Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ro­di­la ga je sa še­sna­est go­di­na. Mo­mak ni­je htio ni da ču­je, ka­mo­li da pri­hva­ti so­lu­ci­ju da po­sta­nu ro­di­te­lji ta­ko mla­di. Ubje­đi­vao je na abor­tus. Uosta­lom, ta­ko su ga nje­go­vi vas­pi­ta­li. Ni­je htje­la da po­slu­ša. Ni nje­ni ni­su odo­bra­va­li. Ubr­zo po ro­đe­nju dje­te­ta se i od­se­li­la. Je­dva je za­vr­ši­la ško­lu i na­šla po­sao. Vo­di­la je ra­ču­na o si­nu - če­sto usa­mlje­na, uvi­jek upla­še­na... a i sa­ma je, po­bo­gu, bi­la di­je­te sa bre­me­nom ulo­ge sa­mo­hra­ne ma­ti.
Kad je ma­le­ni na­pu­nio šest go­di­na, ona je tek za­šla u dva­de­set dru­gu. Za ro­đen­dan su po­šli na igra­li­šte da se ma­lo iz­ju­ri sa dru­gom dje­com.
Po­sma­tra­la ga je ka­ko ku­ša pro­stor i osva­ja pla­ne­tu od to­bo­ga­na, lju­lja­ški i klac­ka­li­ca... i ni­je mo­gla da se ne sa­ža­li i upi­ta „da li je uop­šte do­bra maj­ka?“
To­li­ko to­ga ni­je mo­gla da mu pri­u­šti, si­ja­set stva­ri ni­je zna­la ka­ko se ra­di, to­li­ko mno­go mu kao dje­te­tu fa­li... sje­klo je po gru­di­ma da li uop­šte oba­vlja po­sao ro­di­te­lja ka­ko jed­nom ro­di­te­lju do­li­či.
A on­da se pre­nu, jer nje­go­vu pa­žnju pri­vu­če dje­voj­či­ca sa de­for­ma­ci­jom li­ca i smet­nja­ma u ar­ti­ku­la­ci­ji po­kre­ta. Za­gle­dao se u nju. Is­pi­ti­vač­ki. Pru­ži joj dlan da se ru­ku­ju. Ma­le­na ni­je zna­la šta to ve­ći kli­nac tra­ži... On joj bla­go uze ru­či­cu i po­ka­za ka­ko se stva­ra­ju dru­ga­ri. A on­da je po­čeo da se smi­je i da joj sva­šta ne­što pri­ča... ši­ri ru­ke kao da hva­ta obla­ke i pa­da kao da su ga u le­tu uda­ri­le ro­de i bum­ba­ri. I ma­le­na, li­ca dru­ga­či­jeg, po­če da se smi­je gro­ho­tom – sve gla­sni­je. Ru­ki­ca­ma je uda­ra­la po jak­ni. To­li­ko je bi­la sreć­na zbog tog sli­je­da stva­ri.
A on­da do­đe vri­je­me da se ra­zi­đu. Po­no­vo se ru­ko­va­še. Pri­je ne­go što je po­šao do nje­go­ve maj­ke, pro­pra­ti dru­ga­ri­cu da bez­bjed­no po­đe do svo­je ma­ti.
Kad se vra­tio, sjeo je na klu­pu i re­kao: „Ma­ma... ona je baš fi­na dje­voj­či­ca.“
Ta­da i ona shva­ti. Shva­ti baš kao što mje­sec zvi­je­zde pri­hva­ti... I bez mno­go to­ga u nov­ča­ni­ku i gla­vi, zna­la je ka­ko se do­bar čo­vjek gra­di. Du­šom.

* * *
Kad im je bi­la pet­na­e­sto­go­di­šnji­ca bra­ka, po­vu­kao je za ru­kav i od­veo u ku­hi­nju. Tre­sao se, pr­sti su mu drh­ta­li i ni­je mo­gao va­lja­no da za­u­sti. Iz­vu­če iz ko­šu­lje par­če pa­pi­ra i tut­nu joj u ru­ku, ste­žu­ći pri­tom nje­nu ša­ku svo­jom.
„Ovo je po­ru­ka ko­ju sam na­pi­sao da­na kad sam htio da se ubi­jem. Pri­je tač­no se­dam­na­est go­di­na. Kre­nuo sam van gra­da, put pe­ći­na sa di­na­mi­tom u tor­bi. Ta­da sam te sreo i ti si me pi­ta­la ima li ka­kva apo­te­ka u bli­zi­ni. Te­ško si di­sa­la, ali ni­si pre­sta­ja­la da se smi­ješ. Po­šao sam sa to­bom i is­pra­tio te do vra­ta zbog tvog na­pa­da gu­še­nja... Čim si ku­pi­la pum­pi­cu i udah­nu­la - mah­nu­la si mi i po­sla­la po­lju­bac. To je bio znak. Ti si od tog tre­na bi­la ta mo­ja sre­ća što mi je od­u­vi­jek tre­ba­la. Do­go­vo­ri­li smo se za šet­nju i dru­že­nje. Dru­gi su­sret je bio u uto­rak. Da­le­ko od pe­ći­ne i di­na­mi­ta. Ovo ti ra­ni­je ni­sam po­ka­zao jer sam se pla­šio da ne sa­znaš ko­li­ko sam ne­sta­bil­na i tu­žna pri­li­ka bio. Da­nas sam sku­pio hra­brost – da shva­tiš ono što ni­ka­da ni­si slu­ti­la... bio je to pr­vi od svih pu­ta ka­da me tvo­ja du­ša spa­si­la“.

* * *
Nje­nom ocu ni­je bi­lo do­bro. Od­jed­nom, na­glo. Mo­žda­ni udar. Za­vr­šio je u bol­ni­ci ta­man na vri­je­me da u do­mu ne iz­dah­ne. Smje­šten na in­ten­ziv­noj nje­zi iz ko­je su ga ubr­zo pre­ba­ci­li u obič­nu so­bu – jer bje­še pre­vi­še kr­hak za ma­ši­ne i igle. Star i drag či­ča sa ko­som sre­br­ne bo­je. Lje­ka­ri ni­su sma­tra­li da će iz­dr­ža­ti do ju­tra. Go­vo­ri­li su o ne­ka­kvim zo­na­ma, na­prl­si­na­ma i dže­po­vi­ma kr­vi... Sve ih je sa zeb­njom sa­slu­ša­la. Mi­la i ti­ha. Pri­šla je star­cu i ša­pu­ta­la „Tu sam, ta­jo. Tu sam, ta­ta.“ Bdje­la je nad njim ma­ze­ći mu pr­ste la­ga­nim po­kre­ti­ma... i ša­pu­ta­la. Pre­ži­vio je ne­ka­ko noć. Ni­je se ni za tre­nu­tak odva­ja­la od kre­ve­ta. Pre­ži­vio je i pr­vi dio sun­ča­nog da­na ka­da je oko pod­ne otvo­rio oči. Gla­di­la mu ko­su, do­di­ri­va­la obra­ze i po­gled na­slo­ni­la na pe­dalj od nje­go­vih ze­ni­ca. Gle­dao je u njih bez trep­ta­nja. A ona je i da­lje ne­što ša­pu­ta­la.
Dru­gog da­na su svi pa­ra­me­tri uka­zi­va­li da je kri­za pro­šla. Sad je tre­ba­lo sta­bil­no­sti i kon­kret­ni­jeg ra­da. Na­rav­no, ni­je se odva­ja­la od nje­ga. Po­ma­ga­la se­stra­ma oko „pa­ci­jen­to­vog po­lo­ža­ja“, vo­di­la ra­ču­na o ne­ka­kvom li­je­ku i bro­ju ka­pi pri­li­kom do­zi­ra­nja, mi­je­nja­la po­ste­lji­nu i spre­ma­la ka­šu. Jer, već pe­tog da­na mo­gao je da poč­ne sa hra­nom... uspio je da gu­ta. Na­čel­ni­ca odje­lje­nja pri­vu­če še­stog ju­tra se­stru u stra­nu i pi­ta „Da li je ona go­spo­đa stal­no uz pa­ci­jen­ta?“
„Da, dok­tor­ka. To mu je ćer­ka“.
„Bo­že dra­gi, mo­ra da je is­cr­plje­na.“
„Dok­tor­ka... ima tu još ne­što. Ja­ko je bo­le­sna. Od kan­ce­ra.“
Za­ni­je­mi. Pro­vi­ri u so­bu... na­đe po­gle­dom mr­ša­vu že­ni­cu ko­se bo­je lje­šni­ka ka­ko ka­ši­ki­com pi­ta star­ca, či­je se sre­br­ne iskre vra­ti­še u ži­vot uz po­moć ma­gi­je od ša­pa­ta.
Na­kon tri sed­mi­ce iza­šao je iz bol­ni­ce. I da­lje star, ali živ i opo­ra­vljen. Bez po­sle­di­ca. Iz­dah­nu­la je mje­sec-dva da­na na­kon to­ga. Du­ša joj ni ta­da ni­je pre­sta­la.

* * *
Pred to­bom su da­ni od ke­dro­vi­ne – ono što su dru­i­di po­klo­ni­li mar­tu na­zi­va­ju­ći ga „isti­nom po­sle zi­me“. Ta­da se od­ma­ra od iz­mi­šlja­nja i slu­ša va­tra ka­ko po­sled­nji put puc­ke­ta dok se pro­lje­će ne po­sva­đa sa ča­ra­pa­ma. Ta­ko i ove tri se­kven­ce – isti­ni­te su i pri­pa­da­ju ti­him lju­di­ma ko­je će vje­tar da od­ne­se i smje­sti na rub pje­ne ne­ba. Ta­mo će da si­pe sa svim osta­lim pri­ča­ma ko­je ni­ko ne pam­ti, jer i ni­je pre­ša... ali i mi­mo to­ga – dio su not­ne azbu­ke ko­jom se is­pi­su­je čo­vjek i na­vo­di ka­da je sve za­si­ja­la nje­go­va svi­la.
(Autor je knji­žev­nik)