Od ove go­di­ne u Kli­nič­kom cen­tru Cr­ne Go­re (KCCG) pa­ci­jen­ti ko­ji­ma je neo­p­hod­na di­jag­no­sti­ka ne­u­ro-mi­šić­nih obo­lje­nja ne mo­ra­ju da od­la­ze u ino­stran­stvo. Za­hva­lju­ju­ći sa­rad­nji KCCG sa prof. dr Sa­njom Mi­len­ko­vić, pred­sjed­ni­com Udru­že­nja pa­to­lo­ga i ci­to­lo­ga Sr­bi­je i na­čel­ni­com Slu­žbe za kli­nič­ku pa­to­lo­gi­ju KBC „Ze­mun”, ova vr­sta pro­ce­du­re oba­vlja se i kod nas. Prof. Mi­len­ko­vić je, ina­če, je­dan od 500 struč­nja­ka iz ove obla­sti u ci­je­lom svi­je­tu; nje­no zna­nje je od ne­pro­cje­nji­ve va­žno­sti i ko­ri­sti ka­ko za pa­ci­jen­te, ta­ko i za nje­ne ko­le­ge me­di­ci­na­re.
U raz­go­vo­ru za „Dan” prof. Mi­len­ko­vić go­vo­ri o spe­ci­fič­no­sti bi­op­si­ja ko­je ra­di i ob­ja­šnja­va ka­ko iz­gle­da po­stu­pak po­sta­vlja­nja di­jag­no­ze.
Ko­ji pa­ci­jen­ti su kan­di­da­ti za ovu vr­stu di­jag­no­stič­ke pro­ce­du­re?
– Bi­op­si­je mi­ši­ća i ne­ra­va pred­sta­vlja­ju di­jag­no­stič­ko „oru­đe” ne­u­ro­lo­ga – ka­že prof. Mi­len­ko­vić. - Ne­u­ro­log svo­jim pre­gle­di­ma i di­jag­no­stič­kim te­sto­vi­ma mo­že da po­sum­nja na ne­ku bo­lest mi­ši­ća i ner­va. Na osno­vu to­ga, on mo­že zah­ti­je­va­ti bi­op­si­ju mi­ši­ća i ner­va. Ana­li­zu na uzor­ku tki­va mo­že oba­vi­ti po­seb­no edu­ko­van pa­to­log ko­ri­šće­njem spe­ci­fič­nih la­bo­ra­to­rij­skih me­to­da. Za raz­li­ku od osta­lih obla­sti u pa­to­lo­gi­ji, pri­stup ana­li­ze je dru­ga­či­ji. Ne­u­ro­log po­sta­vi ne­ko­li­ko rad­nih di­jag­no­za i ne­u­ro­pa­to­log ana­li­zi­ra mi­šić ili nerv, ili i jed­no i dru­go, ta­ko što po­ku­ša­va da po­tvr­di ne­ku od pre­li­mi­nar­nih di­jag­no­za. Tek ka­da ne po­sto­ji si­gu­ran znak, pa­to­log na­sta­vlja da tra­ga za pro­mje­nom i dru­gim vi­dom bo­le­sti. Po­ne­kad ni ta­da ni­je mo­gu­će do­ći do tač­ne di­jag­no­ze i neo­p­hod­no je pri­mi­je­ni­ti ge­net­ske te­sto­ve. Ko­ji ge­net­ski te­sto­vi će bi­ti ura­đe­ni od­lu­ču­je se na osno­vu usmje­re­nja pa­to­lo­ga. Ve­o­ma je va­žno da od­lu­ku o uzi­ma­nju, iz­bor mi­ši­ća i rad­nu di­jag­no­zu po­sta­vlja ne­u­ro­log. Mul­ti­di­sci­pli­nar­ni pri­stup je neo­p­ho­dan kod ovih bo­le­sti.
Ka­ko iz­gle­da di­jag­no­sti­ka i ko­li­ko vre­men­ski tra­je?
- Vri­je­me od mo­men­ta uzi­ma­nja bi­op­si­je do po­sta­vlja­nja di­jag­no­ze je raz­li­či­to. Kod za­pa­ljen­skih bo­le­sti je ono kra­će, par da­na, ali kod ne­kih ne­za­pa­ljen­skih bo­le­sti mo­že tra­ja­ti i mje­se­ci­ma. Bi­op­si­je mi­ši­ća se od­mah po uzi­ma­nju od pa­ci­jen­ta do­sta­vlja­ju u la­bo­ra­to­ri­ju, vr­ši se po­stu­pak br­zog smr­za­va­nja uzor­ka na tem­pe­ra­tu­ri iz­me­đu -150 i -170 ste­pe­ni Cel­zi­ju­sa (ova­kva tem­pe­ra­tu­ra se ostva­ru­je hla­đe­njem izo­pen­ta­na u teč­nom azo­tu) i pra­ve se pre­sje­ci tki­va. Po­tom sli­je­di se­ri­ja spe­ci­jal­nih en­zim­skih bo­je­nja (12 en­zi­ma) i ana­li­za pod mi­kro­sko­pom. Ta­da na­stu­pa naj­te­ži dio po­sla: pr­vi raz­log je što po­je­di­ni en­zi­mi tra­ju par mi­nu­ta i re­ak­ci­ja ne­sta­je, ta­ko da je neo­p­hod­no br­zo gle­da­ti i uoči­ti pro­mje­nu, a dru­gi raz­log je u pri­ro­di ovih bo­le­sti jer ako po­sto­je pro­mje­ne na jed­nom pre­sje­ku ne zna­či da će bi­ti na dru­gom, s ob­zi­rom na to da pro­mje­na ne po­sto­ji u ci­je­lom mi­šić­nom vlak­nu ne­go fo­kal­no. Ako ima­mo „sre­će” us­pi­je­mo da uoči­mo br­zo, ako ne­ma­mo sre­će sa­ti­ma bo­ji­mo po­no­vo i po­no­vo, dok se ne uoči pro­mje­na. No, to je dio po­sla ne­po­sred­no po­sli­je uzi­ma­nja. Dru­gi dio po­sla je kla­sič­na fik­sa­ci­ja tki­va u for­ma­li­nu i pra­vlje­nje pa­ra­fin­skog ka­lu­pa, na­kon če­ga sli­je­di niz dru­gih imu­no­hi­sto­he­mij­skih bo­je­nja. Sva­ko tzv. bo­je­nje mo­ra po­ka­za­ti pri­su­stvo pro­mje­ne spe­ci­fič­ne za od­re­đe­nu bo­lest. Bez to­ga ne­ma di­jag­no­ze. Da­kle, di­jag­no­sti­ka mo­že tra­ja­ti od par da­na do ne­ko­li­ko mje­se­ci, raz­li­či­to od slu­ča­ja do slu­ča­ja.
Šta če­ka pa­ci­jen­te i ka­kva vr­sta pri­pre­me je po­treb­na da bi mo­gli da bu­du pod­vrg­nu­ti ova­kvoj vr­sti di­jag­no­sti­ke?
– Uput za ova­kvu vr­stu di­jag­no­sti­ke mo­že is­klju­či­vo da­ti ne­u­ro­log, a even­tu­al­no i re­u­ma­to­log uko­li­ko sum­nja na za­pa­ljen­sku pri­ro­du bo­le­sti. Bez ob­zi­ra ko ša­lje, pa­to­log mo­ra do de­ta­lja bi­ti upo­znat sa pri­ro­dom bo­le­sti. Kod ove di­jag­no­sti­ke ne po­sto­ji dog­mat­sko pra­vi­lo: „Ne­ću da mu ka­žem šta je re­kao pret­hod­ni dok­tor da bih pro­vje­rio da li je tač­no!” Uko­li­ko ne­ko ima taj stav, si­gur­no ide na put po­gre­šne di­jag­no­ze.
Ko­ja je pred­nost ove pro­ce­du­re u od­no­su na dru­ge me­to­de i ko­je sve bo­le­sti mo­gu da bu­du ot­kri­ve­ne?
– Ne­ma pred­no­sti jer ne­ma dru­gih me­to­da i je­di­na me­to­da ko­jom se mo­gu di­jag­no­sti­ko­va­ti ove bo­le­sti je me­to­da ko­ju sam opi­sa­la. Spek­tar bo­le­sti je ši­rok; to su bo­le­sti mi­ši­ća i ne­ra­va za­pa­ljen­ske i ne­za­pa­ljen­ske pri­ro­de, mi­o­pa­ti­je i dis­tr­o­fi­je (bo­le­sti mi­ši­ća) i ne­u­ro­pa­ti­je (bo­le­sti ne­ra­va) ko­je su spe­ci­fič­ne, spa­da­ju u ka­te­go­ri­ju ri­jet­kih bo­le­sti i u ve­li­kom bro­ju su na­sled­ne, što se po­tvr­đu­je ge­net­skim te­sto­vi­ma.
Ko­li­ko je pro­ce­du­ra sku­pa?
– Po­sta­vlja se pi­ta­nje ren­ta­bil­no­sti. Ako jed­na En­gle­ska sa 62 mi­li­o­na ima pet cen­ta­ra (dva za od­ra­sle, dva za dje­cu i je­dan is­tra­ži­vač­ki), ko­li­ko bi tre­ba­lo da ima Cr­na Go­ra, ili Sr­bi­ja, ili re­gi­on? Ja go­di­šnje imam oko 100-120 pa­ci­je­na­ta i mi­slim da to za­do­vo­lja­va po­tre­be re­gi­o­na, jer je ri­ječ o ri­jet­kim bo­le­sti­ma. Ri­jet­ka bo­lest je je­dan obo­lje­li na 200 sta­nov­ni­ka. No, ka­da ima­te fa­mi­li­ju sa na­sled­nom bo­le­šću, on­da je to 100 po­sto za­u­vi­jek i po­moć mo­že bi­ti sa­mo usmje­re­na ge­net­ska kon­tro­la pri pla­ni­ra­nju po­tom­stva.
S ob­zi­rom na to da ste je­di­ni pa­to­log u re­gi­o­nu ko­ji ra­di ova­kvu vr­stu di­jag­no­sti­ke, ka­kve su šan­se da edu­ku­je­te ko­le­ge u Cr­noj Go­ri za spro­vo­đe­nje ove me­to­de?
– Ja sam ras­po­lo­že­na da edu­ku­jem ko­le­ge u Cr­noj Go­ri. Ono što si­gur­no je­ste pro­blem je ma­li broj pa­to­lo­ga, kao i svu­gdje u svi­je­tu. Pa­to­log ko­ji gle­da ne­u­ro­pa­to­lo­gi­ju mo­že ra­di­ti sa­mo to. On ne mo­že isto­vre­me­no gle­da­ti i osta­lu ru­tin­sku pa­to­lo­gi­ju. Ka­ko je osta­lih bo­le­sti mno­go vi­še, one uzi­ma­ju pri­o­ri­tet i pri­mat i u stra­te­gi­ja­ma raz­vo­ja zdrav­stva, ali i u opre­de­lje­nji­ma pa­to­lo­ga. No ja sam tu, uko­li­ko ne­ko že­li da na­u­či sto­jim na ras­po­la­ga­nju. Ka­da sam po­sta­la pa­to­log, ni ja ni­sam raz­mi­šlja­la o ne­u­ro­mi­šić­nim bi­op­si­ja­ma. Do­bi­la sam 2007. go­di­ne sti­pen­di­ju fran­cu­ske Vla­de i stu­dij­ski bo­ra­vi­la u Pa­ri­zu u cen­tru Hô­pi­ta­ux Uni­ver­si­ta­i­res La Pi­tié Salpêtrière, u naj­sta­ri­jij ne­u­ro­pa­to­lo­škoj la­bo­ra­to­ri­ji „Raymond Esco­u­rol­le”, gdje sam uči­la pa­to­lo­gi­ju tu­mo­ra mo­zga. No, že­lje­li su da gle­dam i ne­u­ro­mi­šić­ne bi­op­si­je i ta­ko sam se „za­ra­zi­la”. Po po­vrat­ku u Sr­bi­ju, s ob­zi­rom na to da od ka­da je sa­da već po­koj­ni ču­ve­ni i moj pro­fe­sor prof. Slo­bo­dan Do­žić oti­šao u pen­zi­ju kra­jem pro­šlog vi­je­ka, Sr­bi­ja ni­je ima­la tu di­jag­no­sti­ku. Sa dru­ge stra­ne, teh­no­lo­gi­ja ana­li­ze je mno­go na­pre­do­va­la i ne­u­ro­lo­zi, pri­je sve­ga prof. Vi­do­sa­va Ra­ko­če­vić Sto­ja­no­vić su me „uze­li pod svo­je” i ni­je mo­glo na­zad. Sva­ka­ko ja sam im du­bo­ko na to­me za­hval­na, jer iz ove per­spek­ti­ve ja ni­šta dru­go ne bih mo­gla da ra­dim.
Sne­ža­na Mol­do­van


Za­hval­nost cr­no­gor­skom ti­mu struč­nja­ka

– Po­seb­no že­lim da is­tak­nem da su mo­je ko­le­ge iz Kli­nič­kog cen­tra Cr­ne Go­re, pri­je sve­ga ne­u­ro­lo­zi dr Jev­to Era­ko­vić i osta­li pre­po­zna­li zna­čaj mog ra­da, po­tom hi­rur­zi ko­ji su iz­vr­sni u hi­rur­škom uzi­ma­nju uzo­ra­ka, i na kra­ju pre­div­ni prof. Fi­lip Vuk­mi­ro­vić i ko­lek­tiv pa­to­lo­gi­je Kli­nič­kog cen­tra, mo­ji pa­to­lo­zi i teh­ni­ča­ri, ko­ji su ne­se­bič­no da­li na ras­po­la­ga­nje svo­ju od­lič­nu la­bo­ra­to­ri­ju u ko­joj imam uslo­ve slič­ne kao u mo­joj la­bo­ra­to­ri­ji u KBC „Ze­mun”. Ka­da to po­gle­dam, on­da uži­vam u ne­pro­cje­nji­vom osje­ća­nju ma­le na­gra­de za ži­vot­no dje­lo, jer naš put je do­bro­bit pa­ci­je­na­ta, a ako još uži­va­te u to­me što ra­di­te, on­da to ne­ma ci­je­nu.