-Pi­še: Bo­ris De­žu­lo­vić

„Na Bo­žić lju­di sla­ve su­sret čo­vje­ka s Bo­gom, od­no­sno Bo­ga s čo­vje­kom. I to u sa­da­šnjem tre­nut­ku - ne u su­sre­tu s ma­mom i ta­tom, već u su­sre­tu jed­nih i dru­gih s Bo­gom. Na­rav­no da Bo­žić ima i jed­no da­lje zna­če­nje, a to je zna­če­nje ko­ji su hri­šća­ni oči­to za­bo­ra­vi­li: mi za­pra­vo za Bo­žić ne sa­mo da se su­sre­će­mo s Bo­gom, ne­go iš­če­ku­je­mo i po­nov­ni Hri­stov do­la­zak na Us­krs. A sad se po­sta­vlja pi­ta­nje ko­li­ko lju­di uop­šte iš­če­ku­je po­nov­ni Hri­stov do­la­zak? To bi bio sa­dr­žaj ovog Bo­ži­ća. I kroz Do­ša­šće upra­vo sve o to­me vr­vi i go­vo­ri.“
Gor­nji pa­sus ni­je, ka­ko bi­ste br­zo­ple­to za­klju­či­li, na­dah­nu­ta pro­po­vi­jed kar­di­na­la Jo­si­pa Bo­za­ni­ća na pol­noć­ki u za­gre­bač­koj pre­sto­ni­ci. Ni­je čak ni mo­ti­va­ci­o­ni go­vor voj­nog or­di­na­ri­ja pred mla­dom voj­skom, ni­ti re­pli­ka ne­kog HDZ-ovog ili Mo­sto­vog mla­dog mi­sli­o­ca na sve­ča­noj sjed­ni­ci Sa­bo­ra. Bla­go­vi­jest Hri­sto­vog po­vrat­ka iz­go­vo­re­na je pred Bo­žić pro­šle go­di­ne na – Sve­u­či­li­štu u Spli­tu.
Ni­je, me­đu­tim – ka­ko bi­ste opet br­zo­ple­to po­mi­sli­li – „su­sret s Bo­gom“ na­ja­vljen na ne­koj od na­ro­či­to po­pu­lar­nih stu­dent­skih mi­sa zor­ni­ca u ka­pe­li­ci bla­že­nog Iva­na Mer­za na sve­u­či­li­šnom Kam­pu­su, ni­ti je o Do­ša­šću „vr­vio i go­vo­rio“ stu­dent­ski ka­pe­lan na ka­kvoj advent­skoj so­a­re­ji u auli fa­kul­te­ta, već baš za ka­te­drom, u stu­dent­skoj uči­o­ni­ci. „Su­sret s Bo­gom“ ni­je pri­tom, ka­ko i da­lje br­zo­ple­to po­mi­šlja­te, na­ja­vljen na ne­kom od pre­da­va­nja na Te­o­lo­gi­ji, pa čak ni na ne­kom od iz­bor­nih „vje­ro­na­uč­nih ko­le­gi­ju­ma“ ka­kve bi­ra­ju stu­den­ti svje­tov­nih stu­di­ja, kao što, re­ci­mo, stu­den­ti za­gre­bač­kog Fa­kul­te­ta elek­tro­teh­ni­ke i ra­ču­na­ra već dva­de­set go­di­na po­la­žu is­pi­te iz bi­blij­ske re­li­gi­je.
Hra­bra te­za o Bo­ži­ću kao na­vje­šte­nju Hri­sto­vog po­vrat­ka iz­ne­se­na je na split­skom Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, na ka­te­dri so­ci­o­lo­gi­je, i to na pre­da­va­nju iz Sa­vre­me­ne so­ci­o­lo­ške te­o­ri­je. Eno je, ko ne vje­ru­je mo­jim uši­ma, sni­mlje­ne mo­bil­nim za sum­nji­ča­ve kao što sam bio i sam, kad mi se kćer po­ža­li­la ka­ko po­ne­kad ima osje­ćaj da je pri­je tri go­di­ne ma­mur­na gre­škom upi­sa­la Ka­to­lič­ku bo­go­slo­vi­ju.
Ta­ko, na­i­me, u Spli­tu iz­gle­da stu­dij so­ci­o­lo­gi­je, smje­šte­ne – na­rav­no – u go­le­mom zda­nju Fra­nje­vač­kog kle­ri­ka­ta na tr­ste­nič­kom po­lju, kao uosta­lom i go­to­vo ci­je­li Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet. Ta­ko iz­gle­da stu­dij na Sve­u­či­li­štu u Spli­tu, gdje Iva­na Đi­ki­ća tje­ra­ju vi­la­ma i ba­klja­ma, a za­po­šlja­va­ju mla­de mi­sli­o­ce, sje­me­ni­štar­ce i se­o­ske žup­ni­ke, gdje aula Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta iz­gle­da kao nad­bi­skup­ski Ured za pa­sto­ra­lu mla­dih, a ne­kad pan­ker­ski, re­be­li­jan­ski Fa­kul­tet elek­tro­teh­ni­ke, stro­jar­stva i bro­do­grad­nje kao od­go­vor na Ul­tru po­zi­va stu­den­te na raz­u­zda­ni Nightfe­ver u Sve­u­či­li­šnom kam­pu­su - open-air is­po­vi­jest, mi­su i kla­nja­nje uz kon­cert ben­da ,,Da­ro­vi Du­ha’’.
Ta­ko, eto, iz­gle­da stu­dij na sve­u­či­li­štu ko­jeg iz ne­kog raz­lo­ga u re­le­vant­nom Taj­mso­vom go­di­šnjem iz­bo­ru hi­lja­du naj­bo­ljih svjet­skih sve­u­či­li­šta uop­šte ne­ma na lje­stvi­ci. Ta­ko iz­gle­da stu­di­ra­nje u Re­pu­bli­ci Hr­vat­skoj, u ko­joj se­dam od osam čla­no­va Na­ci­o­nal­nog vi­je­ća za obra­zo­va­nje do­la­zi iz bi­skup­skih sje­me­ni­šta, mo­li­tve­nih za­jed­ni­ca i mi­li­tant­nih ka­to­lič­kih udru­že­nja, a obra­zov­na re­for­ma se mi­ni­ra jer su hri­šćan­ski vi­gi­lan­ti do­ču­li da uklju­ču­je pol­ni od­goj i te­o­ri­ju evo­lu­ci­je. Ta­ko iz­gle­da obra­zo­va­nje u dr­ža­vi u ko­joj je ovih da­na još jed­na škol­ska go­di­na u sto­ti­na­ma ško­la i fa­kul­te­ta za­po­če­la aka­dem­skim za­go­vo­rom Bož­jeg bla­go­slo­va i zbor­nim mr­mo­re­njem Oče­na­ša.
I sam Bog zna – na­rav­no da zna, kad ga ima i na so­ci­o­lo­gi­ji! – šta se sve i ka­ko pre­da­je na osta­lim od­sje­ci­ma slav­nog split­skog sve­u­či­li­šta, kad na so­ci­o­lo­gi­ji iz sa­vre­me­nih te­o­ri­ja uče ,,Hri­sto­vo vaz­me­no otaj­stvo’’.
„Na Bo­žić lju­di sla­ve su­sret čo­vje­ka s Bo­gom, od­no­sno Bo­ga s čo­vje­kom“, unj­ka­vim gla­som se­o­skog žup­ni­ka go­vo­ri ta­ko na Kle­ri­ka­tu pro­fe­sor slav­nog split­skog sve­u­či­li­šta - ko­ji ta­mo, uz­gred bu­di re­če­no, pre­da­je i so­ci­o­lo­gi­ju zna­no­sti – a eg­zal­ti­ra­na stu­den­čad tre­će go­di­ne, li­je­po se ču­je na snim­ku, odu­še­vlje­no apla­u­di­ra svom omi­lje­nom uči­te­lju.
„Za Bo­žić ne sa­mo da se su­sre­će­mo s Bo­gom, ne­go iš­če­ku­je­mo i po­nov­ni Hri­stov do­la­zak na Us­krs“, mr­tav ozbi­ljan spre­man za us­kr­snu­će na­sta­vlja ve­le­ča­sni pro­fe­sor - na pre­da­va­nju iz, po­na­vljam, sa­vre­me­nih so­ci­o­lo­ških te­o­ri­ja! – pa se od­va­žnom na­uč­nom dr­sko­šću pi­ta „ko­li­ko lju­di uop­šte iš­če­ku­je po­nov­ni Hri­stov do­la­zak?“, na­kon če­ga je mo­ja kćer u pr­vom slje­de­ćem ro­ku be­so­muč­no po­lo­ži­la sve pre­o­sta­le is­pi­te, od­bra­ni­la za­vr­šni rad, po­ku­pi­la in­deks i spa­ko­va­la knji­ge, lap­top i čet­ki­cu za zu­be, pa bez­gla­vo po­bje­gla iz Hr­vat­ske.
Ci­je­lu Evro­pu pre­tr­ča­la je ma­la pa­nič­no bje­že­ći iz ove ne­pod­no­šlji­vo ti­je­sne, me­mlji­ve sa­kri­sti­je, ni­je se okre­ta­la i za­u­sta­vlja­la sve do Nor­man­di­je, pa pre­pli­va­la La Manš i osvr­nu­la se tek u Man­če­ste­ru, a on­da za sva­ki slu­čaj za­ma­kla još še­zde­se­tak ki­lo­me­ta­ra na sje­ver, na Sve­u­či­li­šte u Lan­ka­ste­ru, i ta­mo - do­volj­no da­le­ko od stu­dent­skih kla­nja­nja, sve­u­či­li­šnih žup­ni­ka i sa­vre­me­nih hr­vat­skih so­ci­o­lo­ških te­o­ri­ja – u mi­ru upi­sa­la di­plom­ski stu­dij.
Sve mo­le­ći an­gli­kan­skog Bo­ga da je ne pi­ta­ju ni­šta o sa­vre­me­nim so­ci­o­lo­škim te­o­ri­ja­ma.
Tu, u En­gle­skoj, gdje je hri­šćan­stvo slu­žbe­na, dr­žav­na re­li­gi­ja i gdje je, za raz­li­ku od Hr­vat­ske, i Ve­li­ki pe­tak dr­žav­ni pra­znik - gdje je gla­va dr­ža­ve ujed­no i cr­kve­ni po­gla­var, pre­mi­jer kra­lji­ci pred­la­že čla­no­ve Si­no­da, a bi­sku­pi sje­de u par­la­men­tu – mo­je će se di­je­te ko­nač­no od­mo­ri­ti od kle­ri­ka­ta, zor­ni­ca, ka­pe­la­na, Oče­na­ša, mo­li­tve­nih za­jed­ni­ca, du­hov­nih ob­no­va, ras­pe­la u uči­o­ni­ca­ma i mi­sa u dvo­ri­šti­ma kam­pu­sa. U En­gle­skoj, gdje je hri­šćan­stvo slu­žbe­na re­li­gi­ja, ot­kri­će ka­ko član cr­kve­nog Si­no­da mo­že bi­ti i ate­i­sta, ka­ko dr­žav­na cr­kva ne do­bi­ja pe­ni­ja iz dr­žav­nog bu­dže­ta, i ka­ko sa­vre­me­ne so­ci­o­lo­ške te­o­ri­je ni­ti vr­ve nit’ go­vo­re išta o Hri­sto­vom po­vrat­ku.
Ona se ta­ko pri­dru­ži­la ep­skom hr­vat­skom Od­ša­šću, bi­blij­skom zbje­gu ko­ji ovih da­na pu­ni me­đu­na­rod­ne auto­bu­ske li­ni­je, avi­o­ne, bro­do­ve, vla­ko­ve i ru­bri­ke po­sve auten­tič­nog no­vog me­dij­skog žan­ra, pod egi­dom „bje­ži­te odav­de, sun­ce ovog ne­ba ne­će vas gri­jat’ ko što tu­đe gri­je“.
Da­ni­ma, ne­de­lja­ma i mje­se­ci­ma či­ta­mo ta­ko po­tre­sne iz­vje­šta­je s ko­lo­dvo­ra, otvo­re­na opro­štaj­na pi­sma i ču­dom ču­đe­nja na­ših emi­gra­na­ta, što su - bje­že­ći iz dr­ža­ve ko­ja je tek ove, 2017. go­di­ne uve­la in­for­ma­ti­ku u osnov­ne ško­le – ot­kri­li da ško­lar­ci na mit­skom Za­pa­du uče na bes­plat­nim ta­ble­ti­ma. Bez­gla­vo ta­ko bje­že odav­de či­ta­ve po­ro­di­ce, i stu­den­ti, i za­po­sle­ni i ne­za­po­sle­ni, i do­ma­ći­ce i bra­ni­o­ci, bez­gla­vo odav­de bje­ži čak i je­dan biv­ši mi­ni­star, lo­go­raš i rat­ni he­roj: ako i ni­je pr­va ze­mlja na svi­je­tu iz ko­je bje­že mi­ni­stri, Hr­vat­ska je je­di­na iz ko­je mi­ni­stri bje­že i bez dr­žav­nog uda­ra.
Mo­ja kćer, me­đu­tim – kao što ni fa­kul­tet ni­je upi­sa­la da bi se za­po­sli­la kao re­fe­rent u žu­pa­ni­ji, već da, ka­ko je to va­zda bio red, pro­mi­je­ni svi­jet - ni­je oti­šla tek očaj­nič­ki tra­že­ći pri­li­ku, po­sao i do­sto­jan­stve­ni ži­vot, ni­ti je sa­mo po­bje­gla iz ma­ri­o­net­ske va­ti­kan­ske pa­ra­dr­ža­vi­ce. Na kra­ju, na­i­me - kad to već ne ra­di sa­i­stem - sa­ma se hra­bro pod­vr­gla eks­pe­ri­men­tu i uze­la po­sljed­nju dr­žav­nu ma­tu­ru iz so­ci­o­lo­gi­je, pa na vla­sti­ti užas ot­kri­la da je di­rekt­no s od­bra­ne za­vr­šnog ra­da, tač­no od­go­vo­ri­la na sve­ga če­tr­na­est od dva­de­set pi­ta­nja. Za sred­njo­škol­ce!
Ta­ko se mo­je di­je­te pri­dru­ži­lo hi­lja­da­ma vr­šnja­ka što su oti­šli odav­de u po­tra­zi za - zna­njem. Naj­o­bič­ni­jim je.enim zna­njem. S dru­gog naj­ve­ćeg hr­vat­skog sve­u­či­li­šta ona je po­bje­gla ne bi li, eto, ne­što na­u­či­la. Sva­ka­ko, ne­što vi­še od zna­če­nja Bo­ži­ća za ka­to­li­ke.
Po­sljed­nje što je ču­la pri­je ne­go je oti­šla bi­la je vi­jest da je pre­mi­jer An­drej Plen­ko­vić lič­no pre­u­zeo vo­đe­nje Po­seb­nog struč­nog po­vje­ren­stva za pro­vo­đe­nje stra­te­gi­je zna­no­sti i obra­zo­va­nja. Ja sam uspio do­da­ti sa­mo: „Ne okre­ći se, kće­ri!“
A hr­vat­ska so­ci­o­lo­gi­ja i nje­ne sa­vre­me­ne te­o­ri­je? Pred nji­ma je ostao još sa­mo je­dan iza­zov: ne - ka­ko bi­ste br­zo­ple­to za­klju­či­li – ko­li­ko lju­di iš­če­ku­je po­nov­ni Hri­stov do­la­zak, već ko­li­ko lju­di će ga u Hr­vat­skoj uop­šte do­če­ka­ti.
www.bu­ka.com