Mi­lo­še­vi­ća su ro­do­lju­bi iz opo­zi­ci­je op­tu­ži­va­li da je dr­ža­vo­t­vorac dru­gim na­ro­di­ma. Na­vod­no je bra­nio Ju­go­sla­vi­ju i ide­o­lo­gi­ju ko­ja ga je po­li­tič­ki omo­gu­ći­la, a kao plod nje­go­vog dje­lo­va­nja ili tač­ni­je ne­ra­da, na­sta­ja­le su ne sa­mo me­đu­na­rod­no pri­zna­te na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve već i me­ga­lo­man­ski na­ci­o­na­li­zmi, auto­vik­ti­mi­za­ci­je, mi­li­ta­ri­zam...
Alek­san­dar Vu­čić je i sâm dr­ža­vo­tvo­rac, ta­ko­đe tu­đi. Za­vi­snik vla­sti, op­te­re­ćen so­bom, uvje­ren u mi­si­ju ko­joj je sâm mje­ra i ide­al, on već go­di­na­ma vla­da stva­ra­ju­ći po­želj­ni pri­vid. Nje­go­va taj­na ni­je u to­me što je uspio da za­va­ra so­ci­jal­ne-ra­di­ka­le – naj­si­ro­ti­ji i naj­ne­o­bra­zo­va­ni­ji dio Sr­ba – ko­ji­ma je va­žan Vu­čić, a ne to da li se spre­ma da ubi­je sto Mu­sli­ma­na za jed­nog Sr­bi­na ili da po­mog­ne tu­đin­skoj po­li­ci­ji da za­ve­de „red“ u srp­skom di­je­lu Mi­tro­vi­ce... Oni vo­le ono­ga ko mo­že da „ukro­ti“ naj­va­žni­je me­di­je i pru­ži im cje­lo­vi­to, hi­per­jed­no­stav­no ob­ja­šnje­nje svi­je­ta... Mi­lo­še­vi­ća su iz­gu­bi­li... Do­bi­li su Ale­ka. Iz­me­đu su bi­li ne­ki iz­daj­ni­ci, lo­po­vi, ču­da­ci... Mi­lo­še­vić je pre­dao Ko­so­vo NA­TO-u i al­ban­skim te­ro­ri­sti­ma, Vu­čić je is­po­ru­čio sje­ver Ko­so­va al­ban­skoj pa­ra­dr­ža­vi ko­ju će jed­nom i pri­zna­ti... Ali ima na­stup, glas, stas, oru­đa – me­dij­ska i dru­ga – i bra­te „ne ži­vi sa mač­ka­ma“, „ni­je krao knji­ge kao mlad“, ni „ože­nio Nje­mi­cu“ – „naš je čo­vjek“ i „ne­ka mu sve“ sa­mo dok ga vo­le i ‘’Pink’’ i RTS i ‘’In­for­mer i ‘’No­vo­sti’’... Još kad ga po­hva­le stran­ci... Pre­div­no.
Bri­sel­ski spo­ra­zum 1 i 2 ni­su do­volj­ni... Po­treb­na su da­lja po­ni­že­nja. Jed­no od njih je da šip­tar­skim po­gla­vi­ca­ma Sr­bi tre­ba da po­ma­žu da po­stig­nu sta­bil­nost u nji­ho­voj pa­ra­dr­ža­vi. Dr­ža­va bez tra­di­ci­ja, dru­štvo ko­me su naj­ve­ća mo­der­ni­za­ci­ja i slo­bo­da do­šle za vri­je­me Bro­zo­ve dik­ta­tu­re, kon­zer­vi­ra­no bez­re­zer­vnom po­dr­škom tri ve­li­ke si­le ko­ji­ma su po­treb­ni kao mo­sto­bran na Bal­ka­nu i ri­jet­ki Mu­sli­ma­ni ko­ji­ma mo­gu da po­mog­nu po­što su bez naf­te s omra­že­nim pra­vo­slav­ci­ma u oru­že­nju… Stra­te­ška tač­ka i adut oni­ma sa Za­pa­da, ko­ji su oja­di­li glo­bal­ni Islam i ra­di­ka­li­zo­va­li ga si­ste­mat­ski gu­še­ći sve što je se­ku­lar­no i de­mo­krat­ski ka­ko bi oču­va­li sop­stve­nu svjet­sku do­mi­na­ci­ju. Sr­bi­ja se sto­ti­na­ma go­di­na bo­ri­la za auto­no­mi­ju, kao auto­nom­na se še­zde­set go­di­na bo­ri­la za ne­za­vi­snost, do da­nas se bo­ri za na­ci­o­nal­nu slo­bo­du i uje­di­nje­nje... Šta da ka­žu šip­tar­ske vo­đe či­ji su po­li­tič­ki pre­ci tek pri­je de­ve­de­set go­di­na shva­ti­li da je Osman­sko car­stvo pro­pa­lo? Či­ji je kralj bio Mu­so­li­ni­je­va ma­ri­o­ne­ta, a ve­ći­na be­go­va­ta Hi­tle­ra zva­la „te­čo“...? Šta da ka­žu oni ko­ji su vr­hun­ski te­ror pre­po­zna­li u vla­sti ko­ja je bi­la ma­nje na­sil­na pre­ma nji­ma ne­go oni pre­ma Sr­bi­ma po­sle 1999. go­di­ne? Ko­ji su za de­vet­na­est go­di­na uspje­li da se od naj­po­vla­šće­ni­je ma­nji­ne u Evro­pi, s ma­ti­com ko­ja je uz Sje­ver­nu Ko­re­ju bi­la naj­go­ra to­ta­li­tar­na dr­ža­va u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva, pre­tvo­re u od de­mo­krat­skog svi­je­ta spon­zo­ri­sa­nu sa­mo­stal­nu dr­ža­vu u ko­joj je do­zvo­lje­no ne­ka­žnje­no ubi­ja­nje hi­lja­du Sr­ba? Na­stra­nu Mi­lo­še­vi­ćev re­žim. Da su htje­li, one­mo­gu­ći­li bi ga još 1992. go­di­ne iz­la­ze­ći na iz­bo­re za­jed­no sa srp­skom opo­zi­ci­jom. Ni­su to že­lje­li za­to što im je obe­ća­na et­nič­ki či­sta dr­ža­va. Kad su im je ko­nač­no do­ni­je­li ame­rič­ki, bri­tan­ski i nje­mač­ki avi­o­ni, oni su se smje­sta po­sva­đa­li i ušli u pre­vi­ra­nja ko­ja bi mo­žda pre­ra­sla i u gra­đan­ski rat da ne­ma po­mo­ći i po­sre­do­va­nja Sje­di­nje­nih Dr­ža­va.
Sr­bi­ja već dva­de­set go­di­na po­ku­ša­va da se „oslo­bo­di“ Ko­so­va. Mi­lo­še­vić je že­lio for­mu. Ze­mlju bez šip­ta­ra, a ka­da je to već bi­lo ne­mo­gu­će on­da ma­kar oču­va­nje fik­ci­je. Po­čeo je pri­hva­ta­ju­ći dva škol­stva, a za­vr­šio sla­ve­ći do­la­zak NA­TO-a. Slič­no su ra­di­li svi ka­sni­ji srp­ski vla­sto­dr­šci... Ne­ki su se za­kli­nja­li u Ko­so­vo, dru­gi su ga ig­no­ri­sa­li, ali su svi na­sto­ja­li da isto­vre­me­no udo­vo­lje Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma i oču­va­ju do­volj­no pri­vi­da da bi mo­gli da iza­đu pred bi­ra­če.
Svi ne­ka­da­šnji vla­sto­dr­šci Sr­bi­je da­nas se me­đu­sob­no op­tu­žu­ju oko Ko­so­va i svi ima­ju pra­vo. Mi­lo­še­vić ga je dao NA­TO-u i te­ro­ri­sti­ma. Đin­đić je na­tje­rao Sr­be da idu na iz­bo­re. Ko­štu­ni­ca je pri­hva­tio dvo­stru­ki ko­lo­sjek pri­klju­či­va­nja EU, am­ne­sti­rao je te­ro­ri­ste i ula­gao vri­je­me i no­vac u ci­lje­ve ko­je su de­fi­ni­sa­li u Va­šing­to­nu. Ta­dić je pri­hva­tio šip­tar­sku pa­ra­dr­ža­vu ju­žno od Ibra. Vu­čić do­zvo­lio in­te­gra­ci­ju Sr­bi­ma na­se­lje­nog sje­ve­ra u „Re­pu­bljik Ko­so­va“...
Bez pri­su­stva de­vet po­sla­ni­ka Sr­ba u Skup­šti­ni Ko­so­va bi­lo je ne­mo­gu­će po­sti­ći kvo­rum za iz­bor Ha­ši­ma Ta­či­ja za pred­sjed­ni­ka Ko­so­va. Sr­bi ni­su sa­mi od­lu­či­li da taj kvo­rum da­ju. Srp­ska li­sta je kre­a­tu­ra SNS-a – na­sta­la po­sle iz­bo­ra na ko­ji­ma je gla­sa­lo sa­mo 30 od­sto Sr­ba, po­tvr­đe­na uti­ca­jem dr­ža­ve, ucje­na­ma i pri­ti­sci­ma po­sle ko­jih je di­rek­tor Kan­ce­la­ri­je za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju pri­su­stvo­vao učla­nji­va­nju či­ta­vog pu­no­ljet­nog sta­nov­ni­štva po­je­di­nih ko­sov­sko­me­to­hij­skih op­šti­na u SNS. Ta­či­ju je kao po­zna­tom šo­vi­ni­sti i zlo­čin­cu ma­nje mi­lo što su nje­go­vu po­bje­du omo­gu­ći­li Sr­bi, ali ih je ipak spo­me­nuo. Na­rav­no, pr­vo se sjet­no pri­sje­ća­ju­ći Ade­ma Ja­ša­ri­ja, bes­pri­zor­nog raz­boj­ni­ka, kri­mi­nal­ca i ubi­ce ko­ji se skri­vao iza že­na i dje­ce.
Ne vi­dim za­što vla­da SNS-a ko­nač­no i ne pri­zna „Re­pu­bljik Ko­so­va“? Ve­ći­nu ko­ja ih po­dr­ža­va su po­sle če­ti­ri go­di­ne za­va­ra­va­nja spre­mi­li za to... Ga­še­nje Re­pu­bli­ke Srp­ske, pod­gri­ja­va­nje za­htje­va za „Re­pu­bli­kom Voj­vo­di­nom“ i auto­no­mi­jom San­dža­ka SRE­ĆOM ne­će bi­ti po­kre­nu­ti pri­je sle­de­ćih iz­bo­ra...
Pri­sje­ćam se ka­ko su se lju­ti­li ka­da se Ta­dić, pri­je če­ti­ri go­di­ne, ta­da već biv­ši pred­sjed­nik, ru­ko­vao sa Ta­či­jem - tim rat­nim zlo­čin­cem ko­ji još uvi­jek ne smi­je da do­pu­tu­je u Be­o­grad. U me­đu­vre­me­nu su Da­čić i Vu­čić po­če­li da se s njim re­dov­no vi­đa­ju. Sa­da su mu omo­gu­ći­li i iz­bor za še­fa dr­ža­ve ko­ju ne pri­zna­je­mo...
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić