-Priredio:MR ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ

No­vi­ca Đu­rić do­ži­vlja­va je­zik kao spe­ci­fič­no na­sle­đe, dok na ver­si­fi­ka­ci­ju gle­da kao na svo­je­vr­snu na­u­ku, neo­p­hod­no zna­nje ko­je se mo­ra pri­mi­je­ni­ti, sma­tra prof. dr Ra­doj­ka Vuk­če­vić.
,,Za ovog pje­sni­ka for­ma je na­gra­da po se­bi, ona da­je nje­go­vim pje­sma­ma do­dir ne­čeg ro­man­ti­čar­skog, či­me pje­snik stva­ra sta­rin­ski od­nos iz­me­đu se­be i svi­je­ta. On je sjet­no svje­stan da se iz­me­đu nje­ga i isto­ri­je svi­je­ta, Cr­ne Go­re po­go­to­vo, na­la­zi ogro­man i ne­pot­pun svi­jet, po­re­dak po­mo­ću ko­ga mo­že us­po­sta­vi­ti rav­no­te­žu u od­no­su na sve gre­ho­ve ci­vi­li­za­ci­je. Ovo zna­či da No­vi­ca Đu­rić vi­di čo­vje­ka iz per­spek­ti­ve isto­ri­je i pri­ro­de. Ni­je te­ško tvr­di­ti da No­vi­ca Đu­rić mo­že da stvo­ri po­e­zi­ju ko­ja će se obo­ža­va­ti, nje­go­vi če­sti mo­ti­vi: ka­men, ro­sa, iz­vor, svi su u skla­du, pa ipak pre­po­ni ala­go­ri­ja na bol i na­du”, sma­tra ona.
Naj­ve­će ocje­ne Đu­ri­će­va po­e­zi­ja do­bi­ja od zna­me­ni­tih ko­le­ga, ka­kav je Dra­gan La­ki­će­vić, ko­ji je za­pi­sao da Đu­rić mi­sli u sti­ho­vi­ma.
,,Đu­ri­će­ve pje­sme su em­pi­rij­ski tre­nu­ci. Ono što je do­ži­vio, shva­tio, za­klju­čio, po­mi­slio - naš pje­snik bi­lje­ži u for­mi lir­ske pje­sme – ne­po­sred­no, na­đe­no, pre­po­zna­to u svom unu­tra­šnjem svi­je­tu. Is­kaz unu­tra­šnjeg svi­je­ta u po­e­zi­ji po­sta­je lir­ski so­li­lo­kvi­jum. To se de­si­lo i No­vi­ci. Umje­sto na­glas, on go­vo­ri pje­smom, ono što je u nje­mu - u du­hu ili na umu. Čim je u pe­sni­ku, pe­sma je do­volj­no ta­jan­stve­na da je ne tre­ba ni ukra­ša­va­ti (uslo­ža­va­ti), ni­ti eks­pli­ci­ra­ti (po­jed­no­sta­vlji­va­ti). Đu­ri­će­va lir­ska ma­te­ri­ja sa­dr­ži tri obla­sti: re­li­gij­sku, po­ro­dič­nu, lju­bav­nu. Na emo­tiv­nom pla­nu, ove obla­sti se ne mo­gu raz­dvo­ji­ti”, sma­tra La­ki­će­vić.
Da Đu­rić i u pro­zi do­sti­že iz­van­red­ne do­me­te sma­tra aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić.
,,Čo­vjek je ono što pam­ti. To je isti­na o sva­kom smrt­ni­ku, a po­go­to­vo pje­sni­ku. Ne mo­že se zna­ti po kom klju­ču je pam­će­nje ne­što iz­dvo­ji­lo i za­pe­ča­ti­lo, a ne­što dru­go iz­bri­sa­lo, kao da ga ni­je ni bi­lo.To je jed­na od taj­ni na­šeg iden­ti­te­ta. Ono što pje­snik ne mo­že da za­bo­ra­vi po­sta­ju i mo­ti­vi oko ko­jih je sa­dje­nut i ko­ji naj­u­por­ni­je tra­že da do­đu do ri­je­či. Jed­nu ta­kvu ni­sku na­ni­zao je iz svog pam­će­nja pje­snik No­vi­ca Đu­rić u lir­skoj is­po­vi­je­sti ko­ju je na­slo­vio ‘Pri­čam ti ro­man’. Ri­ječ je o isti­ni­tim, lič­nim do­ži­vlja­ji­ma o ko­ji­ma pje­snik zna vi­še od iko­ga, za­to ih i is­pi­su­je ne osvr­ću­ći se na­o­ko­lo i ne ugle­da­ju­ći se ni na ko­ga. Ime­na su pra­va, li­ko­vi stvar­ni, do­ga­đa­ji isti­ni­ti, ali tran­spo­no­va­ni i po­ve­reb­ni har­ti­ji, do­bi­ja­ju no­vi, vi­ši smi­sao. Ta­ko se pje­snik na naj­bo­lji na­čin odu­žu­je i svo­jim naj­mi­li­ji­ma i svo­me ži­vo­tu. Ka­da bi­smo re­če­ni­ce u ovim me­da­ljo­ni­ma pre­lo­mi­li kao sti­ho­ve bi­lo bi oči­gled­ni­je da je ri­ječ o pje­sma­ma, a i bez to­ga vid­no je da su to svo­je­vr­sne pje­sme u pro­zi. Po­e­zi­ja osta­je na­su­šna, a go­vor o po­e­zi­ji su­vi­šan, go­to­vo kao vid skr­na­vlje­nja, kao do­da­tak ko­ji po­e­zi­ja iz­bje­ga­va. U vri­je­me u ko­jem se go­vo­ri o kra­ju knji­ge, kad se vi­še gle­da i slu­ša ne­go či­ta, kad je­zik ni­je ni „ku­ća bi­ća” ni „ku­ća na­ro­da”, ne­go sa­mo sred­stvo ko­mu­ni­ka­ci­je, No­vi­ca Đu­rić svoj glas na­do­da­je na gla­so­ve pje­sni­ka ko­ji su mu pret­ho­di­li osta­ju­ći ne­po­ko­le­blji­vi vjer­nik po­e­zi­je, odan pje­snič­kom brat­stvu i po­zva­nju i to u ča­su i baš ta­mo gdje se či­ni da je na­rod tu ku­ću ras­ku­ćio i iz ku­će pre­šao u ku­ća­ru. Upr­kos to­me još uvi­jek ‘ono što osta­je utvr­đu­ju pje­sni­ci’. A vje­ra u po­e­zi­ju je već po­bje­da po­e­zi­je i po­e­zi­ja sa­ma po se­bi”, sma­tra aka­de­mik Beć­ko­vić.
(NA­STA­VI­ĆE SE)