Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ

Nor­mal­no da je po­li­tič­ko sta­do pu­no kr­pe­lja. Ne­nor­mal­no je da se o tom ma­lo go­vo­ri. Ne­nor­mal­no je da se jav­ni po­li­ti­či­ki je­zik ustru­ča­va ta­kvih, bru­tal­nih me­ta­fo­ra. Bru­tal­na, pa čak i pri­mi­tiv­na me­ta­fo­ri­ka je ne­kad neop­hod­na. To tra­ži re­al­nost ko­ju ne vi­di­mo ako je ne­kad ne ski­ne­mo do go­la.
Ima ma­lih i ve­li­kih kr­pe­lja. Ima vi­dlji­vih i ne­vi­dlji­vih kr­pe­lja. Ima žed­nih i glad­nih, ima uspa­va­nih na svo­joj žr­tvi,ima onih ko­ji umi­ru, pre­si­ti tu­đe kr­vi. Ima kr­pe­lja, i kr­pelj­či­na.
No o če­mu mi pri­ča­mo? Ko­jim je­zi­kom go­vo­ri­mo? Ne mo­že da zna šta je kr­pelj ko ni­je bar ne­kad ču­vao ja­ganj­ce. A da­nas je tih ma­lo. Po­seb­no me­đu mla­đi­ma, i po­seb­no me­đu mla­đim gla­sa­či­ma.
Za ono­ga ko ni­je ni­kad vi­dio kr­pe­lja, i nje­gov str­plji­vi rad, i nje­go­vu bla­že­nu sje­di­nje­nost sa žr­tvom ko­joj pi­je krv, mo­žda mi­sli da je kr­pelj ne­ka stra­šna zvjer­ka, ili utva­ra. Pa sa­ma ri­ječ kr­pelj zvu­či stra­šni­je ne­ko ri­ječ vuk. U tom fo­net­skom smi­slu, lav je jag­nje za kr­pe­lja.
Ko ni­je vi­dio kr­pe­lja (a ta­kvih je pu­no), ko­ga kr­pelj ni­kad ni­je na­pa­dao (ta­kvih je još vi­še), mo­že da mi­sli da je kr­pelj iz­mi­šljo­ti­na, do­sjet­ka vra­ča­ra i tam­noh si­la či­me se pla­še dje­ca da bi pri­je za­spa­la.
S ob­zi­rom na mno­ga he­mij­ska sred­stva ko­ji­ma se da­nas la­ko uni­šta­va ga­mad, i dru­ga ži­vi­na ko­ja iz­ja­vlju­je iz ze­mlje, kr­pelj je, za one ko­ji se dr­že da­le­ko od pr­lja­vih po­slo­va i ad­skih pr­o­sto­ra, vi­še me­ta­fo­ra, a ma­nje od­vrat­na ži­vi­na.
U po­li­tič­kom rječ­ni­ku, ova me­ta­fo­ra je jed­no iz­van­red­no osvje­že­nje. Ne sa­mo zbog nje­ne sli­ko­vi­to­sti i se­man­tič­ke pre­ci­zno­sti, ne­go što se u pro­sto­ru te me­ta­fo­ri­ke od­vi­ja ve­ći dio po­li­tič­kog i dru­štve­nog ži­vo­ta Cr­ne Go­re. Sklon sam sta­ti u osno­va­nu kraj­nost i re­ći da se ci­je­la ideo­lo­gi­ja sa­vre­me­ne Cr­ne Go­re mo­že na­zva­ti kr­pelj-ideo­lo­gi­ja, i, na­rav­no, kr­pelj prak­sa.
Ali, po­što već na­go­vi­je­sti­smo kr­pelj-ide­olo­gi­ju, pod­ra­zu­mi­je­va se da ima kr­pe­lja ko­ji ne pi­ju sa­mo krv, ne­go ko­ji si­šu du­šu. Ti se kr­pe­lji te­že iden­ti­fi­ku­ju, ali ne zna­či da ih je ma­nje, ili, da su, re­ci­mo, be­za­zle­ni­ji. Kr­pelj ko­ji pi­je du­šu je naj­stra­šni­ji kr­pelj, mit­sko ču­do­vi­še, iza­sla­nik đa­vo­la, plod ada.
E za­mi­sli­te dra­gi či­ta­o­ci ko­ji umi­je­te da pre­po­zna­je­te kr­pe­lje, no­vo­cr­no­gor­ski li­der Đu­ka­no­vić go­vo­ri o kr­pe­lji­ma ko­ji na­pa­da­ju nje­go­vo par­tij­sko sta­do, pi­ju­ći mu po­ma­lo mut­ne kr­vi, a nje­go­vi kr­pe­lji pi­ju du­šu ci­je­lom na­ro­du, a još ih ni­ko ne na­zva kr­pe­lji­ma. Pa osta­ti 25 go­di­na na vla­sti, mo­gu sa­mo oni (kr­pe­lji) ko­ji su se du­bo­ko za­ri­li ne sa­mo u me­so i krv na­ro­da, ne­go i u nje­go­vu du­šu.
Kr­pelj na ti­je­lu je ni­šta šta je kr­pelj na du­ši. Po­zna­to je da kr­pelj ne sa­mo da pi­je krv svo­joj žr­tvi, ne­go i ubri­zga­va otrov­ni se­kret u kr­vo­tok žrtve. On prak­tič­no mi­je­nja krv svo­joj žr­tvi, ko­ju ta­ko pri­pre­ma za smrt. Kr­pelj je ve­li­ki ma­čak u tom smi­slu. Sve što ra­di ra­di ta­ko da žr­tva ni­ti mo­že da se od­bra­ni od nje­ga, ni­ti ima po­tre­be da se bra­ni. Ane­ste­zi­ra­na otro­vom i stra­hom, pa­si­vi­zi­ra se, i na­vik­ne kao da je kr­pelj nje­no ro­đe­no zlo i za­slu­že­na bo­lest. Ne sa­mo za­to što joj se po­la­ko ota­če krv, ne­go što joj se pod dej­stvom otrov­nog se­kre­ta mi­je­nja kva­li­tet ne sa­mo kr­vi ne­go i svi­je­sti. Žr­tve svo­je sta­nje ne mo­gu da pra­te jer kr­pe­lji iz­vo­de svoj po­sao sko­ro bez­bol­no i ne­pri­mi­jet­no, jer su maj­sto­ri i vir­tu­o­zi svo­ga po­sla.
Ko pr­vi put vi­di kr­pe­lja na dje­lu, on ga čak i ne­će pri­mi­je­ti­ti. Jer je za­ri­nut do­volj­no du­b­o­ko u ti­je­lo žr­tve, i ne mr­da. Re­kao bi na­iv­ni po­sma­trač, to je ne­ka pje­ga na ko­ži, ili krup­ni­ji trun, ili ta­ko ne­što. A kr­pelj, u za­no­su, oba­vlja svo­ju stra­snu du­žnost - pi­je i is­to­vre­em­no tru­je krv svo­jer žr­tve. Pi­je i ne mo­že da se na­pi­je. Pi­je, a iz­gle­da da ne pi­je.
E sad, - šta je kr­pelj na ti­je­lu u od­no­su na kr­pe­lja na du­ši? Ko­ja pre­i­muć­stva mo­ra da ima kr­pelj ko­ji napa­dne du­šu u od­no­su na kr­pe­lja ko­ji na­pad­ne ti­je­lo? Kr­pelj ko­ji se ug­ni­je­zdi u du­šu mo­ra da ima sko­ro ge­ni­jal­ne spo­sob­no­sti. Pro­sto, mo­ći pi­ti i uzi­ma­ti du­šu, ve­li­ka je i ne­u­po­re­di­va spo­sob­nost u od­no­su mo­ći pi­ti krv.
Onaj ko­ji je, osno­va­no re­gi­stro­vao kr­pe­lje u po­li­tič­kom ži­vo­tu Cr­ne Go­re, ni­šta ni­je re­kao o kr­pe­ljim ko­ji pi­ju du­šu, a u če­mu su on i ni­ži ide­o­lo­zi nje­go­ve par­ti­je i sa­vre­me­ne Cr­ne Go­re, maj­sto­ri i vir­tu­o­zi, sko­ro ka­sa­pi. Jer ako ti ideo­lo­zi svom, opa­kom ideo­lo­gi­jom, nar­ko­ti­zo­va­nom na­ro­du već bez ot­po­ra mi­je­nja­ju lik, azbu­ku, pi­smo, pam­će­nje, isto­ri­ju, pri­ja­te­lje, sa­mo je znak da su ide­olo­ški kr­pe­lji to­li­ko već smu­ti­li i otro­va­li du­šu na­ro­da, da mu mo­gu, kao bes­po­moć­noj žr­tvi, či­ni­ti šta ho­će.
U to­me su si­gu­r­ni, i pre­si­gur­ni - žr­tve je­dva če­ka­ju da ih vi­še ne­ma!
(Autor je književnik)