-Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

Opet je Bal­kan ono što su mu odav­no pri­pi­sa­li moć­ni su­sje­di. Da­nas je „su­sjed“ Bal­ka­na i SAD, iako se na­la­zi na dru­gom kon­ti­nen­tu, da­le­kom od Bal­ka­na. I iz te ne­kad ve­o­ma da­le­ke Ame­ri­ke u ko­ju se išlo „tr­bu­hom za kru­hom“ do­la­ze ide­je o pre­kra­ja­nju dr­žav­nih gra­ni­ca na Bal­ka­nu. Uvi­jek iz istih pro­pa­gan­di­stič­kih raz­lo­ga: Bal­kan je, opet, „ni­či­ja ze­mlja“. I još opa­sni­je od to­ga: Bal­kan je, opet, još ve­će „bu­re ba­ru­ta“.
Opet se sa te stra­ne svi­je­ta na­ja­vlju­ju no­va „uput­stva“ o ne­mi­nov­no­sti „ko­ri­go­va­nja“ po­sto­je­ćih dr­žav­nih gra­ni­ca. Na­rav­no, kr­oz rat i rat­na ra­za­ra­nja, pri to­me za­bo­ra­vlja­ju svo­ju isto­rij­sku tra­di­ci­ju, ka­da su lan­si­ra­li te­zu: Ame­ri­ka-Ame­ri­kan­ci­ma i ta­ko spri­je­či­li sva­ko stra­no mi­je­ša­nje u pro­ble­me ko­ji su sa­mo ame­rič­ki. Po­ja­sni­li su to na ja­san na­čin da će sva­ko upli­ta­nje sa stra­ne sma­tra­ti ne­pri­ja­telj­skim ak­tom pre­ma SAD. I na ta­kva ak­ta od­go­vo­ri­će, na­rav­no, oru­ža­nom si­lom.
Kao da se za­bo­ra­vlja na taj va­žan „de­talj“. Go­di­na­ma, već „ure­đu­ju“ svi­jet, naj­če­šće oru­ža­nim sred­stvi­ma. Pri­sje­ća­mo se da su uče­sto­va­li u 90 od­sto ra­to­va, na­kon za­vr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta. A bi­lo ih je vi­še sto­ti­na. Svi su vo­đe­ni iz­van ame­rič­kog kon­ti­nen­ta. Te­ško će se za­bo­ra­vi­ti ak­ci­je „pa­ci­fi­ka­ci­je“ u okvi­ru tzv. „afrič­kog pro­lje­ća“, „mi­lo­srd­nog an­đe­la“ itd. ko­je su do­no­si­le i ra­za­ra­nja i po­gi­bi­je. To i mi do­bro zna­mo, ma­kar od 1999. go­di­ne.
Nji­ho­va „rje­še­nja“ za pre­u­re­đe­nje Bal­ka­na stvo­ri­la su sa­mo u ne­ka­da pro­spe­ri­tet­noj Ju­go­sla­vi­ji šest- se­dam dr­ža­vi­ca. Sa­da se su­ge­ri­še nji­ho­vo ukrup­nja­va­nje. Vi­še od tri po­sto­je­će dr­ža­ve bi ne­sta­le. Pr­ve na uda­ru su Ma­ke­do­ni­ja i Bo­sna i Her­ce­go­vi­na. Na­rod bi re­kao: šu­ška se šu­ška! Dru­ge dr­ža­ve se skra­ću­ju. A ne­ke bi po­ra­sle. ,,Ve­li­ka Al­ba­ni­ja’’, na pri­mjer. Ili ka­ko je na­zi­va­ju ,,Pri­rod­na Al­ba­ni­ja’’. Za ču­do ni­su na­šli pra­vo mje­sto ni za isto­rij­sku Cr­nu Go­ru, ko­ja je ima­la svo­ju dr­ža­vu pri­je ne­go što je Ame­ri­ka ot­kri­ve­na! Iz­gle­da da je tre­ti­ra­ju kao na Mi­rov­noj kon­fe­ren­ci­ji u Pa­ri­zu 1919. go­di­ne – s pra­znom sto­li­com. Vi­še su na­klo­nje­ni ,,Ve­li­koj Al­ba­ni­ji’’ ko­ja bi anek­ti­ra­la „ne­za­vi­sno“ Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, kao dio Sr­bi­je, Ma­ke­do­ni­ju i di­je­lo­ve Cr­ne Go­re; njen ve­ći dio bi se in­te­gri­sao sa Sr­bi­jom. „Pro­gra­me­re“ no­vih gra­ni­ca ne in­te­re­su­je ras­po­lo­že­nje na­ro­da. Na­rod za­o­bi­la­ze, kao pri­li­kom NA­TO kam­pa­nje u Cr­noj Go­ri.
Sva­ku vlast je, upra­vo, na­rod do­veo na vlast. Pa iako ga da­nas pod­u­ča­va­ju čak i oni ko­ji mno­go ma­nje zna­ju od nje­ga – što mu je či­ni­ti.