PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


O po­bra­tim­stvu Zef Bar­la i Jo­ka Kr­sto­va se na­da­le­ko ču­lo i pro­ču­lo. Ni­je bi­lo ple­me­ni­ka da ne sma­tra da ta­kvih po­bra­ti­ma ni­je bi­lo od na­sta­nja. Po­je­di­ni su mi­sli­li da i’ je Bog po­seb­no stva­rao kao pri­mjer da se na njih dru­gi ugle­da­ju. Jo­ko je bio iz Gor­nje, a Zef iz Do­nje ze­mlje.
Ne zna se tač­no ka­ko je iz­me­đu njih do­šlo do bra­ti­mlje­nja. O to­me po­sto­je dvi­je ver­zi­je. Jed­ni sma­tra­ju da se po­bra­tim­svo iz­me­đu njih ro­di­lo usljed za­jed­nič­kog ži­vo­ta u ka­tu­ni­ma na pla­ni­ni. Nji­ho­vi ka­tu­ni su bi­li ne­da­le­ko je­dan od dru­gog. Do­bro su me­đu­sob­no pro­la­zi­li. Me­đu­sob­no su se is­po­ma­ga­li i bi­li na­ruč­ni je­dan dru­go­me u svim si­tu­a­ci­ja­ma. Za­jed­no su va­di­li sni­jeg iz ja­ma. Ni­je ni­ko od njih gle­dao ko će ko­li­ko iz­va­di­ti sni­je­ga iz ja­me. Va­žni­je im je bi­lo da sva­ku ov­cu na­po­je. Jo­ku je vi­še sta­lo da se pri­je na­po­ji Ze­fov bu­ljuk, ne­go svoj. Zef je uvi­jek na­sto­jao da pr­vo bu­du na­po­je­ne Jo­ko­ve ov­ce, a za svo­je ka­ko bu­de. Ni­je bi­lo ve­če­ri da ne po­đe Jo­ko kod Ze­fa ili Zef kod Jo­ka na sjed­nik. I ta­ko su se zbli­ži­li da bo­lje ni­je mo­glo bi­ti. Jed­nog da­na, na sla­vi kod Ze­fa, ob­na­ro­do­va­li su svo­je po­bra­tim­stvo.
Dru­gi su mi­sli­li da je po­bra­tim­stvo iz­me­đu njih ni­klo na­kon jed­nog iz­ne­nad­nog i ne­mi­log do­ga­đa­ja. Ču­vao je Ze­fov sin ov­ce u Bor­na­toj gla­vi­ci. Za ti­li čas se na­o­bla­či­lo. Smr­klo se kao da je noć na­stu­pi­la. Pret­hod­no je mu­nja is­cr­ta­la svi­je­tli i du­gi ko­no­pac on­dje gdje je oblak bio naj­cr­nji. Sklo­pio je grom u Ze­fov bu­ljuk. Čuo se ja­uk i za­po­ma­ga­nje. Sre­ćom, u bli­zi­ni Ze­fo­vog bu­lju­ka, na­la­zio se Jo­ko Kr­stov. Po­tr­čao je u prav­cu tre­ska gro­ma. Na nje­go­vo ne­pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje, za­te­kao je Ze­fo­vog si­na ka­ko ne­po­mič­no le­ži na osmu­đe­noj tra­vi Bor­na­te gla­vi­ce. Jo­ko je, ina­če, bio pri­se­ban čo­vjek. Za­tr­pao je ti­je­lo Ze­fo­vog si­na vla­žnom ze­mljom Bor­na­te gla­vi­ce. Znao je Jo­ko da je to je­di­ni spas za ono­ga ko­ji na­stra­da od gro­ma. Ze­fov sin je od­mah po­čeo da po­ak­zu­je zna­ko­ve ži­vo­ta. I ta­ko je Jo­ko vr­nuo Ze­fo­vog si­na iz mr­tvih. To je, ka­žu, bio po­vod da se sklo­pi po­bra­tim­stvo ja­če od svih po­bra­tim­sta­va ko­je je ikad sklo­plje­no u ovim go­ra­ma i pla­ni­na­ma.
I dan-da­nas se odr­ža­va­ju obje ver­zi­je o na­stan­ku ovog po­bra­tim­stva. No, ni­je bit­no ko­ja je od njih tač­ni­ja. Bit­no je da je po­bra­tim­stvo po­sto­ja­lo kao uzor svi­ma oni­ma ko­ji ho­će slo­žno i brat­ski da ži­ve.
Ni­je bi­lo svad­be ili sla­ve u ku­ći Jo­ka Kr­sto­va, a da ni­je bio pri­su­tan Zef Bar­lo. Uvi­jek je sa so­bom no­sio dar od ko­jeg se ne bi ni car za­sti­dio. Va­zda je kao pe­ci­vo za dar do­no­sio naj­bo­ljeg bra­va iz bu­lju­ka. Na­sto­jao je svim si­la­ma da nje­gov dar bu­de bo­lji od osta­lih. I Jo­ko je iz sveg sr­ca na­sto­jao da se ne za­sti­di kod Ze­fa u slu­ča­ju sla­ve ili svad­be.
U Jo­ko­voj gla­di je, u to­ku ci­je­log lje­ta, pa i do­brim di­je­lom i je­se­ni, bi­lo iz­o­bi­lja pi­pu­na, di­nja, pra­sa­ka, tur­go­nja, smo­ka­va i Bog zna još ka­kvog vo­ća. Iz nje­go­ve gla­de je va­zda do­pi­rao jak i pri­ja­tan mi­ris pi­pu­na. Sve je to vo­će do­no­sio Zef iz Di­no­še. Ni Ze­fu ni­je fa­li­lo onih đa­ko­ni­ja ko­je je Jo­ko imao u svo­joj ku­ći, na svom ima­nju.
Po­seb­na pri­ča je du­van ko­ji je Zef do­no­sio Jo­ku. Pri­čao mi je Pa­un Jo­va­nov da je pu­šio od tog du­va­na. Pa­un je zbo­rio da je du­van bio žut kao vo­sak i da je od nje­ga mi­ri­sa­la ci­je­la ku­ća, pa i ka­tun. Bio je ta­ko iz­dro­bljen da se iz ku­ti­je te­ško mo­glo iz­dvo­ji­ti za ci­gar. „Oća­še se, za jed­nim ci­ga­rom po­kre­nu­ti ci­je­li du­van iz ku­ti­je. Če­sto se pro­te­zao vi­še od tri ljud­ske pe­de. U tom slu­ča­ju, li­čio je na po­du­ži zlat­ni la­nac”, sa us­hi­će­njem je go­vo­rio Pa­un. Jo­ko se zo­rio sa du­va­nom ko­jeg je do­bi­jao od po­bra­ti­ma. Sva­ko­me je pru­žao ku­ti­ju da sa­vi­je. Na­rav­no, ni­je bi­lo pu­ša­ča u ka­tu­nu ko­ji se ni­je odu­še­vio sa du­va­nom iz Di­no­še. Jo­ko je uvi­jek is­ti­cao i to sa po­no­som: „To mi je du­van od Zef Bar­la, mog do­brog po­bra­ti­ma”. Po­ne­kad bi otvo­rio ku­ti­ju sa du­va­nom, a da mu se ni­je tre­nut­no pu­ši­lo. Vo­lio je da po­sma­tra tu di­vo­tu od du­va­na. Pri­tom bi ga po­mi­ri­sao i za­tvo­rio ku­ti­ju. Na­kon to­ga je du­bo­ko udah­nuo da bi mu mi­ris od du­va­na pro­dro u sve po­re nje­go­vog ti­je­la.
No, de­si se ne­što što se do ta­da ni­je de­ša­va­lo. Jed­no ju­tro, pri­je sun­ca, do­šao je na du­va­nje­nje kom­ši­ja i ro­đak Jo­kov. Sa­vio je is­pu­šio ci­gar od pe­de. Na­kon pu­še­nja je na­mr­štio li­ce i kroz zu­be pro­ci­je­dio: „Ovo je đu­zi­na u od­no­su na du­van ko­ji sam do­sad kod te­be pu­šio. Ima mi­ris na ze­lje­nak”.
Po­sli­je to­ga Jo­ka je izio crv sum­nje. Po­sum­njao je na iskre­nost svo­ga po­bra­ti­ma: „Mo­žda mi je po­slao đu­zi­nu, a za se­be osta­vio on ošto va­lja”, sa uz­da­hom u gru­di­ma je sam za se­be pro­go­vo­rio Jo­ko. To ga je kop­ka­lo i mu­či­lo. Za­hla­dio je od­nos sa po­bra­ti­mom. Ni­ko­me ni­je ni­šta go­vo­rio, ali je u se­bi pa­tio. Ka­sni­je je sa­znao da je du­van te go­di­ne bio lo­ši­ji ne­go osta­lih go­di­na jer je go­di­na bi­la ki­šna i du­van ni­je mo­gao do­bro ni da sa­zri ni da se osu­ši. Po­bra­tim mu je dao du­van ka­kav je imao. Ni­je bo­ljeg imao. Jo­ko se gor­ko po­ka­jao što je po­sum­njao u iskre­nost svo­ga po­bra­ti­ma. Ci­je­le go­di­ne je bo­lo­vao od gri­že sa­vje­sti. Sa tim bo­lom je oti­šao u grob.
(NA­STA­VI­ĆE SE)