- Autor: Vladimir Gligorov

O tome sam pisao više puta, ali kako raste interes da se razumiju kineske namjere na Balkanu i u Evropi, možda da sažmem kako ih ja vidim.
Prvo, Kina je u Evropi, ne u Aziji ili na Pacifiku, komercijalna sila. Kao što je Evropska unija u Aziji i u svijetu uopšte. Kina u Evropi nije sila kao Rusija. Ruska ulaganja imaju geopolitički, a ne samo, i ne prije svega komercijalni cilj. Kineska nemaju jer Kina nije geopolitička sila u Evropi.
Za razliku od Evropske unije, Kina nema ni značajnu meku moć. Evropske vrijednosti na kojima se zasniva EU, a to su vrijednosti prosvjetiteljstva, jesu njena meka moć. No, Evropa je takođe, istorijski posmatrano, nacionalistička i autoritarna, kao što se svakako i sada jasno vidi s okretanjem iliberalizmu. Tako da nema smisla uspon nacionalista i diktatora vezivati za Kinu, jer ona u tome nema komparativnu prednost u odnosu na samu Evropu. Uostalom, današnji kineski sistem je modifikacija sovjetskog sistema, koji je Kina uvezla iz Rusije, a ova opet iz Evrope.
Takođe je korisno razlikovati kineski od ruskog uticaja. To se vidi i u ciljevima njihovih ulaganja. Ruska ulaganja su uglavnom usmjerena na energetski sektor, dok kineska ulaganja idu i u infrastrukturu, sirovine i industriju. Sa geopolitičke tačke gledišta, razlika je kategorijalna. Recimo, Južni tok je naišao na prepreku u EU, jer su investitori težili da ostvare monopolski uticaj i na snabdijevanje gasom, dok EU zahtijeva konkurenciju u snabdijevanju i pogotovo u distribuciji. Sličan je i problem sa Sjevernim tokom, o kojem se neprestano pregovara. Kineska ulaganja, recimo u puteve, ne nose rizik monopola na korišćenje puteva ili željeznice, a isto važi i za luke. Tako da je potencijalni politički uticaj kineskih ulaganja značajno manji od ruskih.
Dakle, kineska ulaganja nemaju značajan geopolitički uticaj, a Kina nema meku moć bilo vrednosnu ili političku u Evropi (u Aziji je to druga priča).
Neslaganje EU i Kine uglavnom je oko onoga što je dobra uprava u EU. Naime, kineska ulaganja su u najvećoj mjeri zasnovana na međudržavnim sporazumima, što znači da se oni dogovaraju nezavisno od tržišne konkurencije, što je u neskladu sa evropskim pravilima. Što ima tri negativne posledice.
Jedna je da će, po pravilu, kineska ulaganja ili krediti biti skuplji nego što bi bili da su, recimo, prošli kroz valjan konkurentski postupak. Trošak ne mora biti izražen samo u kamati ili u subvencijama ili u izvođačima radova.
Druga posledica je da je rizik od korupcije veći. Isti rizik je i kod drugih državnih ulaganja ili ulaganja posredovanih međudržavnim sporazumima, bez obzira na to da li su ruska ili iz zemalja Persijskog zaliva ili iz bilo koje druge zemlje.
Treća moguća posledica jeste politički uticaj, ne u smislu podrške autoritarnim, a ne demokratskim režimima ili zato što postoji neki geopolitički cilj, već u tom smislu da će dužina opstanka neke osobe ili partije na vlasti biti manje zavisna od glasača jer kineska, ili ruska, ili neka druga državna ulaganja mogu da imaju efekat isti kao kod svake kupovine glasova.
Konačno, potrebno je razumjeti da je cilj kineskih ulaganja da se otvore vrata izvozu kineske, prije svega industrijske robe. Vremenom, kineska privreda će zavisiti manje od izvoza i više od domaćeg tržišta kako kineski potrošači budu imućniji, tako da su izazovi kineskih ulaganja, koji, da ponovim, nisu geopolitički i ne povećavaju kinesku meku moć, što je sve različito od ruskih ulaganja – dakle s vremenom, relativni značaj kineskih ulaganja će se smanjivati.
Dugoročne posledice po evropsku privredu trebalo bi da budu povoljne, slično kao što su bile posledice američkih ulaganja. Za veliku komercijalnu silu veliko tržište je povoljnije od malog. Eventualni povratak protekcionizma u Evropi kroz raspad Evropske unije imao bi negativne posledice po kineska ulaganja i izvoz. Tako da nije u interesu Kine da se Evropska unija transformiše u Evropu nacionalnih država. Jer bi Kina izgubila tržište, a nema geopolitičkog cilja koji bi to opravdao.
Suprotno tome, ruska bi geopolitička uloga bila ojačana ako Evropske unije ne bi bilo. U tom kontekstu je svakako veoma zanimljiva britanska politika i, naravno, američka.
Peščanik.net