A ka­ko mi se spa­va što je ovo­oo... I Sun­ce sme­ta, i li­jep dan, i mi­ris fre­škog bu­re­ka, kod te­ta Zo­re, i ona te­ta na ćo­šku što pro­da­je smo­kve i na­zi­va mi „Do­bro ju­tro”, i sve mi sme­ta. Pa ha­lo, su­bo­ta je ko je vo­li rad­nu daj nek mi se po­ka­že.
Osta­vljam uku­ća­ne da spa­va­ju dal` da lup­nem vra­ti­ma od hod­ni­ka, ona­ko dječ­je ne­smo­tre­no, il` da mi kao ne­što slu­čaj­no is­pad­ne iz ru­ku, či­sto da ne­ko­ga pro­bu­dim, ona­ko pa­ko­sno, po­ga­no, ipak ne­ću. Ču­ju se mir­ni ot­ku­ca­ju tri sr­ca, so­ba je to­pla, osta­vljam ne­ke u za­gr­lja­ju, usta­jem na de­snu no­gu, što sa ovom pri­čom ne­ma ve­ze i kre­ćem, ne­volj­no ali da, mo­ra se, slu­žba zo­ve..
Gle­dam uli­ce gra­da, dok se tro­mo vu­čem ka po­slu, umi­va­ju ih šmr­kom vo­de, vri­jed­ne rad­ni­ce bu­ti­ka, već par lo­ka­la su uve­li­ko bud­ni, pu­ni. Lju­di su­bo­tom pi­ju ra­nu ju­tar­nju ka­fu sa pri­ja­te­lji­ma, je­de se kro­a­san i bu­rek, ču­je se la­ga­ni za­mor i ća­ku­la­nje. O ka­ko im za­vi­dim neo­pi­si­vo. Da bar pa­da ki­ša il` du­va ne­ki oluj­ni vje­tar pa da mi je lak­še, ova­ko du­va je­sen pr­ko­si Bi­si i ina­ti se, da, da.
Za­u­zi­mam svo­ju rad­nu po­zi­ci­ju, spa­va mi se, ma­štam o ka­fi, onoj li­je­poj, cr­noj, ja­koj, tur­skoj ko­ju vo­lim da li­je­no ku­vam i pi­jem po po­la sa­ta, bez cu­kra sa cvi­je­tom, to ja vje­ru­jem sa­mo kod nas ima. Na­slo­nje­na na rad­ni sto, u svo­jim mi­sli­ma, dri­je­mam, a tek je de­vet. Ka­ko li­je­no pro­la­zi vri­je­me kad ne­ma ni­ko­ga sve je upo­la spo­ri­je, sa­mo se mi­nu­ti ras­te­žu ko gli­ste ne­ma im kra­ja..
Do­la­zi ba­ki­ca, sva pod­sje­ća na sta­ra vre­me­na, pli­sir suk­nja, na re­ve­ru broš, voć­ni de­zen, na gla­vi slam­na­ti še­šir, mi­ri­še na sa­pu­n, u ru­ka­ma cvi­je­će, bes­kraj­no na­smi­ja­na i ras­po­lo­že­na, pre­di­van pri­zor. Za so­bom vu­če tor­bi­cu na toč­ki­ći­ma, bi­će da je kre­nu­la u na­bav­ku, pi­ja­ca, pe­ka­ri­ca. Pod­sje­ti­la me je na ne­ka mir­na, bez­bri­žna vre­me­na, na dje­tinj­stvo, i ba­ki­ce iz mog kvar­ta. Na da­ne kad se vi­ken­di­ma išlo u na­bav­ke, na ze­le­ne pi­ja­ce i bu­vlja­ke, kad su se kom­ši­je ve­se­lo po­zdra­vlja­le, pi­la se ka­fa, pra­vi­li se do­ma­ći ko­la­či­ći, sve je či­ni mi se mi­ri­sa­lo na ci­met i ja­bu­ke, va­ni­le i rum. Su­bo­ta je bi­la ko pra­znik, cr­ve­no slo­vo, sve­ta su­bo­ta.
Da­nas u jur­nja­vi za nov­cem sva­ki dan je bi­tan, od po­ne­dje­ljka do ne­dje­lje. Svi ju­re i žu­re, sa­mo rad, pri­hod, do­pri­nos, za­ra­da, pro­ce­nat, po­sto­tak. Sre­ća se ne mje­ri sre­ćom du­še ne­go Sto­jan­ka­ma, ze­le­nim pa­pi­ri­ći­ma. Osmje­si, za­gr­lja­ji, to­pli­na ri­je­či, već za­bo­ra­vlje­no.
Ba­ki­ca kao da je vi­dje­la sne­nost na mom li­cu, na­kon od­ra­đe­nog po­sla, va­di ja­bu­ke i man­da­ri­ne iz tor­bi­ce i da­je mi cvi­je­će, ka­že „vo­lja ti vri­je­di”, slat­ko me na­smi­ja­la jer ne zna da me je pre­nu­la iz sa­nja­re­nja o ne­kim mo­men­ti­ma, hva­la joj, baš mi je uljep­ša­la rad­nu su­bo­tu.
A opet, mi­slim, kad sam do­ma, tim istim su­bo­ta­ma vi­dim sve, ali baš sve, čak ono i što ne že­lim. Gdje ko dr­ži ča­ra­pe, za­što kom­ši­ja vi­če na svo­ju že­nu u ju­tar­njim sa­ti­ma, sta­kla ni­su vi­še ta­ko sjaj­na na pro­zo­ri­ma, svi su glad­ni čim usta­nu, sva­ko bi svoj pro­gram na TV-u, a je­dan je TV. Bi­sa li­je­no ku­va svo­ju div­nu, ja­ku, tur­sku ka­fu i če­ka da uži­va. Sa­mo da je ne­ko ne di­ra. Euti­roks je po­pi­jen, na šte sr­ca, i sad mo­že­mo la­ga­no, sa­mo da mi se ne­ko ne pri­klju­či i poč­ne čan­gr­ljat, pa za­da­vi­la bih ne­kog.
A on­da div­ne žen­ske daily ru­ti­ne, jed­na ma­ši­na bi­je­log, dvi­je šku­rog, zvrn­da usi­si­vač ko rat­na ma­ši­na, dje­ca su ko osu­đe­ni­ci, za­teg­ni, is­tre­si, pro­tre­si, gunj­đa­ju, ne­ko ima slu­ške pa ku­li­ra, al mi­slim se „pa su­bo­ta je, kad ću ako ne da­nas sve ovo sre­dit, rad­nim da­ni­ma se ne­ma kad”, i ta­ko či­tav li­jep su­bot­nji dan pro­đe u šta, ni u šta, i plus ni­ko mi dnev­ni­cu ni­je pla­tio, sva mu­ka za Dž.
Ni­ko ni­kad lju­di­ma ni­je ugo­dio, pa ni Bi­si, ra­di­la ili ne, Bi­si i nje­nim dru­ga­ri­ca­ma je sva­ka su­bo­ta rad­na, ko­ga mi za­va­ra­va­mo. I ne znam če­mu sva ova pri­ča, al` ne­ka­ko mi go­di­lo, olak­šam du­šu pa sve mi­slim ka­ko ni­sam je­di­na. I ni­sam, znam da nas ima.
Haj, lju­bim vas.
Pi­ši­te mi bi­se­ni­ja.ha­si­mo­to­vic­@gmail.com je tu uvi­jek za vas. I ne­dje­ljom i sva­kim da­nom. Ži­vi bi­li.