Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Bo­ra­ve­ći ne­dav­no u Cr­noj Go­ri, i uži­va­ju­ći na­rav­no u svim nje­nim pri­rod­nim lje­po­ta­ma, ono što mi je ovaj do­ži­vljaj uči­ni­lo još dra­žim i pri­jat­ni­jim, je­ste pa­ro­la is­pi­sa­na na mno­gim bil­bor­di­ma, a gla­si - MI ili On. Ni­je bi­lo te­ško po­go­di­ti da se usko­ro odr­ža­va­ju iz­bo­ri, jer ova ta­ko jed­no­stav­na, du­bo­ka i auten­tič­na po­ru­ka ne aso­ci­ra ni na jed­nu dru­gu stra­nu osim na po­li­tič­ku.
Što se me­ne ti­če čla­no­vi De­mo­krat­skog fron­ta „ubo­li’’ su tač­no ta­mo gdje tre­ba. Po­ru­či­li šta že­le i ta­ko ja­sno na­gla­si­li - MI ili On. Ono što da­je po­seb­nu ja­či­nu ovoj sjaj­noj ide­ji, je­ste za­pra­vo ne­ma­nje di­le­me u nje­noj na­mje­ri. Iako je na­iz­gled upit­nog ka­rak­te­ra, tu ipak ne­ma ne­do­u­mi­ce, pre­mi­šlja­nja ili neo­d­luč­no­sti. Na­pro­tiv, ona je čvr­sto sa­zna­nje, ubi­je­đe­nost i jed­no­stav­no po­ziv na ko­nač­nu osve­šće­nost i po­bje­du.
Na­gle­da­la sam se do sa­da u tim pred­iz­bor­nim igra­ri­ja­ma sva­ka­kvih bez­i­dej­nih, do­sad­nih i „is­fri­zi­ra­nih’’ fra­za. Mno­gi­ma se slat­ko na­smi­ja­la, a od ne­kih mi se bog­me gor­ko i pla­ka­lo. Po­ku­ša­va­li su mno­gi da „utre­fe u če­lo’’, da „ga­đa­ju’’ tač­no gdje tre­ba, ali da na­đu „ži­cu’’ ni­su uspje­li. Bar što se mo­jih ‘’stru­na’’ ti­če. Uvijek bih osta­ja­la pri­lič­no rav­no­du­šna i po­ma­lo raz­o­ča­ra­na u ne­do­volj­nu mo­ti­vi­sa­nost, a mo­že se re­ći i pro­vid­nu is­for­si­ra­nost da se osta­vi uti­sak. Sa­mim tim osta­ja­lo je sve na pu­koj po­vr­ši­ni i jed­no­stav­no ni­je osta­vi­lo tra­ga.
Me­đu­tim, ova sjaj­na za­mi­sao (a na­dam se i re­a­li­za­ci­ja) DF-Mi ili on, uli­va si­gur­nost i ri­je­še­nost u uspjeh. No, o tom po­tom! Vi­dje­će­mo!
Na­rav­no da ni­sam na­iv­na, pa da ola­ko mi­slim da se sa­mo do­brom po­ru­kom ili pa­ro­lom mo­že sa­vla­da­ti „on’’. Jer ni­je on od ju­če. Ne ča­sti mi, ne­go ga evo već 20 i ku­sur (ve­li­ki je taj ku­sur) go­di­na is­pred ove ko­lo­ne što se zo­ve Mi. I od­lič­no mi zna­mo ko je i šta je on, a i on i te ka­ko do­bro zna ko smo mi.
On je onaj ko­ji je ta­ko „ma­e­stral­no’’ uspio da po­di­je­li svoj je­di­ni na­rod.Od­lič­no mu je po­šlo za ru­kom da za­va­di dva oka u gla­vi. On je taj či­ja de­vi­za svih ovih du­gih go­di­na gla­si - I po­sle me­ne opet- ja. On je od­lič­no na­u­čio i po­na­vlja onu-Za­va­di pa vla­daj. Tkz. de­mo­krat­skim sna­ga­ma i de­ma­go­gi­škim „bri­ga­da­ma’’ ne mr­da iz usta­ja­log mu­lja ko­rum­pi­ra­no­sti i pre­va­ra. I da se ra­zu­mi­je­mo- Ni­je on je­di­ni.
Mno­ge od sa­da­šnjih dr­žav(ic)a biv­še nam „Ju­ge’’ ima­ju ne­ko­ga ko se zo­ve-ON. On pa on. U sva­kom slu­ča­ju taj „on’’ ne mo­že i ni­ka­ko ne smi­je bi­ti-MI. Ne­do­pu­sti­vo je po­is­to­vje­ti­ti svoj na­rod sa op­se­siv­nom že­ljom za vla­šću. Ne bi­ti u slu­žbi na­ro­da, ne bo­ri­ti se za nje­go­ve in­te­re­se, po­tre­be i pri­sto­jan i do­sto­jan­stven ži­vot, već za ostva­ri­va­nje svo­jih lič­nih ci­lje­va, mo­že sa­mo stra­stve­na že­lja za dik­ta­tu­rom. „On’’ je ite­ka­ko do­bro znao ko­jim pu­tem se sti­že do tog „sta­di­ju­ma’’. I eto ga ta­mo gdje je­ste. Jer on „zna ka­ko tre­ba’’.
A zna­mo li mi? I zna­mo li uop­šte ko smo to “Mi’’? Po­sto­ji od­lič­na i tač­na iz­re­ka ko­ja gla­si- Ka­kav na­rod ta­kva vlast. Ili ona još ubo­ji­ti­ja- Ako se na­rod ne bu­ni pro­tiv dik­ta­tu­re, on­da on ni­je nje­na žr­tva, već sa­u­če­snik. Bol­no i opet tač­no.
Ali mi se bu­ni­mo!-ču­jem gla­so­ve. Da, ču­jem ja vas, ali pi­tam po ko zna ko­ji put- Da li se bu­ni­mo do­volj­no? Da li smo ti „MI’’ baš svi Mi? Ide­mo li do kraj­njih gra­ni­ca svo­jih mo­guć­no­sti, da bi ostva­ri­li svo­je ci­lje­ve? Da li smo uje­di­nje­ni u svo­joj že­lji i po­tre­bi da us­pi­je­mo? Da li nam je ko­nač­ni cilj osva­ja­nje sop­stve­ne slo­bo­de ili za­do­vo­lje­nje od­la­skom nje­ga zva­nog-On? Da li su na­či­ni ko­ji­ma po­ku­ša­va­mo pra­vi, i da li pra­vim ar­ši­nom mje­ri­mo ono što nas okru­žu­je?
Je­smo li mi od­luč­ni da bu­de­mo kao je­dan, a da ne bu­de­mo kao „on’’. Je­smo li sprem­ni da ko­nač­no ka­že­mo- Kad ka­žem ja,on­da mi­slim-MI? Ta­ko bih sil­no vo­lje­la da ko­nač­ni od­go­vo­ri na sva ova pi­ta­nja gla­se ta­ko jed­no­stav­no-Da. Da to smo Mi.
Bi­ti uje­di­njen u svo­joj sna­zi da osta­neš do­sle­dan u bor­bi za isti­nu je­di­ni je na­čin da se sa pra­vom na­daš nje­noj po­bje­di. Ne bi­ti pot­ku­pljiv, ne bi­ti slat­ko­re­čiv, ne bi­ti vje­ran de­ma­go­gi­ji. Pro­bu­di­ti svi­jest onih dru­gih „mi’’ ko­ji­ma je „on’’ na­ža­lost sve. Či­nje­ni­ca­ma ih uvje­ri­ti u su­prot­no. Do­ka­za­ti da ono što Mi no­si­mo u se­bi, mno­go vi­še pru­ža od ono­ga što on la­žno da­je. Ne do­zvo­li­ti da se na­še do­sto­jan­stvo pot­ku­plju­je i oti­ma.
Dok od­la­zim iz Cr­ne Go­re, gle­da­ju­ći nje­na br­da tvr­da, i od­la­zim u Sr­bi­ju „međ šlji­va­ma’’, gdje me i ta­mo če­ka je­dan „naš’’ – on, po­na­vljam - „Mi ili on”.
Za­to dra­gi mo­ji,bi­lo da ste na ovoj ili onoj stra­ni ovih su­lu­dih gra­ni­ca ko­je nam po­sta­vi­še , ali ipak vje­ru­jem ne raz­dvo­ji­še, ka­ži­te ja­sno i gla­sno-MI! Ja sam za taj put. I ja i moj bič. Jer ‘’on’’ je kič.
(Autor je pje­snik)