-Piše: Mihailo Medenica

Ustanite pradjedovi, postrojte se ešaloni umrlih, jurišajte pali kad u nama bijedno živima nema ničega više ni za liturgiju, niti za opijelo.
Komanduj, majore Gavriloviću: „Kukavice, bijednici, sami ste sebe izbrisali s brojnog stanja te se nemate zbog čega plašiti za svoje živote, jer niste dostojni to nazvati životima! Dišete, hodate, zanoćite, ozorite…ali niste živi već robijate život, zalegli u naše rovove ko u svoje grobove! Ne mogu vam komadovati „ZA MNOM” jer ni za sobom ne možete! Naprijed u slavu svoje bijede, vaši su juriši povlačenja, vaša je žrtva za Srbiju- Srbija sama!”
Čiji smo mi potomci kada će nas 11. novembra u Parizu pod zastavom nekakvog „kosova” predstavljati onaj koji je posjekao cerovinu da od nje izdelje steg za to đavolje znamenje?!
Čiji smo, kad smo dozvolili da Mačkov kamen položi kao temeljac za „Kajmakčalan” veleizdaje! Gole VELEIZDAJE!
Čiji, kad ne čujemo vapaje Srbije dok je davi u Kolubari i Drini?! Kada se pravimo da ne čujemo?!
Nit smo čiji potomci, niti ćemo biti čiji preci, pokoljenje smo grijeha, ćutnje i straha, puka i gola praznina koja ne pamti i koja će blagoslovena biti ako je ne upamte!
Nije 11. novembar nikakv Dan primirja već slave srpskog seljaka- ratnika koji je sebe prežalio zarad Srbije, dok mi prežalismo Srbiju zarad života u strahu i sramoti, tu smo se raskomotili i raskrilatili životareći u laži da je i pad let…
Nije krvavo znamenje tamo da bi ponizili Srbiju, neponizna je naša svetica, već kao pokrov pokoljenja koje postojalo nije!
Rođeni smo da bismo bili zaboravljeni, ako budemo te sreće?!
Otuda Ani Brnabić kuraži da izjavi kako razmjena teritorije između Srbije i „kosova” ne bi otvorila nikakvu Pandorinu kutiju!
Pristali smo da izdaju premetnu u „naforu”, pristali smo da nas pričešćuju njome, laktamo se u redovima za ispovijesti grehova kojima se ponosimo…
Srbiju bi da razmjenjuju za Srbiju, ćutimo, dobro nam je dok god ostane dovoljno Srbije za nekoliko koraka da njima jurimo sebe ukrug.
Sveto za sveto, raspeto za raspeto, grob sina za grob sina, kolijevku za kolijevku, krst za krst, nebo za nebo, međaš za međaš, oči za oči…pradjedove za djecu, djecu za roblje…
Da damo dušu pa slavimo ako nam je djelić vrate?!
Da razmijenimo Prohor Pčinjski za Dečane, mošti za mošti, jutrenje za jutrenje, Svetoga Savu za Svetoga Savu…
Da razmijenimo svoje za svoje nazdravljajući što smo izdali manje nego što smo izdajom „dobili”!
Otuda krvava zastava „kosova” u Notr Damu, razmijenili smo je za Bogom cjelivanu trobojku!
Posjekli smo božur i cerovinu da joj sačinimo steg!
Razmijenili smo Boga za raspeće od trnja…
Oprosti nam, Bože, ti možeš, mi sebi ne smijemo!
Slava Srbiji i Rusiji, mi slave dostojni nismo!