mo ne­ka­ko da bu­de­mo rav­no­prav­ni sa svi­ma. Osvo­ji­li smo če­ti­ri me­da­lje na ve­li­kim tak­mi­če­nji­ma, sva­ka ima svo­ju te­ži­nu i sva­ka je osta­vi­la du­bok trag, ali ka­da bih mo­rao da bi­ram naj­dra­žu iza­brao bih Ma­la­gu – re­kao je Ja­no­vić, a na pi­ta­nje da li ža­li za ne­čim u ka­ri­je­ri od­go­vo­rio je: – Bez ob­zi­ra ko­li­ko tro­fe­ja osvo­ji­te uvi­jek že­li­te ne­što vi­še i to je draž vr­hun­skog spor­ti­ste, ta že­lja da na­pre­du­je­te, da bu­de­te bo­lji. Mo­žda osta­je žal za olim­pij­skom me­da­ljom sa Cr­nom Go­rom. U Pe­kin­gu i Lo­nod­nu su pr­o­pu­šte­ne ve­li­ke pri­li­ke. Sva­ka­ko da ka­da sa­da, na kra­ju ka­ri­je­re, po­gle­dam ima ma­lo to­ga za či­me mo­gu da ža­lim, a mno­go vi­še to­ga na što mo­gu bi­ti po­no­san.