Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov


Šta mo­že glas, ako se bi­ra iz­me­đu raz­li­či­tih frak­ci­ja po­li­tič­ke eli­te? Sve što se iz­bo­ri­ma mo­že po­sti­ći je­ste da se jed­na gru­pa lju­di, ko­ja je na če­lu jed­ne stran­ke ili ko­a­li­ci­je stra­na­ka, za­mi­je­ni dru­gom gru­pom lju­di, ko­ja je na če­lu kon­ku­rent­ske stran­ke ili ko­a­li­ci­je.
To je vlast par­ti­ja, ili par­to­kra­ti­ja, gdje de­mo­krat­ski iz­bo­ri mo­gu sa­mo da uti­ču na kru­že­nje vla­sti unu­tar po­li­tič­ke eli­te ko­ju te vo­đe stra­na­ka či­ne. To­me se mo­že do­da­ti i pro­mje­na na­klo­no­sti vla­de pre­ma jed­noj na­su­prot dru­ge gru­pe oli­gar­ha, to jest bo­ga­tih lju­di, a sa­stav eli­te se mo­že pro­ši­ri­ti čla­no­vi­ma iz in­te­lek­tu­al­nih, na­uč­nih, stru­kov­nih i ko­nač­no no­vi­nar­skih kru­go­va – i ima­mo si­stem kru­že­nja eli­ta. Uzmi­mo i da se član­stvo u eli­ti u ve­li­koj mje­ri na­slje­đu­je, i de­mo­kra­ti­ja je prak­tič­no ne­moć­na da traj­ni­je uti­če na ras­po­dje­lu mo­ći, vla­sti, uti­ca­ja i, na­rav­no, nov­ca. Gla­sa­njem se uti­če na pri­vre­me­nu pre­ra­spo­dje­lu unu­tar eli­te, ali ne i na traj­nu, a po­go­to­vo se ne mi­je­nja od­nos iz­me­đu eli­te i na­ro­da, iz­me­đu iza­bra­nih i gla­sa­ča.
Po­sto­ji, zna­či, stvar­na opa­snost da se de­mo­kra­ti­ja is­kva­ri, ka­ko se to ne­ka­da go­vo­ri­lo. Da se pre­tvo­ri u iz­bor­nu oli­gar­hi­ju. Ako se, re­ci­mo, pra­te iz­ja­ve Do­nal­da Tram­pa, on svo­ju kan­di­da­tu­ru mo­ti­vi­še upra­vo po­tre­bom da se pro­mi­je­ni oli­gar­hij­ski si­stem, u ko­jem, po nje­mu, fi­nan­si­je­ri stra­na­ka i po­li­ti­ča­ra za­pra­vo vla­da­ju ze­mljom. On, me­đu­tim, ima do­volj­no sop­stve­nih sred­sta­va, jer je on sam je­dan od oli­gar­ha. Pa mo­že da se po­sve­ti in­te­re­si­ma na­ro­da i ze­mlje, jer ne mo­ra sva­ku po­li­tič­ku mje­ru da prav­da pred jed­nom ili dru­gom gru­pom bo­ga­tih i moć­nih.
To je je­dan na­čin da se oli­gar­hij­skim me­to­da­ma od­bra­ni de­mo­kra­ti­ja od oli­gar­hi­je. Ve­o­ma bo­gat po­je­di­nac mo­že da se udru­ži sa na­ro­dom pro­tiv oli­gar­hi­je, obe­ćav­ši mu po­sao, za­ra­du, si­gur­nost, bo­lju bu­duć­nost da­kle. Na­rav­no, vlast je u de­mo­kra­ti­ji pri­vre­me­na, u Ame­ri­ci pred­sjed­ni­ku je vre­men­ski ogra­ni­če­na na naj­vi­še osam go­di­na. Po­tom je po­treb­no iza­bra­ti no­vu oso­bu, a sam Tramp mo­ra da bri­ne i o sop­stve­noj imo­vi­ni i o po­slje­di­ca­ma po po­tom­ke. Ta­ko da ni­je re­al­no oče­ki­va­ti da bi mo­gao, ako bi po­bi­je­dio na iz­bo­ri­ma, da za­ne­ma­ri in­te­re­se oli­gar­hi­je iz ko­je po­ti­če, jer bi to mo­glo da ga sku­po ko­šta, i imo­vin­ski i dru­štve­no.
Mo­žda je, sto­ga, naj­bo­lje iza­bra­ti ne­ko­ga ko ne pri­pa­da oli­gar­hi­ji, a ni po­li­tič­koj kla­si. Re­ci­mo po­put Oba­me. Ili ne­ko­ga ko je iz­ra­stao iz po­li­tič­ke eli­te, ali ima ce­za­ri­stič­ke am­bi­ci­je, kao Pu­tin re­ci­mo. Ta­kva oso­ba će us­po­sta­vi­ti ne­po­sre­dan od­nos sa na­ro­dom, a oli­gar­hi­ja ne­će ima­ti dru­gog iz­bo­ra ne­go da se sta­vi u slu­žbu ta­kve po­pu­li­stič­ke de­mo­kra­ti­je. Ta­kvih pri­mje­ra, na­rav­no, ima ne ma­li broj. U Oba­mi­nom slu­ča­ju, to je ne­re­al­no zbog si­ste­ma po­dje­le vla­sti i zbog ogra­ni­če­nog man­da­ta, ali u dru­gim ze­mlja­ma tih pre­pre­ka ne­ma ili se mo­gu uklo­ni­ti pro­mje­na­ma usta­va ili za­ko­na. Ta­ko da se pri­vre­me­na pred­nost pre­tva­ra u stal­nu, a na­rod sti­če pred­nost nad oli­gar­hi­jom, jer mo­že gla­so­vi­ma da smi­je­ni vo­đu, dok oli­gar­si ne mo­gu nov­cem da na­tje­ra­ju gla­sa­če da iza­be­ru ne­ko­ga ko­ga oni po­dr­ža­va­ju.
Te­o­rij­ski, ve­o­ma pro­nic­ljiv, re­ci­mo, pred­sjed­nik dr­ža­ve ili vla­de mo­že da do­no­si od­lu­ke ko­je su u sva­kom ča­su u skla­du sa in­te­re­si­ma ve­ći­ne. Ovo je mo­gu­će uko­li­ko tač­no zna in­te­re­se svih gla­sa­ča i uko­li­ko mo­že da od­re­di ko­jim će se re­dom spro­vo­di­ti po­li­tič­ke, pri­vred­ne, ili bi­lo ko­je dru­ge mje­re. Jer on­da mo­že uvjek da obez­bi­je­di ve­ći­nu, ko­ja se mi­je­nja od mje­re do mje­re, i ta­ko za­pra­vo ima de­mo­krat­sku po­dr­šku za sve što či­ni. To isto va­ži i ka­da je ri­ječ o oli­gar­hi­ji. Na­i­me, uvijek se mo­že obez­bi­je­di­ti da ve­ći­na oli­gar­ha kon­spi­ri­ra pro­tiv ma­nji­ne, gdje se član­stvo u ve­ći­ni i ma­nji­ni mi­je­nja u sva­kom kon­kret­nom slu­ča­ju. Šta­vi­še, ta­kav pro­nic­ljiv po­li­ti­čar ne mo­ra da bri­ne da li će iz­gu­bi­ti de­mo­krat­sku po­dr­šku čak i ako, re­ci­mo, pri­vre­da pro­pa­da i na­rod si­ro­ma­ši. Ve­ći bi mu pro­blem mo­gao bi­ti ako stva­ri kre­nu na bo­lje usled ne­kih spo­lja­šnjih okol­no­sti, pa je in­ter­ven­ci­ja vla­sti ne­po­treb­na ili od ma­njeg zna­ča­ja.
Uzmi­mo, me­đu­tim, da je ri­ječ o na­pred­noj ze­mlji i da je to bar dje­li­mič­no za­to što po­sto­ji kon­ku­ren­ci­ja u pri­vre­di, sa­stav oli­gar­hi­je je pro­mjenj­ljiv, a po­li­tič­ke su stran­ke otvo­re­ne za no­ve čla­no­ve i ide­je, uspjeh u bi­lo ko­joj ak­tiv­no­sti ne za­vi­si od na­klo­no­sti vla­sti, dok po­li­tič­ka ka­ri­je­ra za­vi­si od spo­sob­no­sti da se obez­bi­je­di po­dr­ška ka­ko u sop­stve­noj par­ti­ji ta­ko i na op­štim iz­bo­ri­ma. U tom slu­ča­ju, gu­bi­tak po­dr­ške gla­sa­ča zna­či i kraj po­li­tič­ke ka­ri­je­re, a ne­i­no­va­tiv­nost i vi­so­ki tro­ško­vi gu­bi­tak tr­ži­šta, po­slo­va i za­ra­de. U tim okol­no­sti­ma, pri­jet­nja gu­bit­kom gla­so­va je sna­žno sred­stvo di­sci­pli­ni­ra­nja lju­di na vla­sti.
De­mo­kra­ti­ja, da­kle, ni­je ne­moć­na kao sred­stvo da se uklo­ni auto­kra­ta i da se di­sci­pli­nu­ju stran­ke u li­be­ral­nim dr­ža­va­ma. Sa oli­gar­hi­ja­ma je te­že. Po­treb­ne su pri­vred­ne re­for­me i re­for­me par­tij­skog si­ste­ma da se one de­mo­kra­ti­zu­ju. Ali i to mo­ra da poč­ne sa gla­sa­njem: naj­pri­je pro­tiv, mo­žda vi­še pu­ta, a on­da za.
Pe­šča­nik.net