Pi­še: Mak­sim Dra­ško­vić

Ako ko­jim slu­ča­jem ovo skrom­no šti­vo osva­ne jed­nog ju­tra pred ci­je­nje­nim či­ta­o­cima, vje­ro­vat­no će se mno­gi za­pi­ta­ti - če­mu sad to? Bi­lo pa pro­šlo. Bio 21. maj še­sna­e­ste, ne­bo nad Ka­ra­da­gom pre­mre­ži­la cr­ve­na pa­u­či­na, gu­še­ći ze­le­ni dah april­skog pro­lje­ća, ka­ko ne­ko du­ho­vit iz na­ro­da re­če, ne­ka­kvim, „kr­pe­ti­na­ma i ža­be­ti­na­ma“ ( ma­da ja to ne bih ta­ko oma­lo­va­ža­vao, jer je to Žar­ko-cr­ve­no bla­go“ sti­glo čak sa Da­le­kog is­to­ka i tu pla­će­nu ci­je­nu tre­ba oprav­da­ti), na Tr­gu slo­bo­de, a od­ne­dav­no rop­stva i ne­za­vid­no­sti, bi­la sve­na­rod­na, ne­ko­me pro­sla­va, a ne­ko­me ko­me­mo­ra­ci­ja, ne­ko sla­vio dan kad se Mon­te­ne­gro otrg­nuo iz kan­dži Sr­bi­je, a ne­ko što je tog da­na Sr­bi­ja ko­nač­no „da­nu­la du­šom“ pa svi za­do­volj­ni i opi­je­ni slat­kim ro­do­lju­bljem oti­šli svo­jim ne­za­vi­snim do­mo­vi­ma – i o če­mu tu ima vi­še da se pri­ča? Pa , ipak, ima – i te ka­ko ima. Tra­je to po­o­dav­no i tra­ja­će još du­go, tra­ja­će do is­pi­ra­nja po­sljed­nje če­sti­ce mo­zga oni­ma ko­ji su „u za­blu­di“.
Niz tih svo­je­vr­snih he­mij­skih la­bo­ra­to­ri­ja za pro­mje­ne u mo­žda­noj ma­te­ri­ji, na­ro­či­to mla­dog čo­vje­ka, po­čeo je, u stva­ri, na­stav­kom pro­jek­ta za­po­če­tog pro­šle go­di­ne, pod na­zi­vom ‘’Čas isto­ri­je u pri­je­sto­ni­ci’’, pod mo­tom „Ce­ti­nje jed­na pri­ča’’ (bo­lje re­ći tu­žna pri­ča ), za uče­ni­ke osnov­ne ško­le, u mar­tu ove go­di­ne. Bio sam ne­iz­re­ci­vo sre­ćan što sam, kao odje­ljen­ski star­je­ši­na, sa tom dje­com tri da­na obi­la­zio ce­tinj­ske zna­me­ni­to­sti. I, za­i­sta, šta bi mo­glo bi­ti ko­ri­sni­je i ljep­še od to­ga da ta­ko mlad na­ra­štaj, uz za­ba­vu i dru­že­nje, upo­zna svo­ju otadž­bi­nu, nje­nu slav­nu pro­šlost i vri­jed­no­sti, da ni­je pot­pu­no bes­pri­mjer­nog, smi­šlje­nog i na­mjer­nog kri­vo­tvo­re­nja i pre­ćut­ki­va­nja či­nje­ni­ca iz te na­še slav­ne pro­šlo­sti. Ne daj, Bo­že, da je ne­ko od na­ših tu­ma­ča pri­li­kom obi­la­ska svih tih zna­me­ni­to­sti smio po­mi­sli­ti, a ka­mo­li po­me­nu­ti, re­ci­mo, srp­ske kori­je­ne Pe­tro­vi­ća, ili da gdje, od za­kle­tve, uoči­te slo­vo ći­ri­li­ce. Ne daj, Bo­že, da se plan­ski obi­đe Ce­tinj­ski ma­na­stir i ču­je slo­vo ne­kog od du­hov­ni­ka Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Bi­lo bi to za or­ga­ni­za­to­re pre­vi­še ri­zič­no. Ko zna šta bi tu dje­ca mo­gla ču­ti i na­u­či­ti?
U na­stav­ku sla­vlje­nič­kog za­no­sa i pri­pre­me za „slav­ni ju­bi­lej“, u ško­la­ma je or­ga­ni­zo­van i kviz zna­nja o Cr­noj Go­ri, nje­noj isto­ri­ji, ge­o­gra­fi­ji i sve­u­kup­noj kul­tu­ri, a ko­ja, ka­kva i o če­mu su se tu pi­ta­nja mo­gla na­ći mo­že­te sa­mi na­slu­ti­ti. Sve je mo­ra­lo ima­ti stro­gu cen­zu­ru. Na­ro­či­to se bi­lo opre­zno s Nje­go­šem. Ne­zgo­dan je to sti­ho­tvo­rac. Ma­la ne­pa­žnja i pro­kra­de se ne­ki ne­u­go­dan stih o Ka­ra­đor­đu, Obi­li­ću, ili mo­žda onom igu­ma­nu Te­o­do­si­ju Mr­ko­je­vi­ću iz „La­žnog ca­ra…“ (djej­stvi­je če­tvr­to- ja­vle­ni­je tre­će), što ka­že „… mi smo Sr­bi na­rod naj­ne­sreć­ni…“, a na­ro­či­to da se u na­bra­ja­nju Nje­go­še­vih dje­la ne po­me­ne „Ogle­da­lo srp­sko’’, da se ni slu­čaj­no ne po­me­ne da je u Đur­đe­voj „pe­čat­nji“ „pe­ča­ta­na“ pr­va ći­ril­ska knji­ga kod Ju­žnih Slo­ve­na, ili ne­što slič­no ne dao Bog. Va­žno je bi­lo sa­mo da se ne omak­ne ka­kva ne­u­god­na isti­na.
Tih da­na, u na­ve­čer­je ve­li­kog pra­zni­ka, bi­lo je za­i­sta sve­ča­no u cr­no­gor­skim ško­la­ma, a sve je na kra­ju za­či­nje­no či­ta­njem sve­ča­nog pro­gla­sa đa­ci­ma, osmi­šlje­nog kao isto­rij­ski čas, u ko­je­mu je hro­no­lo­ški pred­sta­vlje­no isto­rij­sko hi­lja­du­go­di­šnje tra­ja­nje Cr­ne Go­re ( kao da ne­ko po­ri­če nje­no tra­ja­nje, na­rav­no, ne ta­kve ka­kvom je oni pred­sta­vlja­ju ), s onim ne­za­o­bi­la­znim po­kli­čom na kra­ju – „da je vječ­na Cr­na Go­ra’’. Na tom ča­su, pa­žlji­vo slu­ša­ju­ći uče­ni­ka ko­ji me je od­mi­je­nio u či­ta­nju, obo­ga­ćen sam (a pret­po­sta­vljam i svi dru­gi ko­ji su to slu­ša­li) jed­nim vr­lo sna­žnim uti­skom (uko­li­ko ga ni­je­sam po­gre­šno ste­kao), a sa­mim tim i ko­ri­snim sa­zna­njem – is­pa­de, na­i­me, da je Cr­na Go­ra bi­la du­že pod Sr­bi­jom ne­go pod Tur­skom.
A naj­vi­še mi se do­pa­da (ka­ko bi re­kao igu­man Ste­fan), od­no­sno naj­vi­še me je tih sla­vlje­nič­kih da­na is­pu­nja­va­lo za­do­volj­stvom što smo se si­ti i do mi­le vo­lje na­slu­ša­li i na­u­ži­va­li him­ne. In­to­ni­ra­li su je, va­la, ne ža­le­ći ni tru­da, ni vre­me­na (a i ne­ka su – Bog ih čuo i vi­dio!) u sva­koj, pa i naj­be­zna­čaj­ni­joj pri­li­ci (opro­sti mi, Bo­že, gre­šno­me – kao da tu ima ma­lih i be­zna­čaj­nih pri­li­ka i po­vo­da!). Kao da ni­kad pri­je ni­je­smo ima­li ni dr­ža­ve, ni him­ne, ni­ti bi­lo ka­kvih zna­me­nja. Pa sve ne­što mi­slim, što ne bi bi­lo ni­ka­kvo iz­ne­na­đe­nje, ka­ko bi bi­lo do­bro da od sep­tem­bra nad­le­žno mi­ni­star­stvo uve­de pra­vi­lo da sva­ki škol­ski čas, sjed­ni­ca odje­ljenj­skog i na­stav­nič­kog vi­je­ća, pa čak i ro­di­telj­ski sa­sta­nak, po­či­nju him­nom. Za­što da ne – kad je vječ­na Cr­na Go­ra, što se ne bi i him­na ovje­ko­vje­či­la? Ali ne ni­ka­ko, ka­ko to ovih da­na pred­lo­ži je­dan po­et­ski na­dah­nut očaj­nik – ‘’oj, ćo­ra­va maj­ska zo­ro, ku­ku na­ma, Cr­na Go­ro, ro­bo­vi smo mrač­nih si­la i ču­va­ri tvo­ga Mi­la’’, već ona pra­va, dr­lje­vi­ćev­ska, šta joj, za­bo­ga, fa­li ? Bo­že dra­gi, svi­je­tla pra­zni­ka!