-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Sce­ne su naj­če­šće kon­ci­pi­ra­ne te­a­tar­ski i ka­me­ra se pri­bli­ža­va li­ci­ma ko­ja go­vo­re ili pra­ti fak­to­gra­fi­ju ona­ko ka­ko je re­di­telj iz­la­že. Pro­blem je je­di­no ka­ko i s ko­je stra­ne pri­ći, ući sa ka­me­rom u si­tu­a­ci­ju i osvi­je­tli­ti ono što bi mo­glo da se vi­di na ekra­nu. U jed­noj od po­mor­skih bi­ta­ka na mo­ru, Sla­vi­ca gi­ne, a nji­hov brod ko­jeg su gra­di­li za za­dru­gu – po­sta­je je­dan od pr­vih bro­do­va ju­go­slo­ven­ske rat­ne mor­na­ri­ce, i do­bi­ja nje­no ime Sla­vi­ca.
U ta­kvom sklo­pu pri­ča o li­je­poj, čed­noj i ple­me­ni­toj dje­voj­ci Sla­vi­ci, ko­ju je tu­ma­či­la Ire­na Ko­le­sar, pre­tva­ra se u hro­ni­ku, do­sta po­jed­no­sta­vlje­nu u ko­joj ima pre­vi­še go­to­vih či­nje­ni­ca, a pre­ma­lo onih su­bjek­tiv­nih re­ak­ci­ja i unu­tra­šnjih pre­o­bra­že­nja, pa se emo­ci­je ak­te­ra ne­pre­kid­no su­ko­blja­va­ju sa pro­sto­rom, uop­šta­va­nji­ma i ap­strak­ci­ja­ma. Sti­če se uti­sak da su vo­đe­ni od po­čet­ka do kra­ja, da se una­pri­jed zna gdje će ko sta­ti, šta će re­ći, ka­ko će to za­zvu­ča­ti i na ka­kve re­ak­ci­je na­i­ći. Psi­ho­lo­gi­ja je po­ti­snu­ta, ka­ko bi dru­gi mo­ti­va­ci­o­ni agen­si do­šli vi­še do iz­ra­ža­ja. Ži­vot mla­de Sla­vi­ce u si­ro­ma­šnoj ri­bar­skoj po­ro­di­ci je tu­žan i te­žak. Ro­di­te­lji je na­go­ne na uda­ju za Ma­tu Bi­gu­lu, sta­ri­jeg čo­vje­ka ko­ji bes­po­šted­no eks­plo­a­ti­še ri­ba­re. Ona je i sa­ma pri­si­lje­na da ra­di u fa­bri­ci sar­di­na bra­će Za­mo­lo. Ali sve to ni­je raz­log da bi se ona po­mi­ri­la sa sud­bi­nom ko­ja je za­de­si­la mno­ge dje­voj­ke ovog kra­ja. Sla­vi­ca upo­zna­je mla­dog ri­ba­ra Ma­ri­na, ko­ji od­bi­ja da vu­če mre­že za Ma­tu Bi­gu­lu. Iz­me­đu njih se br­zo us­po­sta­vlja pri­snost.
Me­đu­tim, Afrić ne raz­vi­ja to­li­ko te­mu lju­ba­vi ko­li­ko nji­ho­vu za­jed­nič­ku po­ve­za­nost ide­a­li­ma. Ma­rin se pri­dru­žu­je gru­pi ri­ba­ra ko­ji že­le da sa­mi iz­gra­de brod, osnu­ju za­dru­gu i da se ta­ko za­šti­te od bes­po­šted­ne eks­plo­a­ta­ci­je. Nji­ma se pri­dru­žu­je i Sla­vi­ca i brod, pri­li­kom pu­šta­nja kr­šte­nja, do­bi­ja ime ove nje­žne i mi­le dje­voj­ke. Sve to pra­ti i vi­še na­iv­nih po­je­di­no­sti kao što je pri­slu­ški­va­nje jed­nog či­nov­ni­ka do­u­šni­ka rad­ni­ka i nji­ho­vih taj­nih sa­sta­na­ka ta­mo iza gro­blja i ta­ko re­dom, pa pla­kat­ski dje­lu­je pri­zor u ko­me žan­da­ri vo­de sve­za­nog rad­ni­ka ko­mu­ni­stu, uz­dig­nu­ta če­la sa kač­ke­tom na gla­vi. On će ka­sni­je, ona­ko ka­ko ga pri­ka­zu­je Lju­bi­ša Jo­va­no­vić, po­sta­ti ko­man­dant od­re­da i vo­di­će svo­je bor­ce sve do oslo­bo­đe­nja i ula­ska u Split. U tom kru­gu si­ro­ma­šnih se­lja­ka i ri­ba­ra ne­ko­li­ko li­ko­va je iz­di­fe­ren­ci­ra­no, po­seb­no oni ko­je su igra­li na­ši po­zna­ti umjet­ni­ci: Sla­vi­či­nog oca u in­ter­pre­ta­ci­ji Du­brav­ka Duj­ši­na, sta­me­no li­ce nje­ne maj­ke ko­ju je tu­ma­či­la Car­ka Jo­va­no­vić ili ša­ljiv­dži­je ka­kav je bio mu­ca­vi Sti­pe u te­a­tar­skom li­ku Jo­ze La­u­ren­či­ća.
Već u pr­vim sce­na­ma svi su oni kon­fr­on­ti­ra­ni sa vla­sni­ci­ma fa­bri­ke, bra­ćom Za­mo­lo i lju­di­ma iz nji­ho­vog kru­ga, u ko­me ima sve­šte­nih li­ca, po­li­ca­ja­ca i sva­ko­ja­kih li­ko­va. Oni su svi­jet za se­be; ti­pi­zi­ran i ve­zan za svo­ju bur­žo­a­sku kla­su, ko­ja se u tre­nut­ku oku­pa­ci­je od­mah sta­vlja u slu­žbu ita­li­jan­skih fa­ši­sta. Po od­lu­ci oku­pa­tor­skih vla­sti tre­ba­lo je da svi bro­do­vi bu­du re­kvi­ri­ra­ni i sta­vlje­ni pod kon­tro­lu Ma­te Bi­gu­le, ka­ko bi obez­bje­đi­va­li snad­bi­je­va­nje nji­ho­ve voj­ske. Za­dru­ga­ri po­ku­ša­va­ju da spa­su svoj brod Sla­vi­cu. Re­đa­ju se sce­ne od­ma­zde, hap­še­nja, bje­ža­nja i od­la­ska u par­ti­za­ne da bi, kao u sva­koj pra­voj hro­ni­ci, sli­je­di­lo niz sce­na u ko­ji­ma se ovi lju­di po­ja­vlju­ju — bor­ci na kop­nu a za­tim na mo­ru. Do­ga­đa­ja ima to­li­ko da se re­di­te­lju či­ni da ih film ne mo­že sve ni ob­u­hva­ti­ti po­go­to­vo što se ide za tim da sva­ka sce­na do­bi­je svo­je pra­ve di­men­zi­je. Upra­vo je sto­ga mon­ta­ža vr­lo oskud­na. U pri­ka­zi­va­nju ta­ko ši­ro­ke pa­no­ra­me do­ga­đa­ja i dru­štve­nih od­no­sa naj­vi­še stra­da lju­bav iz­me­đu Sla­vi­ce i Ma­ri­na, za ko­ju se či­ni da ni­gdje ne­ma mje­sta.
(Na­sta­vi­će se)