-Pi­še: Dra­gan Pe­ri­šić

Ne­ka­da dav­no u pr­vom raz­re­du osnov­ne ško­le za 29. no­vem­bar, Dan re­pu­bli­ke, učla­nji­va­ni smo ko­lek­tiv­no u Sa­vez pi­o­ni­ra Ju­go­sla­vi­je. Na gla­vi „ti­tov­ka“, oko vra­ta cr­ve­na ma­ra­ma... Sa usa­na: „Dru­že Ti­to, mi ti se ku­ne­mo“. Ko nas je učla­nio ni­smo pi­ta­li, ni­smo ni pi­ta­ni za sa­gla­snost, ali ni­smo ni pla­ća­li ni­ka­kvu čla­na­ri­nu. Go­di­ne su pro­hu­ja­le sa vi­ho­rom (i bez nje­ga), sti­gao i prag zre­lo­sti. Ta­da i pred­log za pri­jem u SKJ. Pro­či­tao sam Pro­gram i sta­tut SKJ i, bez dvo­u­mlje­nja, obje­ruč­ke, pri­hva­tio. Za đa­ke i stu­den­te ni­je bi­lo čla­na­ri­ne, za za­po­sle­ne je­ste, sa­gla­sno ak­ti­ma SKJ. A vi­hor po­stao že­stok pa kre­nuo da ko­ma­da mo­ju do­mo­vi­nu. Po­ci­je­pao se SKJ, po­ci­je­pa­la se i otadž­bi­na, a bog­me, i mo­je sr­ce: dvi­je in­ter­ven­ci­je na nje­mu, i po mo­zgu malj. Po­sle član­ske kar­te SKJ ni­jed­nu vi­še ni­sam pri­mio, a bo­ga­mi sam obi­la­to nu­đen. Je­di­na ko­ju po­sje­du­jem je ona iz bi­bli­o­te­ke „Ra­do­slav „Lju­mo­vić“. I ta­ko zdrav­stve­no skr­še­nog su­sti­gla me i pen­zi­ja od ja­nu­a­ra ove go­di­ne.
Ne­dav­no po­gle­dam li­sting iz CKB i na za­pre­pa­šće­nje uočim da mi je pen­zi­ja uma­nje­na za 60 cen­ti, a ban­ka ne uzi­ma pro­vi­zi­ju. Odem u Fond PIO, u kan­ce­la­ri­ju 21, dam lič­nu kar­tu i mla­da na­do­bud­na slu­žbe­ni­ca mi ka­že:
-To vam je čla­na­ri­na.
-Ka­kva čla­na­ri­na? - pi­tam tek sa­da za­be­zek­nut. Znam: ni­sam član ni­jed­ne par­ti­je, stran­ke, po­kre­ta, udru­že­nja, vla­di­ne ili ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je...
- Pa, čla­na­ri­na – po­na­vlja upor­no već ne­ko­li­ka pu­ta.
-Ko­ja čla­na­ri­na, do­vra­ga- pi­tam već go­le­mo iz­ner­vi­ran, sto­je­ći u kan­ce­la­ri­ji, bez nu­đe­nja da sjed­nem, sa­mo što ne ko­la­bi­ram.
-Ne - re­če mi sa smi­je­škom, sa stra­ne, lju­ba­zna sre­do­vječ­na go­spo­đa – ne­go čla­na­ri­na za Udru­že­nje pen­zi­o­ne­ra.
-Ali, ja se ni­ka­da ni­sam učla­nio ni u ka­kvo, pa ni u to udru­že­nje.
-Za to se obra­ti­te na­čel­ni­ku Ju­ri­še­vi­ću u kan­ce­la­ri­ji 26.
U so­bi 26 opet pre­da­jem lič­nu kar­tu i pi­tam:
-Ko je taj što me je, odav­no pu­no­ljet­nog, zre­log, mo­žda i pre­zre­log, učla­nio bez mo­je sa­gla­sno­sti u ne­ka­kvu ne­vla­di­nu or­ga­ni­za­ci­ju – udru­že­nje? Još uvi­jek sam po­slov­no spo­so­ban, ni­sam re­tard, ni­sam ni iz­la­pio i ni­je mi po­tre­ban ni­ka­kav tu­tor ili sta­ra­telj. Ko je se­bi dao za pra­vo, da me­ni kra­dom uzi­ma od pen­zi­je mje­seč­no po 60 cen­ti?
Mi­slim se, uzi­ma­nje kra­dom u prav­nim dr­ža­va­ma se na­zi­va kra­đa, a onaj ko to či­ni zo­ve se kra­dljiv­cem, lo­po­vom. A mo­že, ona­ko ko­lo­kvi­jal­no, lo­pov­či­nom, lo­pu­žom, lo­pi­nom, lu­pe­žom...
-Ne­moj­te, mo­lim Vas, go­spo­di­ne Dra­ga­ne - te­a­tral­no ši­re­ći ru­ke po­če na­čel­nik da glu­ma­ta – zar je pro­blem u 60 cen­ti, a to­li­ku pen­zi­ju pri­ma­te? Evo ja imam cr­ni po­jas, za­hval­ni­ce, pla­ke­te, po­hval­ni­ce ... Ma, mo­lim Vas, zbog 60 cen­ti... Evo, da Vam iz svog nov­ča­ni­ka dam moj no­vac, ko­li­ko ono bi... 2,4 eura - ko­ba­ja­gi tra­že­ći no­ča­nik. - A Vi mo­ra da na­pi­še­te mol­bu udru­že­nju da Vas iš­čla­ni.
(Mo­ram, mi­slim se, je­di­no da umrem. Ne­će me, valj­da, ni­ka­kvi Ju­ri­še­vi­ći, što bez odo­bre­nja ko­ri­sni­ka pen­zi­ja ju­ri­ša­ju na njih, ni­ka­kvi cr­no­po­ja­sa­ši ili cr­no­ko­šu­lja­ši pri­mo­ra­va­ti da im čak i mol­bu pi­šem da to vi­še ne či­ne. Za šta li me dr­že ove ju­ri­šli­je, sa­da­šnje ha­rač­li­je? Da li za ne­do­ra­slog? Ili me dr­že za ne­što dru­go?)
-Taj Vaš gest je vr­lo ne­e­ste­ti­čan, kraj­nje de­gu­tan­tan i po­ni­ža­va­ju­ći – pro­ko­men­ta­ri­sao sam.
-Ne­ću Vaš no­vac, ho­ću svoj, onaj što ste mi bez mo­ga odo­bre­nja uze­li, da mi vra­ti­te na moj ži­ro- ra­čun. Ne pa­da mi na pa­met da pi­šem mol­bu da se iš­čla­nju­jem iz or­ga­ni­za­ci­je u ko­ju se ni­sam ni učla­nio. Onaj ko me učla­nio ne­ka me i iš­čla­nju­je. Ne­go, osnov­no i da­le­ko bit­ni­je: po­na­vljam, ko je taj što se dr­znuo da me­ne, u ovim go­di­na­ma, ne pi­ta­ju­ći me, čak i ne po­zna­ju­ći me, učla­nju­je u ne­ku NVO?
-Ma, mo­lim Vas, go­spo­di­ne Dra­ga­ne – sa­da već ma­lo po­vi­še­nim to­nom - Vi ste jed­na kon­flikt­na oso­ba! Vi ne zna­te šta ho­će­te! Vi se sa­mo ov­dje iži­vlja­va­te na­da mnom. Vi me mal­tre­ti­ra­te. Ma, haj­te, mo­lim Vas!!
-Hva­la na di­jag­no­zi „kon­flikt­na oso­ba“ ko­ju ne že­lim da spo­rim; mo­žda ste psi­hi­ja­tar ili psi­ho­log, ali ovo, ipak, ni­je me­di­cin­ska usta­no­va. Hva­la i na struč­noj, ubi­je­đen sam, auto­ri­ta­tiv­noj ocje­ni: ne­zna­li­ca (ne znam šta ho­ću), ali bih vo­lio da mi po­ka­že­te Va­šu struč­nu kva­li­fi­ka­ci­ju, na osno­vu ko­je me vred­nu­je­te.
(Iz­gle­da da sam do­sad ži­vio u du­bo­kom mra­ku ne­zna­nja mi­sle­ći da ne­ke mo­je aka­dem­ske ti­tu­le sa svjet­ski pri­zna­tih uni­ver­zi­te­ta, vi­so­ko ko­ti­ra­nih na re­fe­rent­noj Šan­gaj­skoj li­sti, vri­je­de ne­što. Ta­ko­đe i ci­ta­ti u knji­ga­ma na­da­le­ko ču­ve­nih aka­de­mi­ka iz re­gi­o­na i nat­pro­sječ­ni IQ mje­ren u re­fe­rent­noj usta­no­vi, pa i in­te­lek­tu­al­ni trag u ne­kim ko­lum­na­ma.)
-Hva­la Vam i na za­ključ­ku da se iži­vlja­vam i da Vas mal­tre­ti­ram ti­me što tra­žim svo­je pra­vo, kao pu­no­prav­ni dr­ža­vlja­nin ove ze­mlje.
Go­spo­di­ne mi­ni­stre, ova­kvo nad­me­no, pri­mi­tiv­no i ne­do­stoj­no po­na­ša­nje dr­žav­nog slu­žbe­ni­ka, ova osi­o­nost: po­ni­ža­va­nje, ni­po­da­šta­va­nje, oma­lo­va­ža­va­nje stran­ke, na­da­sve nu­đe­nje mi­lo­sti­nje iz svog nov­ča­ni­ka, ova sal­va du­bo­kih uvre­da, oštro se ko­si, ko­li­ko po­zna­jem pra­vo, sa etič­kim ko­dek­som prav­no ure­đe­ne, ci­vi­li­zo­va­ne ze­mlje. I za­slu­žu­je sank­ci­ju.
Da se vra­tim cr­ve­noj ma­ra­mi oko vra­ta. Ta­da smo kao ne­do­ra­sli na pra­gu ži­vo­ta ko­lek­tiv­no učla­nji­va­ni u Sa­vez pi­o­ni­ra. Sa­da, u ži­vot­nu je­sen, na pra­gu ka ne­bu, opet nas ko­lek­tiv­no, da ne ka­žem čo­po­ra­tiv­no, učla­nju­ju mi­mo na­še vo­lje („slo­bod­no i do­bro­volj­no“, ali nji­ho­vom slo­bod­nom i do­brom vo­ljom) u Udru­že­nje pen­zi­o­ne­ra. I kao čo­por ova­ca stri­žu. U Cr­noj Go­ri je tre­nut­no pre­ko 100 hi­lja­da pen­zi­o­ne­ra. Ako je pro­sječ­na mje­seč­na čla­na­ri­na 0,50 eura, to je ukup­na mje­seč­na za­ra­da 50.000. I, ako po­ži­ve de­set go­di­na, to je iz­nos od šest mi­li­o­na eura. Uko­li­ko su ko­lek­tiv­no učla­nje­ni bez svo­ga pri­stan­ka, e to već ni­je kra­duc­ka­nje, ka­ko se sli­ko­vi­to iz­ra­zio Ve­lja iz Dru­gog Oka U Gla­vi, već de­be­lo lo­pu­ža­nje na ko­me bi po­za­vi­dio i biv­ši di­rek­tor DPS-a, vo­đa kri­mi­nal­ne dru­ži­ne, što sa­da svo­ju po­ti­šte­nost li­je­či, umje­sto u Spu­žu, po luk­su­znim lo­ka­li­ma van Cr­ne Go­re.
Ka­ko je kre­nu­lo, ze­bem da će ove ju­ri­šli­je - cr­no­po­ja­sa­ši, umje­sto ne­gda­šnje cr­ve­ne ma­ra­me dje­ci, oko vra­ta ve­za­ti­svi­len gaj­tan pen­zi­o­ne­ri­ma. Jer „Cr­na Go­ra ima pro­blem – pen­zi­o­ne­ri du­go ži­ve“ ka­ko je mu­dro iz­ja­vio je­dan le­gen­dar­ni, ne­za­bo­rav­ni biv­ši mi­ni­star, ali još uvi­jek zim­ze­len.