-PIŠE: dr Vu­kić Ilin­čić

Po­sli­je sud­skog pro­ce­sa na Ce­ti­nju i pre­su­de iz­re­če­ne po­čet­kom de­cem­bra 1926. go­di­ne, je­dan broj po­bu­nje­ni­ka osu­đen je na du­go­go­di­šnje ro­bi­je, uklju­ču­ju­ći i vje­či­tu ro­bi­ju. Ro­bi­ju su iz­dr­ža­va­li u za­tvo­ru Ze­ni­ca, ali se vla­sti pre­ma nji­ma ni­je­su od­no­si­le kao pre­ma zlo­čin­ci­ma. Ve­ći­ni su ka­zne po­ste­pe­no sma­nji­va­ne, a do­ži­vot­ne ro­bi­je za­mje­nji­va­ne vre­men­skim. Bi­lo je slu­ča­je­va da su po­je­di­ni osu­đe­ni na vje­či­tu ro­bi­ju (abo­li­ra­ni) pu­šta­ni ku­ća­ma po­sli­je ne­ko­li­ko go­di­na, kao Ra­do­ji­ca Nik­če­vić, ko­ji je pu­šten isto­vre­me­no sa ve­ćom gru­pom osu­đe­ni­ka.
Ina­če, Ra­do­ji­ca Nik­če­vić je po­red ovog su­ve­ni­ra pa­ra­lel­no na­pi­sao i ob­ja­vio knji­gu kao pri­ruč­nik „Hra­mu”. U pred­go­vo­ru Nik­če­vić go­vo­ri o se­bi, što je isto­vre­me­no i svo­je­vr­sna is­po­vi­jest, ali i pri­ča o če­stim i tra­gič­nim mo­men­ti­ma na­še pro­šlo­sti: „...Kr­stu slu­ži, a s Mi­lo­šem ži­vi – spo­znao sam ra­no, sta­vljen sud­bi­nom na ono mje­sto, gdje je sva­ki na se­bi lič­no osje­tio isto­rij­sku kle­tvu, no­se­ći u du­ši stra­šnu mi­sao Obi­li­ća. Po­dig­nut i vas­pi­tan u to­me i ta­kvom kra­ju, ja sam odav­no sa­u­če­snik bor­be i nje­zi­na žr­tva. Sin sam Cr­ne Go­re, a od brat­stva Nik­če­vi­ća ko­je je, kao mno­ga dru­ga, da­lo svoj obol u kr­vi za na­rod­no oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje... tra­di­ci­ja to­ga kra­ja me­ne je za­no­si­la i že­lio sam da po­sled­nji nje­gov ka­men kr­vlju oro­šen bu­de oču­van i uzi­dan u te­me­lje za­jed­nič­ke maj­ke Ju­go­sla­vi­je. Pro­ce­si uje­di­nje­nja i u ve­ćim ze­mlja­ma i na­ro­di­ma po­sta­vlja­li su slič­na pi­ta­nja i po­kre­te. U svom po­le­tu po­šao sam da­le­ko, iako sam sa gle­di­šta jed­nog ili dru­gog, i ne­ka­da, mo­žda, zgri­je­šio, kroz svo­ju na­ci­o­nal­nu svi­jest to sam ra­svje­tlja­vao (pod­vu­kao V. I.). Sa­vjest mi je mir­na da se ni­ka­da u du­ši ni­je­sam ogri­je­šio o vi­so­ki ide­al slo­bod­ne i ve­li­ke Ju­go­sla­vi­je. Kroz unu­tra­šnje stra­sti i raz­mi­mo­i­la­že­nja, i ja sam vi­ho­rom od­ne­sen...”.
Je­dan od glav­nih uče­sni­ka Pod­go­rič­ke skup­šti­ne i pro­tiv­nik cr­no­gor­skog ap­so­lu­ti­stič­kog re­ži­ma Mar­ko Da­ko­vić na pro­ce­su po­bu­nje­ni­ci­ma na Ce­ti­nju za­stu­pao je kao advo­kat po­ro­di­cu ubi­je­nog in­že­nje­ra Mi­ju­ško­vi­ća. Da­ko­vić je, na vi­jest da Jo­van Pla­me­nac kao vo­đa po­bu­ne slo­bod­no še­ta Be­o­gra­dom, tra­žio da se oba­ve­zno pri­ve­de na sa­slu­ša­nje. Op­tu­že­ni Pa­vle Vu­ki­će­vić je re­kao, da je iako se bo­rio za Cr­nu Go­ru, uvi­jek u šu­mi i u za­tvo­ru „bio bo­lji i is­kre­ni­ji Sr­bin od Jo­va­na Pla­men­ca, Mar­ka Đu­ka­no­vi­ća i nji­ho­vih dru­go­va ko­ji su va­zda, i da­nas, tr­go­va­li mi­ni­star­skim pla­ta­ma i pen­zi­ja­ma, kao i od onih ko­ji ih šti­te i ko­ji su kao i oni”. Vu­ki­će­vić je dan po iz­ri­ca­nju pre­su­de iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo. Op­tu­že­ni Ra­do­ji­ca Nik­če­vić je u gnje­vu iz­ja­vio: „Ne­ma pri­mje­ra da voj­ska i voj­ni­ci, ma u ko­joj bu­ni, od­go­va­ra­ju, a da vo­đe uži­va­ju i še­ta­ju slo­bod­no, kao što je slu­čaj evo kod nas”.
Me­đu po­sled­njim od­met­ni­ci­ma bi­li su bra­ća Bu­la­to­vi­ći iz Sma­i­la­gi­ća Po­lja kod Ko­la­ši­na, Ra­doš i Dra­go. Njih su ubi­le vla­sti u se­lu Rav­ni­ma iz­nad Ma­na­sti­ra Mo­ra­če, 8. mar­ta 1929. go­di­ne. „Po­li­ti­ka” je vi­jest ob­ja­vi­la 13. mar­ta, gdje se za njih ka­že da su bi­li ča­sni lju­di i bor­ci pro­tiv oku­pa­to­ra. Li­kvi­di­ra­ni su jer ni­je­su po­sli­je mno­gih mol­bi htje­li da se pre­da­ju vla­sti­ma. Za Ra­do­ša se, iz­me­đu osta­log, ka­že „...a od svih ko­mi­ta gra­đa­na ko­la­šin­skih on je bio i naj­sim­pa­tič­ni­ji i u nje­ga su ima­li i naj­vi­še po­vje­re­nja”, jer ga je kra­si­la i „raz­bo­ri­tost”, a da je za vri­je­me austro-ugar­ske oku­pa­ci­je Ra­doš sa dru­štvom bio ko­mi­ta i „ne­u­mor­ni za­štit­nik svo­je oko­li­ne, a ne­mi­lo­srd­ni su­di­ja austrij­skim voj­ni­ci­ma i nji­ho­vim špi­ju­ni­ma...”.
Je­dan od naj­ču­ve­ni­jih pro­tiv­ni­ka bez­u­slov­nog uje­di­nje­nja bio je Kr­sto Zr­nov Po­po­vić, ju­nak iz bal­kan­skih ra­to­va i Pr­vog svjet­skog ra­ta. Kao ne­u­stra­ši­vi po­ruč­nik uče­stvo­vao je u Moj­ko­vač­koj bi­ci, pred­vo­de­ći naj­hra­bri­je voj­ni­ke kao ko­man­dir iz­dvo­je­nih iz­vi­đač­kih od­re­da, po­red ri­je­ke Le­pe­šni­ce. Ka­sni­je je bio fe­de­ra­li­sta i tzv. na­ci­o­na­li­sta u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Po­po­vić je jed­nom pri­li­kom na­gla­sio, da je „Cr­na Go­ra ona ze­mlja đe se sa­ču­va­la iskra slo­bo­de Sr­bi­no­ve”. Po­sli­je ra­ta ni­je htio da se pre­da ko­mu­ni­stič­koj vla­sti i Ozna ga je u 66. go­di­ni ži­vo­ta li­kvi­di­ra­la iz­me­đu Gra­ho­va i Nu­do­la, 13. mar­ta 1947. go­di­ne. Po­po­vić je pru­žao ot­por gru­pi ko­ju su pred­vo­di­li Velj­ko Mi­la­to­vić i Ša­ro Bra­jo­vić, a tom pri­li­kom po­gi­nuo je i Ra­ko Mu­go­ša. Do da­nas je osta­la pri­ča ko­ja je pre­ra­sla u le­gen­du, da je maj­ka mo­li­la Ra­ka da ne ide na Kr­sta, i na­ri­ca­ju­ći, obo­ji­cu, na ne­ki na­čin ža­li­la: „Re­koh li ti, si­ne Ra­ko / Ne hva­ta se Kr­sto la­ko / Ni­je Kr­sto zec iz go­re / Ne­go ju­nak Cr­ne Go­re...”
Na kra­ju, umje­sto za­ključ­ka, mo­že se na­gla­si­ti da sa­mi ka­rak­ter Bo­žić­ne po­bu­ne, po­red na­ve­de­nog, ne pred­sta­vlja ri­jet­kost na na­šim pro­sto­ri­ma, gdje su ra­ci­o­nal­nost i prag­ma­tič­nost pre­la­zi­le u ira­ci­o­nal­nost, a ni­gdje kao u Cr­noj Go­ri, či­nje­ni­ca je, lju­bav i mr­žnja ni­je­su ta­ko bli­zu. U bor­bi iz­me­đu bra­će ni­kad ni­je bi­lo po­bjed­ni­ka. Ili, ka­ko je re­kao le­gen­dar­ni Mar­ko Da­ko­vić iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta, da su svi za­do­volj­ni i uje­di­ni­te­lji jer im se ide­ja ostva­ri­la i pro­tiv­ni­ci jer se ta dr­ža­va uje­di­nje­na na ta­kvim osno­va­ma – ras­pa­da. Ve­li­ke si­le po­bjed­ni­ce ra­ta Cr­nu Go­ru i nje­nu emi­grant­sku vla­du tre­ti­ra­le su kao po­ra­že­nu stra­nu u ra­tu. Još ako se to­me do­da ka­pi­tu­la­ci­ja i ne­iz­vo­đe­nje voj­ske iz ze­mlje kao što je to ura­di­la Sr­bi­ja ko­men­tar bi nas od­veo da­le­ko od te­me ovog ra­da. Naj­vi­še su to­me do­pri­ni­je­li sa­mi Pe­tro­vi­ći, od­no­sno kra­lje­vi si­no­vi ger­ma­no­fil­ski ori­jen­ti­sa­ni, po­seb­no princ Pe­tar i pre­sto­lo­na­sljed­nik Da­ni­lo. Ne­ma pri­mje­ra u svi­je­tu da je je­dan pre­te­dent na pre­sto sko­ro cio tok ra­ta pro­veo u ne­pri­ja­telj­skoj ze­mlji, kao Da­ni­lo u Nje­mač­koj. Sa sa­da­šnje tač­ke gle­di­šta, ide­ja uje­di­nje­nja, iako hu­ma­na i san naj­um­ni­jih na­ših gla­va i vla­da­ra, ostva­re­na u dvi­je Ju­go­sla­vi­je, bi­la je naj­vi­še na šte­tu Sr­ba, od­no­sno dr­ža­va Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Go­to­vo pro­ro­čan­ski dje­lu­je je­dan tekst ko­ji je ob­ja­vio „Ce­tinj­ski vje­snik” na po­čet­ku 20. vi­je­ka, pod na­slo­vom „Va­vi­lon­ska Ju­go­sla­vi­ja”, ina­če ne­po­zna­tog auto­ra, gdje se ka­že da će se uje­di­nje­nje ostva­ri­ti na šte­tu srp­stva i dr­ža­va Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, što je no­tor­na isti­na.
KRAJ