-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

Ono što nas tje­ra da is­tra­je­mo ne do­la­zi s oslu­ški­va­njem bu­duć­no­sti, pri­je je to ne­ras­ki­di­va ve­za s gu­bit­kom, onom ne­i­men­lji­vom ne­na­dok­na­di­vo­šću ko­ju si­lom upi­su­je­mo u ave­tinj­ski po­nor fo­to­gra­fi­je.
Su­bjekt ime­nu­je je­dan ras­cjep kroz ko­ji stru­ji do­ga­đaj na­do­la­ze­ći i ki­pe­ći pre­ko ne­po­sti­žnih gra­ni­ca. Fo­to­gra­fi­ja, ne­ma­ju­ći osje­ćaj za pri­mar­ni pri­vid ko­ji mag­ne­ti­še s onu stra­nu, us­po­sta­vlja do­ga­đaj u nje­go­voj neo­stvar­lji­vo­sti: po­put smr­ti ko­ja je nul­ti pre­laz, fo­to­gra­fi­ja je do­ga­đaj bez kli­me i raz­vo­ja, ta­ko da ona de­fi­ni­tiv­no ni­je kraj, kao što ta­ko­đe ni­šta i ne za­po­či­nje.
Da li je mo­gu­će mi­sli­ti fo­to­gra­fi­ju osim u slu­ča­ju nje­nog na­sil­nog ki­da­nja onog do­ga­đa­ja ko­ji sa­mo u for­mi bes­cilj­no­sti mo­že da se re­ha­bi­li­tu­je?
Da li je fo­to­gra­fi­ja pro­šlost, ili je, ipak, mje­sto gu­bit­ka bu­duć­no­sti, onaj jaz ko­ji u sr­cu stvar­no­sti stva­ra ni­či­ji su­bjekt ni­ot­kud po­zvan da po­sto­ji?
Ako je „vri­je­me ne­pre­kid­nost“ (Bor­hes), fo­to­gra­fi­ja je – sjen­ka vre­me­na! On­dje ni­čeg ne­ma, jer je upra­vo odav­de sve za­u­vi­jek pro­tje­ra­no. Kao što ni­je mo­gu­će pri­su­stvo­va­ti stva­ri­ma, isto ta­ko ni­je mo­gu­će tu­ma­če­nje fo­to­graf­skog do­ga­đa­ja: da bi se, pak, tu­ma­čio, mo­ra da tra­je, to jest, da na­di­đe tu­ma­če­no i ta­ko ga vra­ti iz­no­va na nje­ga sa­mog.
Tu gdje fo­to­gra­fi­ja pre­sta­je na­jed­nom sve (i to sa ta­ko je­zi­vom la­ko­ćom), je­zik se po­vla­či, okre­će se s dru­ge stra­ne, su­o­čen sa ne­pod­no­šlji­vim kra­jem to­ka.
I fo­to­gra­fi­ja je pro­že­ta „na­go­nom ka smr­ti“, upi­nju­ći se da raz­ri­je­ši za­grob­nu di­le­mu, tu slam­či­cu ko­ja pro­go­ni i tje­ra da se o nju oka­či­mo. Bez mi­lo­sti pre­ma se­bi, od­va­žna da se uko­pa i za­gle­da u pra­zan lik, fo­to­gra­fi­ja je iz­mje­šten re­zul­tat isti­ne stva­ri. (Za­gle­daj­mo ma­lo pa­žlji­vi­je: ni­ka­da ni­smo bi­li fo­to­gra­fi­sa­ni, kao što isto ta­ko ni­ka­da i ni­smo bi­li ov­dje.)
Dok pri­la­zi­mo fo­to­gra­fi­ji, ra­zu­mi­je­mo da za­pra­vo ne su­mi­ra­mo do­ga­đaj, već se vo­di­mo var­lji­vim uti­skom ko­ji ona­mo na­sta­vlja raz­voj ne­do­volj­no ubje­dlji­vom že­ljom. Ako gle­da­mo bi­lo ka­kav pri­lo­žen pri­zor, fo­kus se ne­mi­nov­no usi­dra­va u pro­du­že­tak sce­ne, da­ju­ći joj ta­ko ono če­ga se ona li­ša­va, a to je po­tre­ba za smi­slom.
Fo­to­gra­fi­sa­ti, ukrat­ko, zna­či i obe­smi­sli­ti, ne sa­mo pri­ve­sti kra­ju, ko­li­ko pri­je za­ve­sti pre­ma pra­znom, ko­je je na pu­tu ka ano­ma­li­ji ko­ja je iz­ne­vje­ra­va. (Uslov­no re­če­no, ve­li­ki por­tre­ti: Mo­na Li­za, Mao, Mo­ni­ka Le­vin­ski – po­sje­du­ju ne­što kraj­nje ne­ljud­sko, što do­la­zi od na­no­sa svje­tlo­sti ko­ja pro­bi­ja unu­tra i vje­šta­či spo­lja, ot­kri­va­ju­ći da bi­o­lo­ško ne­ma ni­ka­kvu za­go­net­nost, osim one po ko­joj je tu za­ki­nu­to sve­ga.)
Po­put glo­ba­li­za­ci­je ko­ja (kao da) ne te­ži is­po­lja­va­nju ko­li­ko opet po­mi­re­nju i po­rav­na­nju, fo­to­gra­fi­ja je ne­pojm­lji­vo umrt­vlji­va­nje silâ, ko­je za­tvo­re­ne pre­ma od­no­si­ma, ve­nu na je­dan me­ha­nič­ki na­čin.
U toj pred­vi­dlji­vo­sti smr­ti (ko­ja je uvi­jek već na per­ver­zan na­čin bli­ski­ja od ži­vo­ta ko­ji za raz­li­ku od nje osta­je do­slov­no ni­šta), kri­je se ono što fo­to­gra­fi­ja ni­je u sta­nju iz­bje­ći, a to je sva­ka­ko pa­kle­no po­na­vlja­nje.
Zar je mo­gu­će da se pro­bu­di in­te­re­so­va­nje pre­ma fo­to­gra­fi­ji? Mo­žda je­di­no u slu­ča­ju da ne­što že­li­mo uda­lji­ti, i tim pri­je, bu­du­ći da je svi­jet bes­kraj­na tra­u­ma bez sre­di­šta, fo­to­gra­fi­šu­ći ga du­blje ga po­ti­sku­je­mo.
Svi­jet i su­bjekt ne idu za­jed­no, kao što fo­to­gra­fi­ja go­vo­ri o do­ga­đa­ju ko­ji još ni­je ni ra­van oče­ki­va­nog. Sto­ga tre­ba nje­go­va­ti ot­kri­va­lač­ko u fo­to­gra­fi­ji, pre­ma ko­joj ne­ma­mo šta ot­kri­ti osim te isti­ne s ko­jom se va­lja iz­mi­ri­ti.