Pi­še: Mi­lan Mi­šić


(Ne)oče­ki­va­ni uspon Do­nal­da Tram­pa u tr­ci za pred­sjed­nič­ku no­mi­na­ci­ju par­ti­je ame­rič­ke de­sni­ce ne pre­sta­je da po­di­že ste­pen za­bri­nu­to­sti i kod ku­će i u ino­stran­stvu. Li­sti kri­va­ca za či­nje­ni­cu da u utak­mi­ci re­pu­bli­kan­skih pre­ten­de­na­ta za ula­zak u Bi­je­lu ku­ću ubje­dlji­vo vo­di je­dan oči­gled­ni de­ma­gog i ra­si­sta, ko­ji je, uz to, i je­dan od naj­bo­ga­ti­jih Ame­ri­ka­na­ca, pro­šle ne­dje­lje pri­do­dat je i sa­da­šnji pred­sjed­nik Ba­rak Oba­ma. On je, pre­ma ar­gu­men­ti­ma ko­je iz­no­si eli­ta ame­rič­kih kon­zer­va­ti­va­ca, kao pr­vi cr­nac ko­ji je po­stao iza­bra­ni li­der na­ci­je, s jed­ne stra­ne ostva­rio isto­rij­ski pre­se­dan i pru­žio ključ­ni do­kaz da je ame­rič­ki si­stem za­i­sta de­mo­krat­ski, dok je, sa dru­ge, u ze­mlju unio ve­li­ki ras­kol. U pro­te­klih vi­še od se­dam go­di­na Ame­ri­ka se oštro po­di­je­li­la na one ko­ji nje­go­ve spo­sob­no­sti i po­li­tič­ki uči­nak pre­mje­ra­va­ju kao što bi to či­ni­li i pre­ma sva­kom dru­gom na nje­go­vom mje­stu – i one ko­ji že­sto­ko ospo­ra­va­ju pri­je sve­ga nje­go­vu lič­nost, tvrd­nja­ma da ni­je ro­đen u Ame­ri­ci, da ni­je hri­šća­nin, ka­ko se pred­sta­vlja, ne­go mu­sli­man, i na kra­ju – da je ”so­ci­ja­li­sta” ko­ji Ame­ri­ku že­li da pre­tvo­ri u so­ci­jal­nu dr­ža­vu evrop­skog ti­pa. Me­đu pred­vod­ni­ci­ma po­kre­ta ”ro­đe­na­ša” – onih ko­ji ospo­ra­va­ju Oba­mi­nu kr­šte­ni­cu ko­ja ka­že da je (1961) ro­đen na Ha­va­ji­ma (pa­ci­fič­ki ar­hi­pe­lag ko­ji je 50. dr­ža­va SAD po­stao 1959) – pro­te­klih go­di­na bio je upra­vo Do­nald Tramp, ko­ji ni­je od­u­stao od ove ”te­o­ri­je za­vje­re” upr­kos oči­gled­nim do­ka­zi­ma o va­lja­no­sti dr­ža­vljan­stva 44. pred­sjed­ni­ka ko­je su uva­ži­le sve in­sti­tu­ci­je u ze­mlji. Ti­me su se obi­la­to hra­ni­li i me­di­ji, ali i dio zva­nič­ni­ka re­pu­bli­kan­ske par­ti­je. Oba­mi­na era se sa­da pri­vo­di kra­ju u slič­noj at­mos­fe­ri u ko­joj je i po­če­la, s tim što se nje­mu sa­da knji­ži i Tramp i nje­go­vi već ne sa­mo te­o­ret­ski iz­gle­di da u no­vem­bru po­bi­je­di u pred­sjed­nič­koj tr­ci, od če­ga se pod­jed­na­ko uža­sa­va­ju eli­te obje ame­rič­ke par­ti­je. Oba­ma je za­o­štra­va­nje unu­tra­šnjih po­dje­la kon­sta­to­vao i u svom (po­sled­njem) iz­vje­šta­ju ”o sta­nju na­ci­je” pod­ni­je­tom u ja­nu­a­ru. Ta­da je pre­do­čio uvje­re­nje da su nje­go­vi po­li­tič­ki pro­tiv­ni­ci ti ko­ji su svo­ju ba­zu tro­va­li po­li­tič­kim eks­tre­mi­zmom i prak­som da sve što on či­ni mo­ra da bu­de ospo­re­no, da je sva­ki kom­pro­mis iz­da­ja, da smo ”mi” i ”oni” dva ne­po­mir­lji­va ta­bo­ra iz­me­đu ko­jih je sva­ki kom­pr­o­mis neo­pro­sti­va iz­da­ja, jer su ”oni” (pred­vo­đe­ni Oba­mom) kri­vi za sve ne­vo­lje ko­je su sna­šle na­ci­ju.
”Op­tu­ži­van sam za mno­ge stva­ri, ali sva­lji­va­va­nje kri­vi­ce na me­ne zbog Tram­pa je ne­što no­vo”, ko­men­ta­ri­sao je pro­šle ne­dje­lje Oba­ma, pre­ba­cu­ju­ći lop­tu na pro­tiv­nič­ki dio po­li­tič­kog te­re­na. Po nje­mu, Tramp da­nas go­vo­ri ono što je od­u­vi­jek go­vo­rio, ma­da sa­da gla­sni­je i pro­vo­ka­tiv­ni­je. I dok se ve­ći­na ame­rič­kih (pa i ino­stra­nih) ko­men­ta­to­ra sla­že da je Tramp sa­mo simp­tom ”ne­če­ga tru­log u dr­ža­vi ame­rič­koj” – de­gra­da­ci­je nje­ne unu­tra­šnje po­li­ti­ke, pa i in­sti­tu­ci­ja (rej­ting Kon­gre­sa je na ­pri­mjer tek ne­što ve­ći od de­set od­sto) - što je plod­no tle upra­vo za ”tram­pi­zam”, Oba­ma je skre­nuo pa­žnju i na glav­nu stvar ko­ja sve vi­še iz­bi­ja u pr­vi plan. To je da ne­ma su­štin­ske raz­li­ke iz­me­đu Tram­pa i pre­o­sta­le dvo­ji­ce pre­ten­de­na­ta za re­pu­bli­kan­sku no­mi­na­ci­ju, Te­da Kru­za i Mar­ka Ru­bija: sva tro­ji­ca ima­ju pod­jed­na­ko eks­tre­mi­stič­ke sta­vo­ve kad je ri­ječ o ile­gal­noj imi­gra­ci­ji, mu­sli­ma­ni­ma i svi bi bez mno­go pre­mi­šlja­nja po­te­gli za ame­rič­kom oru­ža­nom si­lom u rje­ša­va­nju re­gi­o­nal­nih i svjet­skih pro­ble­ma. Či­ni se, me­đu­tim, da je mo­žda naj­pre­ci­zni­ju di­jag­no­zu po­sta­vio eko­no­mi­sta-no­be­lo­vac Pol Krug­man u ”Nju­jo­rk taj­msu” (či­ji je re­dov­ni ko­lum­ni­sta): ”...Pi­ta­nje je za­što se re­pu­bli­kan­ski esta­bli­šment to­li­ko bo­ji Do­nal­da Tram­pa. On je­ste pre­va­rant, ali to su i osta­li nji­ho­vi kan­di­da­ti. Po če­mu se on raz­li­ku­je od njih? Iz­gle­da da pro­blem ni­je u to­me što je Tramp smi­slio ne­ke no­ve pre­va­re, već u to­me što ras­krin­ka­va po­sto­je­će”. ”Da se ra­zu­mi­je­mo” – za­klju­ču­je Krug­man po­što je na­veo eks­trem­ne sta­vo­ve tro­ji­ce re­pu­bli­kan­skih pre­ten­de­na­ta – ”Tram­po­va po­bje­da bi bi­la gro­zna i na­dam se da se s tim sla­že ve­ći­na mo­jih či­ta­la­ca. Ali tre­ba­lo bi da nas pla­ši i mo­guć­nost da nam pred­sjed­nik po­sta­ne Ru­bio, čo­vjek okru­žen rat­nim hu­ška­či­ma, ili Kruz ko­ji bi vje­ro­vat­no vra­tio špan­sku in­kvi­zi­ci­ju. U tom smi­slu, Tram­pov uspon je do­bro­do­šao. On je­ste pre­va­rant, ali onaj ko­ji raz­ot­kri­va pre­va­re dru­gih. A to je, vje­ro­va­li ili ne, ipak ne­ka­kav na­pre­dak u ovim čud­nim i te­škim vre­me­ni­ma”. Šta ovo­me do­da­ti? Kad se uzme u ob­zir da i naj­vje­ro­vat­ni­ji pred­sjed­nič­ki kan­di­dat de­mo­kra­ta Hi­la­ri Klin­ton ka Bi­je­loj ku­ći pu­tu­je s kon­tro­verz­nim po­li­tič­kim pr­tlja­gom, Ame­ri­kan­ci će u no­vem­bru bi­ti u pri­li­ci da bi­ra­ju sa strep­njom da će da se po­ka­ju ko­ga god da iza­be­ru.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)