U knji­zi „Moć je u va­ma” naj­po­zna­ti­ji ži­vot­ni tre­ner 20. vi­je­ka Luj­za Hej pi­sa­la je: „Je­di­te sa­mo ono što ra­ste.” I Ernst Gin­ter, i Ge­na­dij Ma­la­hov, i Vik­to­ri­ja Bu­ten­ko, i Mi­čio Ku­ši u svo­jim knji­ga­ma i na­stu­pi­ma u jav­no­sti stal­no su pod­vla­či­li zna­čaj pri­rod­ne hra­ne u oču­va­nju zdra­vlja i sa­ve­zni­ku u iz­lje­če­nju bo­le­sti. Da­ni­je­la Pan­tić Co­nić, ne­ka­da­šnja vo­di­telj­ka „Sla­ga­li­ce”, naj­po­pu­lar­ni­jeg i naj­du­go­vječ­ni­jeg kvi­za na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma, po­sta­la je po­bor­nik i pro­mo­ter ova­kvog na­či­na is­hra­ne. Njen ži­vot­ni stil u mno­gim seg­men­ti­ma pod­sje­ća na onaj od pri­je sto­ti­nu i vi­še go­di­na.
U raz­go­vo­ru za „Dan” Da­ni­je­la ot­kri­va ka­ko je od­lu­či­la da pro­mi­je­ni usta­lje­ne, tra­di­ci­o­nal­ne na­vi­ke i šta je in­spi­ri­sa­lo da se od­va­ži na ta­kav ko­rak.
– Pro­mje­na is­hra­ne je do­la­zi­la po­ste­pe­no i tra­je već go­di­na­ma – ka­že Da­ni­je­la Pan­tić Co­nić. - Naj­pri­je sam pre­šla u ve­ge­te­ri­jan­ke, a po­tom i u ve­gan­ke. Iskre­no, ni­ka­da i ni­sam bi­la lju­bi­telj me­sa; i u sred­njoj ško­li sam bi­la na ve­ge­ta­ri­jan­skoj is­hra­ni. Pri­je tri go­di­ne, ka­da je moj sin Ig­njat imao aler­gij­sku re­ak­ci­ju na na­mir­ni­ce ži­vo­tinj­skog po­ri­je­kla, mo­ra­li smo da pro­mi­je­ni­mo re­žim is­hra­ne; ta­ko smo Igi i ja iza­bra­li obro­ke sa do­sta vo­ća, po­vr­ća, ma­hu­nar­ki, ora­ša­stih plo­do­va, ži­ta­ri­ca… Uvi­jek ka­da poč­nem da na­bra­jam, vi­dim ko­li­ko je ve­gan­ska hra­na za­pra­vo ra­zno­vr­sni­ja i bo­ga­ti­ja od one dru­ge, ne­ve­gan­ske. Ta­da sam ot­kri­la do­sta no­vih uku­sa ko­ji su mi ra­ni­je bi­li da­le­ki.
Ko­li­ko je taj put bio te­žak?
-Ni­je mi bi­lo te­ško da pre­đem na ve­gan­sku is­hra­nu, jer ni­sam bi­la to­li­ko da­le­ko od to­ga i iz­ba­ci­va­la sam sve po­ste­pe­no. Me­đu­tim, ka­da sam pro­šlog lje­ta pre­šla na si­ro­vu hra­nu, pri­zna­jem da mi je to bi­lo te­ško i da bor­ba i da­lje tra­je. Sve što znam da spre­mam vi­še ni­je do­bro, zbog vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re. Uku­si su bit­no dru­ga­či­ji od onih na ko­je sam na­vi­kla. Sa­da sam „ni na ne­bu ni na ze­mlji” - ne mo­gu da se vra­tim na sta­ri na­čin is­hra­ne, a ni­sam pot­pu­no sprem­na za no­vi. Zbog to­ga tra­žim „po­moć pri­ja­te­lja” ko­ij ima­ju vi­še zna­nja i is­ku­stva, kao što su Oli­ve­ra Ro­sić, Ma­ja Volk i dru­gi.
Ko­je do­bro­bi­ti Vam je do­ni­je­lo ve­gan­stvo i da li da­nas zna­te da „zgri­je­ši­te” sa kla­sič­nim ko­la­či­ma, čo­ko­la­dom, sla­do­le­dom ili pe­ci­vi­ma?
-Si­ro­va ve­gan­ska hra­na mi je do­ni­je­la do­bre i br­zo vi­dlji­ve re­zul­ta­te. Cio ži­vot sam ima­la sla­be i la­ko lo­mlji­ve nok­te, a za tri mje­se­ca si­ro­ve is­hra­ne oni su oja­ča­li i po­sta­li ve­o­ma čvr­sti. Ta­ko­đe, ko­ža mi je po­sta­la nje­žni­ja i bo­lja. No, ono što naj­pri­je mo­gu da pri­mi­je­tim je­ste ne­vje­ro­vat­na ener­gi­ja, od­lič­no ras­po­lo­že­nje i svje­snost. Jer, što je ma­nje hra­ne, to nam se um vi­še raz­bi­stri. Po­što sam ra­sla na tije­sti­ma, hlje­bo­vi­ma i pi­ta­ma, jer sam iz kra­ja u ko­me se to naj­vi­še spre­ma i je­de, to mi je naj­vi­še i ne­do­sta­ja­lo. Sa­da kom­bi­nu­jem 20 do 30 od­sto omi­lje­nih ži­ta­ri­ca u ra­znim ob­li­ci­ma, a osta­tak me­ni­ja či­ne vo­će, po­vr­će, sa­la­te i ora­ša­sti plo­do­vi.
Ka­ko je Va­ša oko­li­na re­a­go­va­la na od­lu­ku da po­sta­ne­te ve­gan­ka?
-I da­lje re­a­gu­ju u skla­du sa svo­jim na­vi­ka­ma. Stal­no me nu­de dru­gom hra­nom, ne­kad se lju­te što ne­ću da je­dem gi­ba­ni­ce i pi­te, a ima i onih ko­ji hva­la ovaj na­čin is­hra­ne i di­ve mi se. Sve za­vi­si od njih sa­mih i nji­ho­ve fa­ze u ži­vo­tu.
Da li se Vaš su­prug hra­ni kao sin i Vi?
-Moj su­prug Ne­nad je­de sve i ima­mo ma­lo do­dir­nih ta­ča­ka u hra­ni, od 10 do 20 od­sto. Naš sin Ig­njat i ja ima­mo sko­ro iste na­vi­ke u is­hra­ni, kao i slič­nu re­ak­ci­ju na hra­nu ko­ja nam se do­pa­da, po­put vo­ća ili hra­nu ko­ja nam se ne do­pa­da, po­put pre­vi­še pr­že­ne hra­ne, ma­sno­ća, so­li ili hra­ne ko­ja ima do­sta in­du­strij­skog še­će­ra.
Da li ima­te am­bi­ci­ju da jed­no­ga da­na poč­ne­te da dr­ži­te ra­di­o­ni­ce za bu­du­će ve­ga­ne?
-Pr­va ra­di­o­ni­ca ko­ju sam odr­ža­la za ve­ga­ne na te­mu br­zog pri­pre­ma­nja zdra­ve hra­ne bi­la je ovog mje­se­ca na fe­sti­va­lu “Ku­hi­nje sve­ta” u Be­o­gra­du. Po­red to­ga, ono u če­mu uži­vam je spre­ma­nje zdra­vih re­ce­pa­ta u on­lajn ma­ga­zi­nu „Eva i ja”, gdje sva­kog utor­ka ob­ja­vim no­vi re­cept.
Sne­ža­na Mol­do­van

Po­ro­đaj u ku­ći

Od­lu­či­li ste se na po­ro­đaj u kuć­nim uslo­vi­ma. Da li ste ima­li strah da će ne­što “po­ći po zlu”?
-Ni­sam. Že­ne se po­ra­đa­ju vi­je­ko­vi­ma i na­ša ge­ne­ti­ka i ti­je­lo su pred­o­dre­đe­ni za to, pa za­što bih bi­la iz­u­ze­tak? U Dan­skoj i Nor­ve­škoj je oko 90 od­sto po­ro­đa­ja u ku­ći, jer su to naj­pri­rod­ni­ji i naj­bo­lji uslo­vi i za maj­ku, i za di­je­te, i za ci­je­lu po­ro­di­cu. Ako oni, ko­ji su to­li­ko is­pred nas u zdrav­stvu i mno­gim dru­gim obla­sti­ma, po­ro­đaj u ku­ći sma­tra­ju kao naj­bo­lji mo­guć, za­što bih se­bi na­me­ta­la stra­ho­ve i bol­nič­ke uslo­ve za po­ro­đaj? Ovo sa­zna­nje me je oslo­bo­di­lo svih ne­ga­tiv­nih mi­sli.