Ka­da su pred kraj pro­te­kle go­di­ne osve­šta­va­ni ko­na­ci no­vog ma­na­sti­ra u zet­skom se­lu Ku­ri­lu, mno­gi su bi­li vi­dlji­vo dir­nu­ti i ra­stan­kom vjer­ni­ka ove pa­ro­hi­je sa svo­jim do­ta­da­šnjim du­hov­nim pa­sti­rom, pre­zvi­te­rom Želj­kom Ća­li­ćem. On je na­kon to­ga pre­šao u Da­ni­lov­grad i po­stao da­ni­lov­grad­ski pa­roh. No, is­kre­ne emo­ci­je ko­je su is­ka­za­li pa­ro­hi­ja­ni Ze­te ovom pri­li­kom, si­gu­ran su znak da je sve­šte­nik Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske Ća­lić u pu­nom zna­če­nju te ri­je­či i na naj­bo­lji na­čin oba­vljao svo­ju sve­šte­nič­ku du­žnost. Ne sa­mo ka­da je u pi­ta­nju ob­no­va sta­rih cr­ka­va i gra­đe­nje no­vih u Ze­ti, već i ob­no­va vje­re, ob­no­va du­ša vjer­ni­ka. Sa­da će po­ku­ša­ti da iz­gra­di isti od­nos i sa Da­ni­lov­gra­đa­ni­ma, ali i da pru­ži svoj mak­si­mum u iz­grad­nji bu­du­ćeg Sa­bor­nog hra­ma Sve­te Pet­ke.
Ća­lić is­ti­če da je imao iz­u­zet­no po­zi­tiv­no is­ku­stvo sve­šte­ni­ka - pa­ro­ha u Ze­ti.
- Ze­ta će mi do kra­ja ži­vo­ta osta­ti u naj­ljep­šem sje­ća­nju, jer sam u njoj ste­kao ve­li­ko i dra­go­cje­no is­ku­stvo, i kao čo­vjek i kao sve­šte­nik, a ste­kao sam i pu­no pri­ja­te­lja. Naj­vi­še sam za­hva­lan svo­jim pa­ro­hi­ja­ni­ma od ko­jih sam imao po­dr­šku i ra­zu­mi­je­va­nje za sva­ki ve­li­ki pro­je­kat ko­ji je bio od op­šteg i na­su­šnog zna­ča­ja za Ze­tu. Sa­gra­đen je ma­na­stir u Ku­ri­lu, pa­ro­hij­ski dom u Go­lu­bov­ci­ma i ob­no­vlje­no vi­še sta­rih hra­mo­va. Ono što že­lim po­seb­no da is­tak­nem je­ste da su ra­zu­mi­je­va­nje i po­dr­ška na­ro­da bi­li jed­no­du­šni, i to u vre­me­nu ve­li­kih po­dje­la po svim pi­ta­nji­ma u na­šem sa­vre­me­nom dru­štvu. Ko­ri­stim ovu pri­li­ku da mo­jim Ze­ća­ni­ma iz­ra­zim naj­du­blju bla­go­dar­nost na sve­mu i da im po­že­lim da im Bog da da još vi­še umno­že do­brih dje­la i da se po to­me pre­po­zna­ju u ovo­me vi­je­ku, i svi­ma bu­du uzor ka­ko se oko sve­ti­nje svi mo­ra­ju sa­bi­ra­ti, ugle­da­ju­ći se na svo­je sve­te pret­ke, a po­seb­no na Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra – ka­že sve­šte­nik Ća­lić.
A re­zul­ta­ti ne mo­gu do­ći sa­mi od se­be, već do­la­ze iz pre­da­no­sti po­zi­vu, bor­bi sa ne­da­ća­ma.
- Sva­ki hri­šća­nin, a po­seb­no sve­šte­no­slu­ži­telj, voj­nik je Hri­stov, jer Hri­stos je naš Car ko­me slu­ži­mo. Na kr­šte­nju sva­ki no­vi hri­šća­nin is­po­vi­je­da da vje­ru­je u Hri­sta kao Ca­ra i Bo­ga. Od svog ru­ko­po­lo­že­nja sve­šte­nik sta­vlja se­be na ras­po­la­ga­nje cr­kvi, i gdje god je po­tre­ba cr­kve, o ko­joj od­lu­ču­je epi­skop, sve­šte­nik sa smi­re­njem i po­slu­šno­šću svo­me epi­sko­pu, pri­hva­ta nje­gov bla­go­slov, kao Bo­ži­ji, i od­la­zi u na­zna­če­no mje­sto da ta­mo slu­ži i bu­de na ras­po­la­ga­nju to­me na­ro­du. Me­ni je pri­pa­lo, da po bla­go­slo­vu mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, iz do­sa­da­šnje pa­ro­hi­je u Ze­ti pre­đem u Da­ni­lov­grad i ta­mo slu­žim. Po­se­ban bla­go­slov je da se an­ga­žu­jem oko iz­grad­nje bu­du­ćeg Sa­bor­nog hra­ma Sve­te Pet­ke, ko­ji će se gra­di­ti u Da­ni­lov­gra­du. Tru­dom i lju­ba­vlju do­sa­da­šnjeg pa­ro­ha da­ni­lov­grad­skog pro­to­je­re­ja Slo­bo­da­na Ze­ko­vi­ća, ko­ji je do­bio bla­go­slov da pre­đe u Bar i bu­de star­je­ši­na no­vo­sa­gra­đe­nog ve­li­čan­stve­nog hra­ma Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra, do­bi­je­na je do­zvo­la za grad­nju hra­ma – ka­že no­vi da­ni­lov­grad­ski pa­roh.
A kao sve­šte­nik, pre­dan svom po­zi­vu, Ća­lić uvi­jek ima na umu da je tu i da po­mog­ne svo­jim pa­ro­hi­ja­ni­ma da slu­ži Bo­gu.
- Ri­je­či su Hri­sto­ve: „Ni­sam do­šao da mi slu­že, ne­go da slu­žim”. Osnov­na slu­žba čo­vje­ko­va u ovo­me svi­je­tu je da slu­ži Bo­gu, svo­me stvo­ri­te­lju i is­ku­pi­te­lju, i da slu­ži svo­me ro­du. To se na pr­vom mje­stu od­no­si na nas sve­šte­no­slu­ži­te­lje, ali i na one ko­ji ko­ji su pri­hva­ti­li da no­se bla­gi ja­ram vo­đe­nja svo­ga na­ro­da, po­ro­di­ce... Slu­že­nje je neo­dvo­ji­vo od sa­mož­tr­vo­va­nja. Kao što se Hri­stos žr­tvo­vao za svi­jet, lju­be­ći ga do kra­ja, do kr­sta, ta­ko smo i mi du­žni da uzme­mo svoj krst i ide­mo za njim. Sve­šte­nik uvi­jek mo­ra da ima na umu osnov­nu isti­nu ko­ju je iz­re­kao ve­li­ki apo­stol na­ro­da Pa­vle: „Ja sam ne­po­treb­ni slu­ga”. Jer, je­di­no kroz sa­mo­po­žr­tvo­va­no slu­že­nje Bo­gu i bli­žnji­ma sve­šte­nik, ali i sva­ki čo­vjek, po mje­ri svo­ga pri­zva­nja i slu­že­nja, se­be upo­do­blja­va Bo­gu, li­či na Bo­ga, vra­ća svom istin­skom vječ­nom na­zna­če­nju; da bu­de Bog po bla­go­da­ti. Iako uzak i tr­no­vit, put slu­že­nja i žr­tve, je­di­ni je put ko­ji vo­di u ži­vot vječ­ni – na­gla­ša­va Ća­lić. Pod­sje­ća i na za­po­vi­jest Hri­sto­vu: „Ra­duj­te se sa oni­ma ko­ji se ra­du­ju i tu­guj­te sa oni­ma ko­ji tu­gu­ju”.
- Ova za­po­vi­jest Hri­sto­va nas pod­sje­ća ka­kav tre­ba da bu­de naš od­nos pre­ma bli­žnji­ma. Ako po­stu­pa­mo po ovoj ri­je­či Hri­sto­voj is­pu­nja­va­mo dru­gu ve­li­ku za­po­vi­jest, o lju­ba­vi pre­ma bli­žnji­ma. Sve­šte­nik kao istin­ski du­hov­ni otac sa­o­sje­ća sa svo­jim pa­ro­hi­ja­ni­ma, i u vo­lji i ne­vo­lji, i vi­še od to­ga; on mo­ra da za­jed­no sa nji­ma, s na­dom i vje­rom u Bo­ga, po­ku­ša da na­đe rje­še­nje i da se bo­ri za spa­se­nje sva­ke du­še, uvi­jek ih uče­ći da svu svo­ju na­du po­lo­že na Go­spo­da. Mo­že se slo­bod­no re­ći - da sve­šte­nik, vre­me­nom po­sta­je kao član sva­ke po­ro­di­ce, jer za­jed­ni­ca vjer­nih - Cr­kva je­ste jed­na istin­ska po­ro­di­ca, du­hov­no po­ve­za­nih čla­no­va, li­tur­gij­ska za­jed­ni­ca. Svi za­jed­no uče­stvu­ju u pro­ble­mi­ma sva­kog po­je­din­ca, di­je­le sa njim i ra­dost i tu­gu. Bor­ba za spa­se­nje sva­kog čla­na je bor­ba za za­jed­ni­cu, jer vri­jed­nost jed­ne ljud­ske du­še je ve­ća od ci­je­log uni­ver­zu­ma, zbog li­ka Bo­ži­jeg ko­ji no­si u se­bi – na­gla­ša­va sve­šte­nik Ća­lić.Ž.J.


I an­đe­li že­le za­vi­ri­ti

Sve­šte­nič­ki po­ziv je to­li­ko uz­vi­šen, da sve­šte­nik ka­da pri­stu­pa Sve­tim taj­na­ma, na­ro­či­to na Sv. li­tur­gi­ji i osve­će­nju sve­tih da­ro­va hlje­ba i vi­na, ko­ji se mo­li­tvom sve­šte­ni­ka i pri­zi­vom Sve­to­ga Du­ha pre­tva­ra­ju u Ti­je­lo i Krv Hri­sto­vu, uče­stvu­je u ve­li­koj i uz­vi­še­noj taj­ni u ko­ju i „an­đe­li že­le za­vi­ri­ti”. Na­rav­no, sve­šte­nič­ki po­ziv, kao i sve dru­go do­bro u ovo­me svi­je­tu, je­ste dar Bo­ži­ji, i pri­ziv i ini­ci­ja­ti­va uvi­jek pr­vo do­la­ze od Bo­ga, kao ne­is­crp­nog iz­vo­ra da­ro­va i bla­go­da­ti, a tek on­da mi, iako sa­mi po se­bi ne­do­stoj­ni ta­ko ve­li­ke bla­go­da­ti, kao po­ten­ci­jal­ni no­si­o­ci bla­go­da­ti od­go­va­ra­mo na taj pri­ziv. Sve­šte­nič­ki po­ziv se od dru­gih po­zi­va raz­li­ku­je i u to­me što pred­sta­vlja sam ži­vot, jer sve­šte­nik do kra­ja svog ži­vo­ta slu­ži sve­tom ol­ta­ru – ob­ja­šnja­va Ća­lić. Ali, do­da­je on, isto ta­ko za ve­ći­nu sve­šte­ni­ka, a to va­ži i za nje­ga, te­ško je na­ći ra­ci­o­nal­no ob­ja­šnje­nje i od­go­vor na pi­ta­nje: „Ka­ko smo po­sta­li sve­šte­ni­ci?. Jed­no­stav­no, po onoj stva­ra­lač­koj ri­je­či Bo­ži­joj- „Re­če Bog i bi ta­ko” - ka­že sve­šte­nik Ća­lić.


Is­ku­še­nje je pod­sti­caj za rev­nost

Za­ni­mlji­vo je bi­lo ču­ti i ka­ko se s is­ku­še­nji­ma no­si, s ko­jim pro­ble­mi­ma se kao pa­roh če­sto su­sre­će, a ka­da su u pi­ta­nju nje­go­vi pa­ro­hi­ja­ni. Ća­li­ću pod­sje­ća na Nje­go­še­ve sti­ho­ve da „Ča­šu me­da još ni­ko ne po­pi, da je ča­šom žu­či ne za­gor­či”.
- Dok smo u ovo­me svi­je­tu ovo pra­vi­lo va­ži bez iz­u­zet­ka. Na­rav­no da je bi­lo is­ku­še­nja i da će ih bi­ti. Po­sto­je lič­na i za­jed­nič­ka is­ku­še­nja ko­ja ka­rak­te­ri­šu cr­kvu kao za­jed­ni­cu vjer­nih. Ka­da stra­da je­dan ud svi udo­vi sa­str­da­va­ju sa njim. Ka­ko je kre­nu­la sve­o­bu­hvat­na ob­no­va vje­re u Cr­noj Go­ri, ta­ko je pred cr­kvom kao in­sti­tu­ci­jom od naj­ve­ćeg auto­ri­te­ta i pred nje­nim sve­šten­stvom po­sta­vljen je­dan ve­li­ki i te­žak za­da­tak; ka­ko iz­ni­je­ti ve­li­ko bre­me od­go­vor­no­sti mi­si­je cr­kve?! Mo­že­mo slo­bod­no re­ći rav­no ono­me u vri­je­me Hri­sto­vih apo­sto­la. Da­nas po­sli­je vi­še­go­di­šnjeg is­ku­stva na svim pa­ro­hi­ja­ma na­še Mi­tro­po­li­je vi­di­mo da su se, mi­lo­šću Bo­ži­jom ko­ja se obil­no iz­li­la na ovoj na­rod, mno­ga i ve­li­ka is­ku­še­nja sa­vla­da­la i iz njih je Cr­kva iza­šla ja­ča i sna­žni­ja. Is­ku­še­nje za sve­šte­ni­ka tre­ba da bu­de još ve­ći pod­sti­caj za ve­ću rev­nost za slu­žbu ko­ja mu je po­vje­re­na – ka­že Ća­lić.