Za Mje­snu za­jed­ni­cu Do­nje Cr­kvi­ce ni ove, kao ni u ne­ko­li­ko pret­hod­nih go­di­na, ni­je pla­ni­ra­no po­sta­vlja­nje ni me­tar no­vog as­fal­ta. U pla­no­vi­ma nji­ho­ve ma­tič­ne op­šti­ne, tvr­de ži­te­lji, za tu, ina­če naj­u­da­lje­ni­ju, nik­šić­ku mje­snu za­jed­ni­cu ne­ma ni po­prav­ke lo­kal­ne in­fa­struk­tu­re, pa vje­ru­ju da će i pred­sto­je­ću zi­mu, oni ma­lo­broj­ni ko­ji osta­ju na svo­jim og­nji­šti­ma, pro­ve­sti u na­di da će im po­mo­ći kom­ši­je iz su­sjed­ne Re­pu­bli­ke Srp­ske, od­no­sno iz Op­šti­ne Bi­le­ća. Osam­de­se­to­go­di­šnji Ste­van Mu­sić je­dan je od ri­jet­kih stal­nih sta­nov­ni­ka Do­njih Cr­kvi­ca i, ka­ko ka­že, po­naj­bo­lje pam­ti obe­ća­nja za po­bolj­ša­nje uslo­va ži­vo­ta u tom kra­ju.
– Uvi­jek je vlast u Nik­ši­ću za ovaj re­jon obe­ća­va­la, ali ni­kad ni­šta ni­je ura­di­la. Obič­no su to bi­le li­je­pe ri­je­či pred ne­ke iz­bo­re, ali čim gla­sa­nje pro­đe, i pri­ča se za­bo­ra­vi... Me­đu­tim, ima nas ko­ji pam­ti­mo. Pri­je pet­na­est go­di­na obe­ćan nam je as­falt­ni put do se­la Ko­ri­ta u su­sjed­noj dr­ža­vi, ka­ko ta­da – ta­ko i da­nas – is­pri­čao je Mu­sić.
Do Nik­ši­ća Cr­kvi­ča­ni­ma tre­ba da pre­đu oko 70 ki­lo­me­ta­ra, a do Bi­le­će mno­go ma­nje pa im je za­to, ka­zao je Mu­sić, va­žna ta tra­sa pu­ta ko­ja je, s cr­no­gor­ske stra­ne u ve­o­ma lo­šem sta­nju. Ne­pu­nih de­set ki­lo­me­ta­ra do gra­ni­ce, is­ta­kao je on, u zim­skim uslo­vi­ma spa­sa­va ži­vo­te.
– Kad do­đe do ne­vo­lje tim pu­tem se br­že sti­že do Bi­le­će. Me­đu­tim, put je ve­o­ma loš pa nam tre­ba te­ren­sko vo­zi­lo. Ne na­dam se da će to ikad po­pra­vi­ti, mo­žda ovi mla­đi i do­ži­ve da se ne­što od dav­nih obe­ća­nja i is­pu­ni, ali se pla­šim da do ta­da u ovom kra­ju i ne­će bi­ti ni­ko­ga – ka­zao je Mu­sić.
Kao i broj­ne nje­go­ve kom­ši­je, i on bi to­kom zi­me na­pu­stio rod­nu ku­ću, ali mu pen­zi­ja od oko 150 eura to ne omo­gu­ća­va.
– S to­li­ko nov­ca ne mo­že se ni­kud bje­ža­ti. Ne­ka me ov­dje, da pro­ži­vim ono što mi je osta­lo, a ina­če ži­vi­mo na isti na­čin kao što su ži­vje­li na­ši oče­vi i dje­do­vi. Dok je bi­lo na­ro­da, sa­mi smo i pro­bi­ja­li i odr­ža­va­li pu­te­ve, a ka­da je to dr­ža­va pre­u­ze­la ni­šta se ne ra­di i sve pro­pa­da – re­kao je Mu­sić.
Tač­no pri­je dvi­je go­di­ne, ka­zao je mje­šta­nin Ra­di­vo­je Đe­do­vić, lo­kal­na upra­va obe­ća­la je da će po­pra­vi­ti di­o­ni­cu od Ve­li­mlja do Do­njih Cr­kvi­ca. Tog lje­ta 2014. go­di­ne, pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, za­i­sta je po­če­la sa­na­ci­ja, ali ono što je ta­da ura­đe­no na­kon ne­ko­li­ko mje­se­ci od­ni­je­le su ki­še.
– Po­pu­nja­va­li su ru­pe na toj di­o­ni­ci i mi smo bi­li za­do­volj­ni što se na­po­kon ne­što ra­di. Me­đu­tim, ka­ko su ura­di­li ta­ko ga je br­zo i ne­sta­lo, od­ni­je­la vo­da sve as­falt­ne za­kr­pe. S dru­ge stra­ne gra­ni­ce za nas je je­di­na na­da bi­leć­ka Op­šti­na ko­ja stal­no ne­što ra­di na lo­kal­nim pu­te­vi­ma, a sko­ro su na­si­pa­li i di­o­ni­cu pre­ma na­šoj mje­snoj za­jed­ni­ci – re­kao je Đe­do­vić.
I on pam­ti vri­je­me ka­da je lo­kal­na upra­va ma­tič­ne op­šti­ne sva­koj „sto­pi” svo­je te­ri­to­ri­je po­sve­ći­va­la istu pa­žnju. Pu­te­vi su se ra­di­li i odr­ža­va­li, ali su ta vre­me­na, ka­že Đe­do­vić, odav­no pro­šla.
– Kad je De­mo­krat­ska par­ti­ja so­ci­ja­li­sta bi­la je­din­stve­na bi­lo je do­bro i na­šem kra­ju. Ta­da je pot­pred­sjed­nik op­šti­ne bio naš Ba­nja­nin Mi­šo Mi­lja­nić, pa smo do­bi­li as­falt do mje­snog cen­tra, a put je i odr­ža­van. Od ta­da za sve što nam tre­ba mo­ra­mo mo­li­ti, ali ni to nam ni­šta ne po­ma­že – is­ta­kao je Đe­do­vić.
B.B.


Naj­ljep­še u blo­ka­di i bez stru­je

Pred­sjed­nik MZ Do­nje Cr­kvi­ce Ko­sta­din Glu­šac na­gla­sio je da su uza­lud­ni nje­go­vi po­zi­vi pred­stav­ni­ci­ma Op­šti­ne. On je ka­zao da se oči­gled­no sve ra­di ka­ko bi taj kraj i ko­nač­no opu­stio, a ina­če su na do­brom pu­tu da se to ubr­zo i de­si.
– Kad sve sa­gle­dam, naj­ljep­še nam je zi­mi, kad za­me­tu snje­go­vi, pa nam ne­sta­ne i stru­je. Ni­ti ko do­la­zi, kao pred iz­bo­re što ra­de, a ta­da ne­ma ni te­le­vi­zi­je ni ra­di­ja, pa mi i ne zna­mo šta se u Nik­ši­ću i Cr­noj Go­ri de­ša­va. Ne­ma ta­da ni po­li­ti­ke, ne­go se ba­vi­mo svo­jom mu­kom, ali smo ne­ka­ko spo­koj­ni – na­gla­sio je Glu­šac.


U ško­li 14 đa­ka

U Do­njim Cr­kvi­ca­ma tre­nut­no ima oko 50 do­ma­ćin­sta­va, ali se taj broj sva­ke go­di­ne sma­nju­je.
– Pro­sječ­no go­di­šnje osta­ne­mo bez dva do tri do­ma­ćin­stva. U ma­tič­noj de­ve­to­go­di­šnjoj ško­li mi­nu­le škol­ske go­di­ne bi­lo je sve­ga če­tr­na­est đa­ka. Ako se ta­kav trend na­sta­vi, a ne sum­njam pod ova­kvim oko­no­sti­ma da ho­će, mje­sto će za ne­ko­li­ko go­di­na bi­ti u pot­pu­no­sti pu­sto – ka­zao je Glu­šac.