-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:Vo­jin PE­RU­NI­ČIĆ

Bez ob­zi­ra na ne­ke ne­spo­ra­zu­me iz­me­đu srp­skih ma­na­sti­ra i ru­skih vla­sti, srp­ski je­ro­mo­na­si, kao i ra­ni­je, pi­šu mol­be ca­ri­ci. De­ve­tog ja­nu­a­ra 1738. go­di­ne srp­ski pa­tri­jarh Ar­se­ni­je IV (Jo­va­no­vić) mo­li za po­moć ca­ri­cu Anu Iva­nov­nu za srp­ske do­se­lje­ni­ke u Austri­ji.
„Pre­svi­je­tla, pre­u­zvi­še­na, sa­mo­dr­žna i ne­po­bje­di­va sve­ru­ska ca­ri­ce i po­što­va­na, ci­je­nje­na i iskre­no­mi­lo­sti­va ve­li­ka go­spo­da­ri­ce,
Iako sam imao po­tre­bu i oba­ve­zu, pra­vi raz­log i če­stu že­lju da Vam se obra­tim, ali zbog stra­ha od tur­skog zu­lu­ma, jer se na­la­zi­mo pod nji­ho­vom tir­jan­skom vla­šću, ni­je­sam uspio da se ja­vim Va­ma i mo­jem sla­vja­no­ru­skom na­ro­du.
Sa­da, uz Bo­ži­ju po­moć, ka­da se moj na­rod na­la­zi pod tur­skim mu­či­te­lji­ma, pro­li­va su­ze i uz­di­še, ja ži­vim sa tom že­ljom i na­dom i stal­no mo­lim Bo­ga da uz nje­nu sve­tu po­moć i ne­po­bje­di­vog ru­skog car­skog oruž­ja, da nas oslo­bo­di od tur­skog jar­ma i sta­vi pod svo­ju za­šti­tu kao dr­ža­vu, ko­ja je istin­ski vjer­na hri­šćan­stvu. Ipak je ovaj na­rod u to­ku ovog ra­ta ži­vio u toj na­di, po­seb­no kad se to ču­lo da se ru­ska voj­ska pri­bli­ža­va Vi­di­nu, ali se to ni­je istin­ski do­go­di­lo i na­ša je­di­na na­da se ni­je ostva­ri­la.
Zbog to­ga, na osno­vu ra­ni­je po­sla­tih car­skih pi­sa­ma na­ma, u ko­ji­ma nas po­zi­va­ju da se dig­ne­mo na bu­nu i pru­ži­mo sna­žan ot­por Tur­ci­ma, mi smo sa na­šim na­ro­dom u po­gra­nič­nim obla­sti­ma, ko­je se na­la­ze pod Tur­ci­ma, usta­li na oruž­je i obez­bi­je­di­li hra­nu za voj­sku. I ako ne bi bi­lo iz­da­je i slič­nih stva­ri to­me, on­da bi na­ši na­ro­di sa­mi u Sr­bi­ji, Al­ba­ni­ji, i ne sa­mo iz Sr­bi­je, Bo­sne i Al­ba­ni­je, ne­go i iz ci­je­le Ma­ke­do­ni­je, svo­jim na­o­ru­ža­njem pro­tje­ra­li Tur­ke. A i u do­sa­da­šnjim ra­to­vi­ma ve­li­ki broj Tu­ra­ka je po­gi­nuo od srp­skog oruž­ja, vi­še ne­go što je od nje­mač­kog na­o­ru­ža­nja.
I ta­ko ja sa­da ov­dje ži­vim u ne­iz­vje­sno­sti, ali ipak sa tom na­po­me­nu­tom na­dom i sa na­šim na­ro­dom smo sprem­ni da usta­ne­mo i pro­tje­ra­mo Tur­ke...
Vaš po­ni­zni slu­ga i ar­hi­e­pi­skop Peć­ki i ci­je­le Sr­bi­je i Bu­gar­ske, ta­ko­đe i Dal­ma­ci­je, Ili­ri­je, Za­pad­nog Po­mo­ra­vlja i obje stra­ne Du­na­va, ko­je na­se­lja­va sla­vja­no­srp­ski na­rod, pa­tri­jarh Ar­se­ni­je Jo­va­no­vić.
U Bu­di­mu, 9. ja­nu­a­ra 1738. go­di­ne”.
Pre­tr­pjev­ši niz po­ra­za u 1738. go­di­ni, austrij­ska voj­ska je bi­la pri­nu­đe­na da se od­rek­ne srp­skih te­ri­to­ri­ja ko­je su za­u­ze­la 1718. go­di­ne i da se vra­ti iza Du­na­va. Za­jed­no sa austrij­skom voj­skom srp­sko sta­nov­ni­štvo je ušlo unu­tar gra­ni­ca Austri­je. Sa­op­šte­nja austrij­ske ko­man­de da oni pra­te kre­ta­nje ru­ske voj­ske pre­ma Vi­di­nu su bi­la la­žna i ima­la su za cilj da pot­stak­nu srp­ske usta­ni­ke na ak­tiv­na dej­stva. Za­pra­vo, ru­ska ar­mi­ja je u to­ku 1736. i 1737. go­di­ne vo­di­la bit­ke na Kri­mu i sje­ver­nom di­je­lu Cr­no­mor­skog pri­mor­ja. Tek u lje­to 1738. go­di­ne ru­ska voj­ska je kre­nu­la u prav­cu Dnje­stra da po­mog­ne austrij­skoj ar­mi­ji, ko­ja je pre­tr­pje­la po­raz, ali se po­hod po­ka­zao ne­u­spje­šnim. Srp­ski pa­tri­jarh Ar­se­ni­je IV Jo­va­no­vić i dru­gi je­rar­si pra­vo­slav­ne cr­kve u Sr­bi­ji su vo­di­li pre­go­vo­re sa beč­kim dvo­rom i iz­ja­sni­li se o sprem­no­sti Sr­ba na usta­nak pro­tiv tur­ske vla­sti. Pret­po­sta­vlja­lo se da će usta­nak po­če­ti kad Austri­jan­ci za­u­zmu Ni­šku tvr­đa­vu. Ali se ausrij­ska voj­ska br­zo po­vu­kla sa te­ri­to­ri­ja Sr­bi­je u lje­to 1737. go­di­ne i srp­ske usta­ni­ke pre­pu­sti­la sud­bi­ni.
Kru­ni­sa­njem ca­ri­ce Je­li­sa­ve­te Pe­trov­ne po­ra­sle su na­de Sr­ba za svo­ju ve­li­ku za­šti­tu sa stra­ne Ru­si­je od austrij­skih pri­ti­sa­ka.
Peć­ki ar­hi­e­pi­skop Por­fe­ni­je Pa­vlo­vić 10. apri­la 1742. go­di­ne pi­še mol­bu Je­li­sa­ve­ti Pe­trov­noj da za­šti­ti srp­sko pra­vo­slav­no sta­nov­ni­štvo od eko­nom­skih i vjer­skih pri­ti­sa­ka:
„Naj­po­bo­žni­ja i naj­ve­ća ca­ri­ce, Bog nam je po­slao utje­hu!
Po­ka­za­li ste ve­li­ku i neo­pi­si­vu mi­lost pre­ma ov­da­šnjem vjer­nom sla­ve­no­srp­skom na­ro­du, što ta­ko ni­je ura­di­la na­ša sa­da­šnja mi­lo­sti­va kra­lji­ca Ma­ri­ja Te­re­zi­ja. Nji­ho­va zlo­ba i pa­kost je ve­li­ka, pa na­šim lju­di­ma ne da­ju da ku­pe ku­će i vi­no­gra­de, ni­ti da se mo­li­mo i cr­kve ob­no­vi­mo, ko­je su već po­ru­ši­li. Mi­lo­sti­va ca­ri­ca je pri­zna­la de­kre­tom tri na­ci­je: nje­mač­ku ma­đar­sku i srp­sku. Ali ov­da­šnje Sr­be pr­o­kle­ti uni­ja­ti po­ku­ša­va­ju na sve na­či­ne da ih pre­o­bra­te u svo­ju vje­ru...
Že­lim Vam da bla­go­u­god­no pro­ve­de­te vas­kr­šnje pra­zni­ke i osta­jem is­kre­ni vjer­nik.
Par­fe­mi­je Pa­vlo­vić, pro­to­je­rej Peć­kog ar­hi­je­rej­skog pre­sto­la.
U Ma­đar­skoj, 10. apri­la 1742. go­di­ne.
Na­sta­vlja se sa po­mo­ći srp­skim ma­na­sti­ri­ma. Sa­ču­van je iz­vje­štaj kan­ce­la­ri­je Si­no­da iz Odje­lje­nja za eko­nom­sku upra­vu u Si­no­du od 13. ma­ja 1748. go­di­ne sa oba­vje­šte­njem i ob­ra­ču­nom nov­ča­nih sred­sta­va, ko­ja su is­pla­će­na Ga­vri­lu, srp­skom igu­ma­nu Vo­zne­sen­skog ma­na­sti­ra u No­voj Ra­va­ni­ci:
Iz­vje­štaj Sve­tom Pra­vi­telj­stvu­ju­šćem Si­no­du iz Kan­ce­la­ri­je eko­nom­ske upra­ve Si­no­da o stvar­nom iz­vr­še­nju, ko­je je tra­že­no uka­zom.
Po pri­je­mu uka­za od Sve­tog Pra­vi­telj­stvu­ju­šćeg Si­no­da od 11. fe­bru­a­ra 1748. go­di­ne, ko­jim je na­re­đe­no da Kan­ce­la­ri­ja eko­nom­ske upra­ve Si­no­da upla­ti mi­lo­sti­nju Ga­vri­lu, igu­ma­nu Vo­zne­sen­skog Ra­va­nač­kog ma­na­sti­ra u Sr­bi­ji u iz­no­su od 646 ru­ba­lja i 28 ko­pej­ki i do­zvo­li pro­laz tom igu­ma­nu sa dvo­ji­com slu­ga, na­red­ba je iz­vr­še­na.
Pre­ma tom uka­zu i na osno­vu od­lu­ke Kan­ce­la­ri­je za eko­nom­sku upra­vu na­ve­de­na su­ma nov­ca od 646 ru­ba­lja i 28 ko­pej­ki od Sve­tog Pra­vi­telj­stvu­ju­šćeg si­no­da je upla­će­na 26. mar­ta, ko­ju je upla­tio li­kvi­da­tor Kan­ce­la­ri­je Si­la Za­mja­tin i za­veo kao ras­hod za po­klo­ne.
13. ma­ja 1748. go­di­ne
se­kre­tar, Ivan Pro­to­po­pov, sr.
(NA­STA­VI­ĆE SE)