Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Ka­da sam 8. apri­la 2002. go­di­ne na sjed­ni­ci glav­nog od­bo­ra SNP-a sa još 16 čla­no­va gla­sao pro­tiv do­no­še­nja Za­ko­na o sa­rad­nji sa Ha­škim tri­bu­na­lom, bio sam svje­stan da smo ta­kvim sta­vom sta­li u od­bra­nu ča­sti i do­sto­jan­stva ta­da­šnje dr­ža­ve. U tom tre­nut­ku ni­je­sam mo­gao pret­po­sta­vi­ti da će Ha­ški tri­bu­nal po­sta­ti lo­gor smr­ti i no­vo mu­či­li­šte za Sr­be ko­ji­ma je je­di­ni gri­jeh što su sta­li u od­bra­nu dr­ža­ve i svog na­ro­da od pro­go­na NA­TO-a i nji­ho­vih pla­će­ni­ka u re­pu­bli­ka­ma biv­še nam za­jed­nič­ke dr­ža­ve. Ne­dav­no sam pro­či­tao iz­ja­vu ne­ka­da­šnjeg po­li­tič­kog opo­nen­ta Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća ko­ji ka­že: ”Čim ne­ko po­đe sa vla­sti na na­čin kao što je po­šao i za­vr­šio svoj ži­vot Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, zna­či da je ra­dio u in­te­re­su svog na­ro­da, a taj isti na­rod, iz­ma­ni­pu­li­san od stra­ne za­pa­da i do­ma­ćih iz­me­ća­ra, po­ni­zio je se­be do te mje­re da se ni­ka­da ne­će oslo­bo­di­ti pro­klet­stva što je osta­vio na cje­di­lu svo­je si­no­ve da umi­ru u ha­škim ka­za­ma­ti­ma da­le­ko od rod­ne ku­će. Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je bio pa­tri­o­ta do sr­ži, to je po­ka­zao u Ha­gu ka­da je svo­jim bri­li­jant­nim umom i ve­li­kom hra­bro­šću za­di­vio čak i one ko­ji ne­ma­ju du­šu.” I ja sam bio u pri­li­ci da, kao član de­le­ga­ci­je SNP-a iz Pod­go­ri­ce, 2000. go­di­ne upo­znam Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, a krat­ko po­tom se i uvje­rim ka­ko je moć­na me­dij­ska ma­ši­ne­ri­ja ma­ni­pu­li­sa­la gra­đa­ni­ma Cr­ne Go­re pre­no­se­ći laž da nas je Mi­lo­še­vić hu­škao da uda­ri­mo na Cr­nu Go­ru mon­ti­ra­ju­ći onu ču­ve­nu re­če­ni­cu: “Što če­ka­te?” Pu­na isti­na je da je Mi­lo­še­vić ta­da ka­zao da je po nje­go­vom mi­šlje­nju naj­bo­lje za Cr­nu Go­ru da ži­vi u za­jed­nič­koj dr­ža­vi sa Sr­bi­jom i da će on po­što­va­ti sva­ku od­lu­ku ko­ju na­rod u Cr­noj Go­ri do­ne­se. Na­rav­no to go­vo­ri i o na­ma sa­mi­ma ko­li­ko smo i ka­ko ne­spo­sob­ni da ri­zi­ku­je­mo iz­da­ju od ju­na­štva, se­bič­nost od po­žr­tvo­va­nja, slu­gan­stvo od po­no­sa. Za­to mi se ne do­pa­da na­čin na ko­ji ana­li­zi­ra­ju Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Ono što je Mi­lo­še­vić ra­dio bi­će pred­met isto­rij­ske pro­cje­ne u bu­duć­no­sti. No ma ka­kve te pro­cje­ne bi­le, one ne­će uma­nji­ti nje­gov zna­čaj u isto­ri­ji vre­me­na u ko­jem je ži­vio. Uosta­lom svi ko­ji su mo­ra­li da ka­žu: “Mi­lo­še­vić je dik­ta­tor” da bi po­sta­li po­li­ti­ča­ri, is­po­sta­vi­lo se da je to je­di­no što su zna­li. Ka­kva i či­ja je krv u na­šim ve­na­ma ka­da smo se ta­ko la­ko od­re­kli ide­a­la na­ših oče­va i dje­do­va. Čo­vje­ka je naj­te­že uvje­ri­ti u isti­nu. Ta­ko je laž o srp­skim zlo­či­ni­ma po­sta­la sa­kral­na i glo­bal­na isti­na. Laž te vr­ste mo­gla se zbi­ti sa­mo u ci­vi­li­za­ci­ji i kon­ste­la­ci­ji sna­ga u ova­kvom svi­je­tu či­ja je osno­va po­sto­ja­nja za­sno­va­na na la­ži i ob­ma­na­ma. Sve ovo što nam se de­ša­va po­tvr­đu­ju ri­je­či po­zna­tog knji­žev­ni­ka Mo­me Ka­po­ra, ko­ji je re­kao da sve ovo pod­sje­ća na po­zo­ri­šte, pu­no ne­sre­će i bo­la, ko­je će pu­bli­ka nad ko­jom se vr­ši eks­pe­ri­ment, da­kle na­rod, nad­ži­vje­ti. Oni se mi­je­nja­ju na tim po­zo­ri­šnim da­ska­ma skup­šti­na­ma, ple­nu­mi­ma, pro­gla­ša­va­ju­ći sva­ki da­tum svog uče­šća isto­rij­skim. Po­gle­daj­te sve im­pe­ri­je ko­je su vla­da­le ka­ko su is­tru­li­le i ne­sta­le s li­ca ze­mlje. Ta sud­bi­na ne­iz­bje­žno če­ka i ov­da­šnje vla­sto­držce ko­ji su nas ne sa­mo eko­nom­ski is­cr­pi­li i po­ni­zi­li, već i si­ste­mat­ski ho­će da nas odvo­je od na­ših ko­ri­je­na za­bo­ra­vlja­ju­ći pri­tom na sta­ru iz­re­ku da što su ko­ri­je­ni du­blji, gra­ne dr­ve­ta su bli­že ne­bu. Pro­ći će go­di­ne, mo­žda i de­ce­ni­je, ka­da će umje­sto nas do­ći bo­lji lju­di i sve po­sta­vi­ti na svo­je mje­sto, a ta­da ne­će bi­ti NA­TO im­pe­ri­je ko­ji pred­sta­vlja ru­glo umor­nog evrop­skog i ame­rič­kog po­li­tič­kog uma, a i Evro­pa će mo­ra­ti da vra­ti svoj iden­ti­tet i da pre­sta­ne da sa­vi­ja kič­mu pred ame­rič­kom na­mje­rom da po­ko­ri svi­jet.