-Autor: De­jan Ilić

Či­ja je ze­mlja Sr­bi­ja? Pi­ta­nje ni­je re­to­rič­ko. Da li je Sr­bi­ja ze­mlja ono­ga ko do­gra­bi vlast i ra­di šta mu se pro­htje? Da li je to ze­mlja svih nje­nih gra­đa­na, gdje gra­đa­ni či­ne su­ve­re­ni na­rod? Ili je Sr­bi­ja dr­ža­va svih Sr­ba, gdje „Sr­bi“ či­ne et­nič­ki (i kraj­nje pro­iz­volj­no) shva­će­ni na­rod? Ka­da Alek­san­dar Vu­čić kao pred­sjed­nik re­pu­bli­ke, mi­mo sva­kog ustav­nog ovla­šće­nja, obe­ća za ško­le i vr­ti­će „pet i po mi­li­o­na eura za Re­pu­bli­ku Srp­sku i op­šti­ne u Fe­de­ra­ci­ji Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne gdje ži­ve Sr­bi“, a on­da do­da i da „ne bi imao ni­šta pro­tiv“ (kao da je to bit­no i kao da je sve stvar is­klju­či­vo nje­go­ve vo­lje) da Bo­sna i Her­ce­go­vi­na gra­di vr­ti­će i ško­le sa svo­jim ime­nom u No­vom Pa­za­ru, Sje­ni­ci i Tu­ti­nu – on Sr­bi­ju oči­gled­no shva­ta i kao svo­ju pri­vat­nu fir­mu i kao dr­ža­vu svih „Sr­ba“, što nu­žno vo­di ka za­ključ­ku da Sr­bi­ja ni­je pod­jed­na­ko ze­mlja svih nje­nih gra­đa­na, te da se sin­tag­ma su­ve­re­ni na­rod pri­je sve­ga od­no­si na et­nič­ki shva­će­nu na­ci­ju. Po­što se ta­kva su­ve­re­nost ne mo­že in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­ti, jer se pri­pad­ni­ci et­nič­kog na­ro­da na­la­ze i iz­van gra­ni­ca dr­ža­ve, on­da se su­ve­re­ni­tet mo­ra otje­lo­vi­ti u vo­đi ko­ji je za se­be pri­svo­jio pra­vo da do­no­si od­lu­ke i de­la u ime „svog“ na­ro­da.
Umje­sto da ob­ja­sni po kom osno­vu se tih pet i po mi­li­o­na eura pre­li­va iz­van gra­ni­ca Sr­bi­je, kao da se sa­ma po se­bi ra­zu­mi­je ta et­nič­ka li­ni­ja ras­po­dje­le, Vu­čić će od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje – ot­kud tih pet i po mi­li­o­na „vi­ška“: „Za­hva­lju­ju­ći to­me što su Vla­da Sr­bi­je, za­ključ­no sa av­gu­stom, od­no­sno gra­đa­ni, ostva­ri­li za tač­no mi­li­jar­du eura bo­lji re­zul­tat u bu­dže­tu od pla­ni­ra­nog, ima­mo mo­guć­nost da po­mog­ne­mo ko­li­ko mo­že­mo“. Vu­čić u stva­ri ka­že: od po­re­za gra­đa­na Sr­bi­je, pa ta­ko i gra­đa­na No­vog Pa­za­ra, Sje­ni­ce i Tu­ti­na, u bu­džet se sli­lo mi­li­jar­du eura vi­še (što je pak­tič­no pri­zna­nje da su „pla­ne­ri“ bu­dže­ta pro­ma­ši­li za či­ta­vu mi­li­jar­du, a to je ozbi­ljan pro­ma­šaj), pa će­mo dio da pre­ba­ci­mo za ško­le i vr­ti­će u su­sjed­noj dr­ža­vi. Ali, za­što se on­da ne gra­de ili ba­rem ne ob­no­ve ško­le i ob­da­ni­šta u No­vom Pa­za­ru, Sje­ni­ci i Tu­ti­nu, ako već ima nov­ca za to? Vu­čić od­go­va­ra: ne­ka ško­le u No­vom Pa­za­ru, Sje­ni­ci i Tu­ti­nu gra­di – Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, jer u No­vom Pa­za­ru, Sje­ni­ci i Tu­ti­nu ne ži­ve „Sr­bi“. Gra­đa­ni No­vog Pa­za­ra, Sje­ni­ce i Tu­ti­na kao gra­đa­ni Sr­bi­je oba­ve­zni su da pla­ća­ju po­rez, ali kao gra­đa­ni Sr­bi­je dru­gog re­da ne uče­stvu­ju u ras­po­dje­li (isti­na sum­nji­vih) bu­džet­skih vi­ško­va.
Kao što Sr­bi­ju vi­di pri­je sve­ga kao dr­ža­vu „Sr­ba“, Vu­čić Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu vi­di pri­je sve­ga kao dr­ža­vu „Bo­šnja­ka“. Jer za­što bi ina­če Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, dr­ža­va tri „na­ro­da“, gra­di­la u Sr­bi­ji ško­le sa­mo u No­vom Pa­za­ru, Sje­ni­ci i Tu­ti­nu? Po­što je na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne im­pli­cit­no iz­jed­na­čio sa „bo­šnjač­kim“ iden­ti­te­tom, Vu­čić je po­sred­no pri­znao i da Re­pu­bli­ku Srp­sku ne vi­di u sa­sta­vu ta­kve Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Ta­ko se „ma­la“ pri­ča o pre­ko­gra­nič­nom po­di­za­nju ško­la i ob­da­ni­šta pre­tva­ra u po­gub­nu pri­ču o et­nič­ki či­stim dr­ža­va­ma, po­ten­ci­jal­noj iz­mje­ni gra­ni­ca i pre­se­lje­nju sta­nov­ni­štva. Dru­gim ri­je­či­ma, ni­šta no­vo u no­vo­ra­di­kal­skom umu.
Na­rav­no, mo­glo bi se re­ći – šta je lo­še u to­me da se od vi­ška nov­ca po­di­žu ško­le i u Sr­bi­ji i iz­van Sr­bi­je? I po ana­lo­gi­ji – šta je lo­še u to­me da Bo­sna i Her­ce­go­vi­na po­di­že ško­le i unu­tar i iz­van svo­jih gra­ni­ca? Sve je to za ne­ko do­bro, zar ne? Upo­re­di­mo za­to sa Vu­či­će­vom iz­ja­vom iz­ja­vu mi­ni­stra fi­nan­si­ja Du­ša­na Vu­jo­vi­ća da se „pa­žlji­vo ra­ču­na ko­li­ko će bi­ti po­ve­ća­ne pla­te i pen­zi­je“: „Da vi­di­mo ko­li­ki je pro­stor za po­ve­ća­nje pla­ta i pen­zi­ja, da to osta­ne u ga­ba­ri­ti­ma uče­šća u BDP-u ka­ko je i pla­ni­ra­no, i da se ti­me prak­tič­no kre­ne u no­vi po­rast ko­ji će bi­ti ve­ći od start­ne po­zi­ci­je u ok­to­bru 2014. ka­da smo kre­nu­li u re­for­me“. Mo­že­mo se sad za­pi­ta­ti da li je na isti na­čin pa­žlji­vo iz­ra­ču­na­ta i su­ma od pet i po mi­li­o­na eura? Ali, od to­ga je za­ni­mlji­vi­je sle­de­će pi­ta­nje: za­što se pr­vo ni­su iz­ra­ču­na­la po­ve­ća­nja pla­ta i pen­zi­ja, pa se on­da utvr­di­lo šta osta­je i to pre­ba­ci­lo pre­ko gra­ni­ce? Vu­čić ka­že da u bu­dže­tu ima mi­li­jar­du eura vi­ška, i u od­no­su na to pet i po mi­li­o­na eura zvu­či za­i­sta za­ne­mar­lji­vo. Ali, ka­ko je od­lu­ka o po­mo­ći „Sr­bi­ma“ u su­sjed­noj dr­ža­vi već do­ni­je­ta, a da se ras­po­dje­la bu­dže­ta u sa­moj Sr­bi­ji još uvi­jek pa­žlji­vo iz­ra­ču­na­va?
Ne ba­vi­mo se ov­dje ni eko­no­mi­jom, ni fi­nan­si­ja­ma; ima za to po­zva­ni­jih i da­le­ko struč­ni­jih od me­ne. Za­ni­ma me po­li­tič­ki dis­kurs ko­ji se iz­gle­da pri­hva­ta zdra­vo za go­to­vo, a ko­ji, ka­ko vi­di­mo, im­pli­cit­no oprav­da­va po­dje­lu na gra­đa­ne pr­vog i dru­gog re­da u Sr­bi­ji. Dis­kri­mi­ni­sa­ni ni­su sa­mo gra­đa­ni No­vog Pa­za­ra, Sje­ni­ce i Tu­ti­na, već i svi za­po­sle­ni, re­ci­mo, baš u ško­la­ma i ob­da­ni­šti­ma. Dok Vu­čić kao pred­sjed­nik re­pu­bli­ke s la­ko­ćom odva­ja no­vac za ško­le i ob­da­ni­šta za „Sr­be“ s dru­ge stra­ne Dri­ne, Vu­jo­vić pa­žlji­vo ra­ču­na na­vod­no po­ve­ća­nje (jed­nom ne­za­ko­ni­to već uma­nje­nih) pla­ta za­po­sle­nih u ško­la­ma i ob­da­ni­šti­ma s ove stra­ne Dri­ne, iako su i ti za­po­sle­ni upra­vo oni gra­đa­ni, kao i ži­te­lji No­vog Pa­za­ra, Sje­ni­ce i Tu­ti­na, ko­ji su ostva­ri­li ne­pla­ni­ra­ni vi­šak u bu­dže­tu. A dok se to ne iz­ra­ču­na, pen­zi­o­ne­ri­ma će, re­ci­mo, bi­ti „is­pla­će­na jed­no­krat­na po­moć do kra­ja go­di­ne“. „Po­moć“ da­kle, baš kao što je i pet i po mi­li­o­na eura „po­moć“ pre­ko­gra­nič­nim „Sr­bi­ma“. I dok Vu­čić i mi­ni­stri „po­ma­žu“ na sve stra­ne, gra­đa­ni­ma Sr­bi­je, kao i „Sr­bi­ma“ u su­sjed­nim dr­ža­va­ma osta­je da se pi­ta­ju: ka­ko smo uop­šte do­šli u si­tu­a­ci­ju da bu­de­mo uži­va­o­ci „po­mo­ći“, te ko nas je i ka­ko do­veo do­tle da nam je „po­moć“ po­treb­na?
Pe­šča­nik.net