-Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić

Za­bo­ra­vi­te, da na ju­go-pro­sto­ru ži­ve Ju­žni Slo­ve­ni, od­no­sno Ju­go­slo­ve­ni, već Za­pad­ni Bal­kan­ci. Ta­ko ka­žu po­lit­iča­ri, bar ka­da je o po­li­ti­ci ri­ječ. No­vo do­ba – no­vi za­htje­vi!
Dr­ža­va Ju­go­sla­vi­ja (od Đev­đe­li­je do Tri­gla­va) u dva isto­rij­ska raz­do­blja tra­ja­la je 80 go­di­na. (Ov­dje ne ra­ču­nam SRJ ko­ja je bi­la ča­mac za spa­sa­va­nje nje­zi­nih osta­ta­ka). Dvo­ji­ca dr­žav­ni­ka osta­vi­li su jak pe­čat tim raz­do­blji­ma: u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji kralj Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić, u so­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji, Jo­sip Broz Ti­to. Oba vla­da­ra su na­gla­ša­va­li svo­je ju­go­slo­ven­stvo. Sjen­ka Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je uno­si ne­mir u du­še za­pad­no­bal­kan­skih li­de­ra ko­ji za sva­ke iz­bo­re po­zi­va­ju na vječ­no zlo­pam­će­nje sla­ve­ći svo­je po­bje­de ili opla­ku­ju­ći žr­tve me­đu­sob­nih ra­to­va.
Li­de­ri ju­go-dr­ža­va na­sta­lih na ru­še­vi­na­ma Ti­to­vog „car­stva“ oja­ča­ni al­ban­skim li­de­rom (či­je pa­ti­ke na­go­vje­šta­va­ju ma­ra­ton) odr­ža­li su 4. sa­mit u ita­li­jan­skom „sa­bir­nom cen­tru” Trst, a u okvi­ru tzv. Ber­lin­skog pro­ce­sa ko­ji je ini­ci­ra­la An­ge­la Mer­kel. U pro­šlom vi­je­ku Trst je ušao u na­šu svi­jest pre­ko gra­nič­nih spo­ro­va sa Ita­li­jom (1953) a po­tom na­kon po­mi­re­nja (u SFRJ) kao naš “ha­dži­luk” na ve­li­ku pre­ko­gra­nič­nu pi­ja­cu. An­ge­la Mer­kel sa­da, kao ne­kad Ti­to, oku­plja i po­stro­ja­va ra­to­bor­ne i sla­vo­lju­bi­ve Bal­kan­ce. Ne­dav­no su se oku­pi­li na Br­du kod Kra­nja u Ti­to­voj re­zi­den­ci­ji, gdje su se „ozra­či­li“ nje­go­vom sjen­kom. Po­sma­tra­či­ma iz­gle­da kao da je re­in­kar­ni­ran Ti­tov duh u čvr­stoj da­mi iz Ber­li­na ko­ja ih je na­tje­ra­la da se vi­đa­ju i li­cem u li­ce raz­go­va­ra­ju o do­bro(?)su­sjed­skim od­no­si­ma. Ti­to i Njem­ci su ina­če ima­li kom­pli­ko­va­no „bli­ske“ od­no­se, od onih rat­nih (bio je na po­tjer­ni­ci kao vo­đa “te­ro­ri­sta” i “šum­skih raz­boj­ni­ka”) do mi­ro­lju­bi­vih iz pe­ri­o­da Vi­li­ja Bran­ta. Da­kle, nje­gov sjen ne mo­že bi­ti la­ko uklo­njen, po­go­to­vo ne na an­ti­ru­skoj stra­ni, gdje je on ina­če imao svo­ju (h)isto­rij­sku ulo­gu. Van sva­ke sum­nje, nje­mač­ka kan­ce­lar­ka i nje­ni bri­sel­ski “igra­či” ni­su ju­go­no­stal­gi­ča­ri, već ju­go­prak­ti­ča­ri (tač­ni­je bal­ka­no­prak­ti­ča­ri) i bra­na od in­te­re­snog po­da­ni­štva za­va­đe­nih “ve­li­ka­ša ko­ji na ko­ma­de raz­dro­bi­še car­stvo“ -Ti­to­vo! Oni čak i ne po­mi­nju ju­go­slo­ven­stvo (to im mi­ri­še na Ru­se i pan­sla­vi­zam!).
Vla­da­ju­ća pro­pa­gan­da na ovom re­gi­o­nal­nom za­pad­no­bal­kan­skom pro­sto­ru po­ru­ču­je: mir ne mo­že­mo obez­bi­je­di­ti ako se su­o­ča­va­mo jed­ni sa dru­gi­ma, jer smo kr­vo­žed­ni, mr­žnjom za­do­je­ni, ge­net­ski mo­di­fi­ko­va­ni što nam svje­do­či na­ša (!) bur­na isto­ri­ja. Pa­zi­te, sa­mo je na­ša isto­ri­ja bur­na! I ta isto­ri­ja je sa­mo na­ša (!), jer smo je mi pro­iz­ve­li bez uti­ca­ja dru­gih ko­ji su pro­iz­vo­di­li ci­vi­li­za­ci­ju i kul­tu­ru. Do­sta je, da­kle, to­ga vi­še! Sti­gli smo do mje­re kad se vi­še ne mo­že­mo di­je­li­ti, ali sa­da tre­ba obez­bi­je­di­ti bez­bjed­nost da se ne su­da­ra­mo ili, ne daj Bo­že, po­mi­šlja­mo na ju­goin­te­gra­ci­je. Tre­ba­ju nam, da­kle, sa­ve­zni­ci da bi­smo bi­li bez­b­jed­ni.
Svi­jest o ko­ri­snim in­ter­ak­ci­ja­ma, iako smo du­go ži­vje­li u is­toj dr­ža­vi, kao da ne po­sto­ji u bi­ću ovih na­ro­da već ne­gdje va­ni “zri” kod ču­va­ra na­šeg mi­ra i na­pret­ka. Na­mje­re EU su da se ma­lo pri­bli­ži­mo, jer ne po­sto­ji opa­snost (!) da se po­no­vo zbli­ži­mo. Ta­ko će nas usmje­ri­ti da se ma­nje u ko­lo­na­ma gu­ra­mo kao cen­tri­ma EU, već da se okre­ne­mo oko se­be i ko­ri­sti­mo re­gi­o­nal­ne re­sur­se. Uosta­lom za nji­hov ka­pi­tal mno­go je ve­ći za­lo­gaj ne­ki re­gi­o­nal­ni pro­je­kat! Re­gi­o­nal­no “umre­ža­va­nje” pru­ža i po­li­tič­ke plus-mo­guć­no­sti, jer će po­sred­stvom te “pa­u­či­ne” kon­tro­li­sa­ti po­li­tič­ke pro­ce­se. Ni­je bez zna­ča­ja što su ve­ći­na za­pad­no­bal­kan­skih “čim­be­ni­ka” na stra­te­škom te­re­nu NA­TO-a.
Vra­ti­mo se još ma­lo Tr­stu jer ni­je bez zna­ča­ja iz­bor ovog mje­sta za bal­kan­ske “ho­do­ča­sni­ke”. Cr­na Go­ra odav­no ima ve­ze sa Tr­stom, jer su pu­te­vi nje­nih is­tak­nu­tih lju­di pre­ma ita­li­jan­skom po­lu­o­str­vu i Austri­ji vo­di­li ta­mo. Vla­di­ka Ra­de je svo­ja naj­va­žni­ja pu­to­va­nja u Ve­ne­ci­ju, Rim, u Beč i da­lje pre­ko Be­ča oba­vljao pre­ko Tr­sta. Tu je ku­po­vao ne sa­mo pro­iz­vo­de za svo­je dr­žav­nič­ke i kul­tur­ne po­tre­be, već i oruž­je. Pre­ko Tr­sta je “pro­pu­to­vao” za Beč i nje­gov ru­ko­pis „Gor­skog vi­jen­ca!” (1847).
Iz ovog isto­rij­skog mje­sta Nje­goš je pi­sao 21. ju­la 1854. go­di­ne svom pri­ja­te­lju: “Ja sam bo­le­stan i po­ski­tao sam se po svi­je­tu zdra­vlja ra­di, a da sam zdra­vi­ji i kod ku­će, bih vam se si­tan na­tu­žio na mo­ju za­lud­nju i sli­je­pu bra­ću Sla­vlja­ne!”
Evo Nje­go­še­vog su­da o Sla­vlja­ni­ma tj. Ju­žnim Slo­ve­ni­ma ko­ji su se, ne svo­jom vo­ljom već vo­ljom “stra­te­ških part­ne­ra” ovih na­ših da­na oku­pi­li baš u Tr­stu da tu po­tvr­de svo­ju sprem­nost na sa­rad­nju i me­đu­sob­ni mir a pod ime­nom za­pad­no­bal­kan­ski li­de­ri.
Kao što je na­pri­jed po­me­nu­to, Cr­no­gor­ci su is­po­lji­li tran­spa­rent­no i bur­no svo­ju pa­ra­dok­sal­nu “pri­vr­že­nost” Tr­stu, a za tu­đi ra­čun, pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Ta­da se ma­sov­no pro­te­sto­va­lo po Cr­noj Go­ri i Ju­go­sla­vi­ji pod lo­zin­kom: “Ži­vot da­mo, Trst ne da­mo!”. Ipak, ve­li­ki su pre­su­di­li, a mi smo se pri­mi­ri­li. Ita­li­ja­ni su ta­da od­bra­ni­li svo­je isto­rij­sko pra­vo na Trst a sa­da ima­ju po­seb­no za­do­volj­stvo da bu­du do­ma­ći­ni ko­lo­ni no­vih li­de­ra no­vo­na­sta­lih dr­ža­va na tlu uni­šte­ne dr­ža­ve i nje­ne po­bjed­nič­ke ar­mi­je, ko­ja je ne­ka­da na te­re­nu utvr­đi­va­la gra­ni­ce iz­me­đu dvi­je ra­tom za­hva­će­ne dr­ža­ve. Na Bal­ka­nu ni­je va­žno či­ja ru­ka vu­če, ne­go ko­ja je ja­ča, a ova ape­nin­ska je ja­ča. Ko se zad­nji smi­je naj­sla­đe se smi­je!