Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Ve­li Mi­lo Đu­ka­no­vić ka­ko ni­je imao lo­šu namjeru pre­ma Sr­bi­ji ka­da je od­lu­čio da pri­zna ono što se ni­kad pri­zna­ti ne mo­že i ne smi­je- ne­za­vi­nost Ko­so­va i Me­to­hi­je!
Ot­pri­li­ke, že­lio je da po­mog­ne Sr­bi­ji, jer valj­da to ta­ko ide: kad bra­ta za­bo­li gla­va ne da­ješ mu li­jek, što bi ga, avaj, tro­vao he­mi­jom, ne­go ga li­je­po sje­ki­rom skra­tiš za gla­vu i bo­la vi­še ne­ma, pro­vje­re­no!
Ra­ža­lo­stio se pod­go­rič­ki Po­tem­kin to­li­ko da je su­znih oči­ju (a po­znat je kao du­še­va­an čo­vjek- za­pla­če ka­ko vi­di glad­nog, ne­moć­nog, Sve­tu Ma­ro­vi­ća iza re­še­ta­ka, na­rod ko­ji se gu­ši u su­zav­cu dok u toj ma­gli po­li­ci­ja po­ku­ša­va da mu po­mog­ne na­vo­de­ći ga pen­dre­ci­ma po le­đi­ma ka svje­žem va­zdu­hu) go­vo­rio i Ta­di­ću i Vu­či­ću ka­ko je Ko­so­vo ja­lo­va ra­bo­ta i ka­ko im va­lja na­ći utje­hu u ne­kom ho­bi­ju: ku­ki­ča­nje, he­kla­nje, sa­ku­plja­nje zna­ča­ka, pro­da­ja na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa pre­ko in­ter­ne­ta na ko­mad i ki­lo...
Sa­vje­to­vao je, si­ro­ma, al ko da ga po­slu­ša- ovaj pr­vi ko­jem je Sr­bi­ja bi­la mod­na pi­sta a on po­li­tič­ka Sta­ni­ja s An­dri­će­vog vi­jen­ca, ili ovaj dru­gi ko­jeg je kao Jo­van Kr­sti­telj umo­čio ne­ko­li­ko pu­ta u Mo­ra­ču i po­slao u Be­o­grad uz bla­go­slov: „Ja te stvo­rih i da­doh ti moć da ho­daš po vo­di, le­tiš, go­vo­riš šest sa­ti bez pa­u­ze i uči­niš za Sr­bi­ju vi­še ne­go­li što bi me­te­or da uda­ri po sred nje! Sva­kog ju­tra pred ogle­da­lo po­na­vljaj se­bi: „Ja sam Bog, ja sam Bog, ja sam Mi­lov ma­li, što ti do­đe kao po­slo­vo­đa Bo­gu” i ako li ti ko ne po­vje­ru­je ti bu­di mi­lo­stiv, opro­sti mu i pu­sti ker­be­re da ga pro­vu­ku ne­ko­li­ko pu­ta kroz bla­to i go.na, me­ni pa­li već dvi­je i ku­sur de­ce­ni­je...”
Pro­blem u či­ta­voj pri­či je­ste sit­ni­ca, go­to­vo za­ne­mar­lji­va, da Mi­lo Đu­ka­no­vić osje­ća Sr­bi­ju brat­skom ko­li­ko i Sje­ver­na Ko­re­ja- Ju­žnu, ras­tri­je­bio je čak i ma­slač­ke ko­ji su cvje­ta­ju­ći na­gi­nja­li ka Sr­bi­ji, ali jed­na­ko vo­li i Cr­nu Go­ru, jer s pra­vom mo­že da ka­že: „Po­sle me­ne- ni­šta!”
To što si pri­znao Ko­so­vo i Me­to­hi­ju kao ne­što što ni­ka­da ne mo­že bi­ti išta osim Sr­bi­je- za to će ti do­vije­ka su­di­ti ja­stuk, do­bri moj Mi­lo, pre­ci i po­tom­ci ko­ji će te se sti­dje­ti ko Se­ku­le Dr­lje­vi­ća!
Ni­je tvoj pup­ča­nik u ban­kov­nim ra­ču­ni­ma, per­ja­ni­če avet­ni, ni­ti ga je pre­sje­kao i pod­ve­zao Mi­raš što po­ma­zu­je su­rut­kom, ni­ti Je­vrem Br­ko­vić, ko­ji te uči ne­kom je­zi­ku zmi­ja, već na istom tom Ko­so­vu, du­bo­ko pod nje­go­vom grob­nom i sve­tom ze­mljom!
Sje­ćaš li se one vla­di­či­ne: „Ko se sti­di po­ri­je­kla, rđa va­zda do­vi­je­ka”, ma­da te i taj sub­ver­ziv­ni ele­ment Nje­goš žu­lja i bo­li ko sat od 100.000 eura kad ga pre­teg­neš na „pra­ved­nič­koj” ru­ci!
No, ne sje­ki­raj se, ide ok­to­bar, li­jep mje­sec Mi­holj­skog lje­ta i Mi­lov­ske je­se­ni, da­će Bog, al ne taj por­cu­lan­ski ko­jeg si po­klo­nio Mi­ra­šu, već onaj što vi­di i va­ga...
Za tač­no mje­sec da­na gla­sa­će Cr­na Go­ra, a bo­jim se da ovog pu­ta ne­će ići sta­zom ko­jom je pen­dre­ci­ma „spa­sa­vaš” iz obla­ka su­zav­ca, već onom na ko­joj si po­sta­vio na­plat­nu ram­pu i raz­re­zao ci­je­nu mi­sle­ći da je pre­vi­so­ka!
Ne­ma za slo­bo­du pre­vi­so­ke ci­je­ne- na pen­dre­ke će ti na­rod od­go­vo­ri­ti gla­sač­kim li­sti­ći­ma, da vi­diš ka­kav tek biljeg po le­đi­ma oni osta­vlja­ju..?
Pri­zna­jem, po­sle 16 go­di­na na­ma u Sr­bi­ji je­dan ta­kav isti ok­to­bar ni­je do­nio do­bra ko­li­ka smo oče­ki­va­li, ali ovaj, u Cr­noj Go­ri je šan­sa da i mi is­pra­vi­mo ne­ke gre­ške!
Tvo­je: „Zdra­vo” ozdra­vi­će i Cr­nu Go­ru i Sr­bi­ju, ko­jom vla­daš svo­jim Pi­no­ki­om, pod­go­rič­ki Đe­pe­to moj!
I da, ako me ko upi­ta oda­kle mi pra­vo da iz Be­o­gra­da ko­men­ta­ri­šem pri­li­ke u Cr­noj Go­ri, evo i da od­go­vo­rim- iz Cr­ne Go­re sam, po­no­san na svo­ja mo­rač­ka br­da ko­li­ko i na svo­ju Sr­bi­ju, ne da­ju­ći da mi iko odva­ja ta dva, a ka­mo­li ras­tre­blju­je od sve­ga za šta su nam pra­o­ci pa­da­li vi­ču­ći u rop­cu: „Ži­vje­le Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja!”
Hva­la ti još je­dan­put što ni­si imao lo­šu na­mje­ru pri­zna­va­njem Ko­so­va i Me­to­hi­je, pa eto ne­mam je ni ja pri­zna­ju­ći da će me do­vi­je­ka bi­ti sra­mo­ta što ne­ma tih vje­tro­va s Lov­će­na, Ko­mo­va, Dur­mi­to­ra, Si­nja­vi­ne, Bje­la­si­ce, Mo­ra­če, Go­ri­ce...ko­ji će mo­ći da odu­va­ju cr­ni oblak ko­ji si na­vu­kao nad Cr­nom Go­rom i raz­ve­ju ma­glu u ko­ju si je utam­ni­čio!
To­li­ki je, na­ža­lost, da će tre­ba­ti ge­ne­ra­ci­ja dok se kroz tvo­ju za­o­stav­šti­nu ne ra­za­be­ru do ve­drih ju­tra...
Od sr­ca ti že­lim sun­čan 16. ok­to­bar ka­ko bi što ja­sni­je vi­dio da je i pad - let, pa le­ti, bra­te mi­li, sa sve kli­kom u bes­pa­met iz ko­jeg ste se vi­nu­li...
Ko će te po­sle pri­gr­lit ne znam, al znam da bi ja­stu­ka tre­ba­lo da se pla­šiš vi­še i od De­mo­krat­skog fron­ta!
Oni su lju­di, pra­šta­ju, sa­mo že­le da im Cr­na Go­ra ni­ka­da vi­še ne bu­de cr­na bez u ime­nu, al ja­stuk ne pra­šta, pa ne­ćeš zna­ti jel ma­nje bo­li za­spa­ti il rva­ti se sa so­bom da osta­neš bu­dan- noć će str­plji­vo če­ka­ti, a u njoj ne­ma ka­me­ra i ser­vil­nih no­vi­na­ra s Mi­lo­u­god­nim pi­ta­nji­ma...