-Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

Si­la i moć, ili na­rod­ski re­če­no ba­ti­na, od dav­nih vre­me­na do da­na da­na­šnjih slu­ži­la je i slu­ži za ure­đi­va­nje i pre­u­re­đi­va­nje od­no­sa u me­đu­ljud­skoj i dru­štve­noj za­jed­ni­ci. Si­lom i mo­ći, nje­nom upo­tre­bom i zlo­u­po­tre­bom, a ra­di ostva­re­nja si­le­džij­skog ci­lja, ko­ri­sti­li su se (i ko­ri­ste) mno­gi po­je­din­ci i gru­pe. Po­ka­zi­va­li da na­si­lje i te­ror (ver­bal­ni ili fi­zič­ki), kao glav­no i ne­za­mjenji­vo oruž­je si­le i mo­ći, kao pr­lja­vo sred­stvo bor­be, do­vo­de do isto ta­ko pr­lja­vog ci­lja. Do ne­le­gal­nih i ne­le­gi­tim­nih re­zul­ta­ta. Do re­zul­ta­ta oče­ki­va­nih od sva­kog ba­ti­na­škog po­ho­da.
Ne znam ko je i ka­da sko­vao kri­la­ti­cu „ba­ti­na je iz ra­ja iza­šla“. Ali, ona je sva­ka­ko pro­iz­vod fi­lo­zo­fi­je zla. Ne­ko se ov­dje grd­no na­ru­gao ra­ju, iz­re­kla­mi­rao pa­kao. Po­ku­šao gur­nu­ti (bez­u­spje­šno) Bo­ga i bo­ži­ju na­rav u na­ruč­je sa­ta­ni­ne ad­ske pri­ro­de.
Si­la i moć, kao ma­ši­na za pro­iz­vod­nju zla, ma­ni­fe­stu­ju se kroz vi­še po­jav­nih ob­li­ka. Is­po­čet­ka, one su ver­bal­ne, kao ne­ka­kva „do­bro­tvor­na“ ak­ci­ja pre­ma su­bjek­tu na ko­jeg su se na­me­ra­či­li. Kao me­to­da za vas­pi­ta­va­nje i pre­va­spi­ta­va­nje. Ako im ta pe­da­go­ška pre­va­ra ne pro­đe, si­la i moć pre­la­ze u vi­ši, ra­di­kal­ni ob­lik dje­lo­va­nja. Pre­la­ze u fa­zu fi­zič­kog pri­ti­ska. U fa­zu na­si­lja. Po­čev­ši od us­kra­ći­va­nja pra­va na slo­bo­du kre­ta­nja, na slo­bo­du mi­šlje­nja, pa do prak­tič­nog ne­gi­ra­nja pra­va na fi­zič­ko po­sto­ja­nje. Na go­li ži­vot.
Si­la i moć, da­kle, ga­ze sve pred so­bom. Ga­ze onom okrut­no­šću i onom že­sti­nom, ka­ko to iz­re­ži­ra­ju sa­mi si­lo-moć­ni­ci. Pred stam­pe­dom si­le i mo­ći pa­da­ju svi „ne­le­gi­tim­ni“ ci­lje­vi. Sva „ne­le­gi­tim­na“ do­stig­nu­ća čo­vje­ko­vog isto­rij­skog ko­da. Pa­da­ju isti­na, prav­da, stra­da­ju mo­ral­ni prin­ci­pi. To­ta­li­tar­na svi­jest, auto­krat­ska „de­mo­kra­ti­ja“, ma­ni­pu­la­ci­ja i or­ga­ni­zo­va­no la­ga­nje, iz te­me­lja su obur­da­va­le sve gra­đe­vi­ne na ko­ji­ma je po­či­vao, ili bi tre­ba­lo da po­či­va ci­vi­li­za­cij­ski raz­voj. Ta­ko je bi­lo od po­stan­ka, i tra­ja­će sve do pot­pu­nog ne­stan­ka čo­vje­ko­va. Do kra­ja isto­ri­je.
Ljud­sko pam­će­nje, kroz pi­sa­ne i ne­pi­sa­ne tra­go­ve, pre­da­nja i ma­te­ri­jal­ne do­ka­ze, re­gi­stru­je na­sta­nak ko­lo­ni­jal­nog rop­stva. Još od mi­le­ni­ju­mi­ma sta­rih Fe­ni­ča­na (Pu­na), pa pre­ko mno­gih grč­kih ro­bo­vla­snič­kih dr­ža­vi­ca i ču­ve­ne rim­ske ro­bo­vla­snič­ke im­pe­ri­je. Ipak, svoj pu­ni pro­cvat ko­lo­ni­jal­no osva­ja­nje do­ži­vje­lo je na­stan­kom ka­pi­ta­li­zma i krup­ne ka­pi­ta­li­stič­ke pro­iz­vod­nje, eko­nom­skog i fi­nan­sij­skog bla­go­sta­nja. Bio je to pod­sti­caj da mno­ge raz­vi­je­ne im­pe­ri­je za­pad­ne (ka­pi­ta­li­stič­ke) Evro­pe, u po­ho­ti da uve­ća­ju svo­je bo­gat­stvo oti­ma­njem tu­đih do­ba­ra, kre­nu na si­ro­vin­ski bo­ga­te, ali in­du­strij­ski ne­raz­vi­je­ne ze­mlje. Osva­jač­ki po­hod za­pad­nih kr­sta­ša na svo­joj ko­ži su na­ro­či­to osje­ti­le ze­mlje sa afrič­kog kon­ti­nen­ta.
Pra­sta­ra ko­lo­ni­jal­na osva­ja­nja od stra­ne sil­nih i moć­nih da­nas su se mo­der­ni­zo­va­la. Ne te­ro­ri­šu sil­ni­ci sla­be, ne­ja­ke i po­vo­dlji­ve, pri­mi­tiv­no, kao ne­ka­da. Pro­to­go­ni­sti ovog zla tru­de se da nji­ho­vi ba­ti­na­ški po­ho­di bu­du što „hu­ma­ni­ji i de­mo­krat­ski­ji“. U skla­du sa ci­vi­li­za­cij­skim i teh­no­lo­škim na­pret­kom. U skla­du sa ko­e­fi­ci­jen­tom lu­di­la u osva­ja­če­voj gla­vi.
Mo­der­na „de­mo­krat­ska“ ko­lo­ni­za­ci­ja ni­je ba­nu­la i ras­pr­ti­la svo­je ma­lig­no sje­me nasred Cr­ne Go­re ju­če. NA­TO osva­jač, ap­so­lut­no pro­tiv ve­ćin­ske vo­lje cr­no­gor­skog na­ro­da, uše­tao je ov­dje na­kon mu­ko­trp­no pri­pre­ma­nog te­re­na još od po­čet­ka de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Ta­da je na vlast u Cr­noj Go­ri, ta­ko­đe na­sil­nim pu­tem, do­šao DPS. I ot­po­čeo du­hov­no, mo­ral­no i ma­te­ri­jal­no ra­za­ra­nje cr­no­gor­skog dru­štve­nog i dr­žav­nog tki­va. Po­du­hva­ti­la se ta vlast (ko­ja tra­je i da­nas), uz po­moć ta­ko­zva­ne me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce (za­pad­nih NA­TO kr­sta­ša), da iz­gra­di naj­pri­je no­vi cr­no­gor­ski iden­ti­tet. Glanc no­vi. S no­vom vje­rom, no­vim je­zi­kom, no­vim pi­smom, no­vom kul­tu­rom. Da od tra­di­ci­o­nal­ne, Cr­ne Go­re, stvo­ri ti­kvu bez ko­ri­je­na. Stvo­ri ču­do­vi­šte ute­me­lje­no na an­ti­slo­ven­stvu. An­ti­pra­vo­sla­vlju. Na sr­bo­fo­bi­ji i ru­so­fo­bi­ji.
Uz stal­ne po­hva­le za­pad­nih kr­sta­ša, cr­no­gor­ski klep­to­man­ski re­žim či­ni što mu je sr­cu dra­go. Uki­nuo je cr­no­gor­skog gra­đa­ni­na kao no­si­o­ca su­ve­re­ni­te­ta, i umje­sto nje­ga, usto­li­čio je za­pad­ne mu­ti­vo­de da od­lu­ču­ju o sud­bi­ni Cr­ne Go­re, u skla­du sa nji­ho­vim ko­lo­ni­jal­nim, osva­jač­kim in­te­re­si­ma. Uz sit­ne mr­vi­ce ko­je do­di­je­li i cr­no­gor­skom ne­na­rod­nom, va­zal­nom re­ži­mu, zbog nji­ho­ve lo­jal­no­sti NA­TO osva­ja­ču.
Na­kon što su Ali­ba­ba i nje­go­vih če­tr­de­set ­šest raz­boj­ni­ka (DPS-SDP po­sla­ni­ka), pri­dru­ži­li Cr­nu Go­ru ko­lo­ni­jal­nom NA­TO osva­ja­ču, kao da se ubr­za­no pri­pre­ma ne­ko no­vo cr­no­gor­sko zlo­ju­tro. In­te­nzi­vi­ra­la se, pri­je sve­ga, an­ti­srp­ska uj­dur­ma. Hap­se se, ba­ti­na­ju, u ka­za­ma­te smje­šta­ju, po ap­so­lut­nom pri­o­ri­te­tu, Sr­bi, i svi oni ko­ji se sa nji­ma dru­že.
Da bi mo­gu­će ve­će zlo bi­lo pred­u­pre­đe­no na ­va­kat, mo­lim naj­i­stak­nu­ti­je pred­stav­ni­ke cr­no­gor­skih brat­sta­va, ple­me­na, Na­hi­ja i Br­da, da se or­ga­ni­zu­ju, i ne do­zvo­le da Cr­na Go­ra, na­ša maj­ka, po­sta­ne ne­ka no­va Le­lej­ska Go­ra. Ov­da­šnja vla­da­ju­ća po­li­tič­ka eli­ta kao da je po­mah­ni­ta­la. Kao da že­li „is­kla­ti bra­ću me­đu so­bom“.