-Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski

Ne­ki od nas su kao klin­ci si­gur­no či­ta­li Eri­ha De­ni­ke­na i nje­go­ve po­pu­lar­ne knji­ge o van­ze­malj­ci­ma.
Bi­le su to u to vrijeme hit knji­ge, čovjek je lijepo za­ra­dio na nji­ma.
Bi­lo je u nji­ma sva­ko­ja­ke fak­to­gra­fi­je, od egi­pat­skih pi­ra­mi­da do taj­nih gra­do­va sta­rih ci­vi­li­za­ci­ja u Ju­žnoj Ame­ri­ci. I bi­lo je vr­lo za­ni­mlji­vih pi­ta­nja na koja ni dan da­nas ne­ma­mo od­go­vo­re.
Ipak, u onoj biv­šoj SFRJ te knji­ge do­če­ka­ne su u svim me­di­ji­ma sa pod­smi­je­hom.
Čak je i zva­nič­ni voj­ni list „Front“ imao je­dan felj­ton gdje se autor, ina­če po­zna­ti i pri­zna­ti po­zna­va­lac voj­ne teh­ni­ke Ste­van Kor­da, ob­ra­ču­nao sa De­ni­ke­nom i nje­go­vom te­o­ri­jom o dru­gim van­ze­malj­skim ci­vi­li­za­ci­ja­ma i uop­šte o van­ze­malj­ci­ma.
Bio sam ta­da stu­dent, re­dov­no pra­tio „Front“ i od­lu­čio da se ja­vim u pi­smi­ma či­ta­la­ca.
Od­no­sno, na­pi­sao sam auto­ru felj­to­na da De­ni­ken mo­žda ni­je do­ka­zao po­sto­ja­nje van­ze­ma­lja­ca, ali ni on, Ste­van Kor­da, po­koj mu du­ši, odav­no ni­je sa na­ma, a bio je iz­vr­stan no­vi­nar, ni­je do­ka­zao da van­ze­ma­lja­ca ne­ma. Zna­te ono: ima Bo­ga, ne­ma Bo­ga.
Na­rav­no, mo­je pi­smo ni­ka­da ni­je ob­ja­vlje­no, ured­ni­ci u „Fron­tu“ u vri­je­me so­ci­ja­li­zma i sa­mo­u­pra­vlja­nja, ka­ko je to bi­lo div­no bez­bri­žno i mir­no vri­je­me, ni­su ima­li ra­zu­mi­je­va­nja za De­ni­ke­na, NLO, van­ze­malj­ce i osta­le glu­po­sti.
Da se na­rod ne bi pla­šio i ba­vio bes­po­treb­nim te­ma­ma, sa­mo gu­bio ener­gi­ju. Kao da je De­ni­ken bio pr­vi ri­ja­li­ti u svi­je­tu.
Za­pra­vo, sve ono što se tih go­di­na do­ga­đa­lo, od „le­te­ćih ta­nji­ra“ do čud­nih su­sre­ta ci­vil­nih avi­o­na na re­dov­nim li­ni­ja­ma sa le­te­ćim objek­ti­ma, o če­mu ima i pi­sa­nih svje­do­čan­sta­va, do čud­nih po­ja­va u va­zdu­hu, sve je to tu­ma­če­no ko­lek­tiv­nom pa­ra­no­jom, hip­no­zom, elek­tro­mag­net­nim pra­žnje­nji­ma u at­mos­fe­ri, me­te­o­ro­lo­škim ba­lo­ni­ma, va­zdu­šnim son­da­ma, pre­la­ma­njem svje­tlo­sti uoči olu­je, po­je­di­nač­nom ili grup­nom pri­vi­đe­nju…
Svi oče­vi­ci ta­kvih po­ja­va pro­gla­ša­va­ni su um­no po­re­me­će­nim oso­ba­ma čim bi po­ku­ša­li da ka­žu da su vi­dje­li ne­što što se kre­će br­že od bi­lo ko­jeg avi­o­na, da svi­je­tli i mi­je­nja in­ten­zi­tet bo­je, da ima fan­ta­stič­no ubr­za­nje, da se po­ja­vlju­je i ne­sta­je iz­ne­na­da…
I svi smo u biv­šoj, ve­li­koj Ju­go­sla­vi­ji mi­sli­li da se to do­ga­đa sa­mo na Za­pa­du, da to ni­su „či­sta po­sla“, da je sve to, za­pra­vo, plod taj­nih ope­ra­ci­ja CIA ili KGB-a, ili su to avi­o­ni ko­ji se eks­pe­ri­men­tal­no is­pi­tu­ju, a za ko­je se još ne zna.
Go­di­ne su pro­la­zi­le, De­ni­ken je za­bo­ra­vljen, NA­SA nas stal­no iz­ne­na­đu­je no­vim in­for­ma­ci­ja­ma o po­ten­ci­jal­no po­god­nim pla­ne­ta­ma za raz­voj ži­vo­ta. Sva­kog mje­se­ca ima­mo po jed­no sko­ro sen­za­ci­o­nal­no ot­kri­će NA­SA.
Te fot­ke sa Mar­sa gdje se vi­di ne­ka­kva ku­po­la ko­ja li­či na ra­dar, te vo­da is­pod ko­re ne­ke pla­ne­te, te no­va pla­ne­ta za ko­ju ni­smo zna­li.
Pa se jav­nost pi­ta da li nas to NA­SA po­la­ko pri­pre­ma da nam sa­op­šti da ni­smo sa­mi u sve­mi­ru? Kao da je fe­no­men ži­vo­ta u sve­mi­ru ži­vot ka­kav mi zna­mo.
Ili da li su ri­be na Pa­ci­fi­ku, na 9.000 me­ta­ra du­bi­ne, svje­sne da po­sto­je Be­o­grad, Mo­skva, Nju­jork, da se igra­ju fud­bal­ske utak­mi­ce, sni­ma­ju fil­mo­vi i vo­de ra­to­vi?
A te ri­be i mi ži­vi­mo u istom vre­me­nu i na is­toj pla­ne­ti. Mi zna­mo za njih, one ne zna­ju za nas. Ili zna­ju, ali mi ne zna­mo da one zna­ju za nas?!
Raz­li­čit ste­pen raz­vo­ja ži­vo­ta. Mi­kro i ma­kro ko­smos? Za ko­ga smo mi u sve­mi­ru u stva­ri te ri­be sa 9.000 me­ta­ra du­bi­ne?
Da­kle, da li su i nad onom biv­šom Ju­go­sla­vi­jom ika­da pri­mi­je­će­ni ne­i­den­ti­fi­ko­va­ni le­te­ći objek­ti, NLO, ko ih je, ka­da i gdje vi­dio, da li su oče­vi­ci tih po­ja­va bi­li kre­di­bil­ni lju­di, oso­be od stru­ke, i za­što su svi ću­ta­li do da­nas?
Od­no­sno, ću­ta­li za jav­nost. Ima li do­ka­za šta su sve vi­dje­li i za­što upra­vo sa­da o to­me že­le da pri­ča­ju?
ve­sti.net