No­va go­di­na je vri­je­me za „svo­đe­nje ra­ču­na”, za su­o­ča­va­nje sa onim što smo po­sti­gli, ali i sa onim što nam je u pret­hod­nih 365 da­na osta­lo ne­do­sti­žno. Ži­vot „kao na tra­ci”, ko­lo­te­či­na u ko­ju smo (ne)svje­sno upa­li i sva­ko­dnev­ne oba­ve­ze neo­sjet­no nas uda­lja­va­ju od ostva­ri­va­nja že­lja o ko­ji­ma smo ma­šta­li mo­žda još kao dje­ca. Čak i on­da ka­da da­mo sve od se­be da na svim ži­vot­nim po­lji­ma stva­ri funk­ci­o­ni­šu bes­pre­kor­no i u to­me us­pi­je­mo, sli­je­di „su­dar” sa osje­ća­jem pra­zni­ne i pi­ta­njem na ko­je naj­če­šće ne­ma­mo od­go­vor, a ko­je gla­si: „A gdje sam tu ja?”
Za­što ma­šta­mo o bu­duć­no­sti ko­ja se dra­stič­no raz­li­ku­je od sa­da­šnjo­sti, ka­ko da po­no­vo pro­na­đe­mo se­be i ostva­ri­mo ma­le i ve­li­ke ži­vot­ne po­bje­de u ko­ji­ma će­mo svim sr­cem uži­va­ti za „Dan” go­vo­ri psi­ho­log Zo­ra­na Vu­ko­vić.
- Sli­ka ide­al­nog ži­vo­ta u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va raz­li­ku­je se od ži­vo­ta ko­ji za­i­sta vo­di­mo – ka­že psi­ho­log Vu­ko­vić. – Ma­lo je onih ko­ji su za­i­sta uspje­li da ostva­re svo­je sno­ve u pra­vom smi­slu te ri­je­či: da ra­de po­sao ko­ji ih is­pu­nja­va, da pro­vo­de vri­je­me sa lju­di­ma ko­je istin­ski vo­le, da bu­du na mje­sti­ma na ko­ji­ma že­le da bu­du... Pod te­re­tom sva­ko­dne­vi­ce pri­sta­je­mo na ma­nje psi­ho­lo­ške na­gra­de od onih ko­je bi nas istin­ski uči­ni­le sreć­ni­ma, pa sni­ža­va­mo vla­sti­te kri­te­ri­ju­me i uči­mo da bu­de­mo za­do­volj­ni onim što ima­mo. Iako je za­hval­nost put ka sre­ći, jer nas is­pu­nja­va ra­do­šću i spo­koj­stvom, kad se pre­vi­še uda­lji­mo od sop­stve­ne sli­ke ide­al­nog ži­vo­ta, od­no­sno ka­da ne ži­vi­mo po vla­sti­tim mje­ri­li­ma vri­jed­no­sti, osje­ća­mo ti­nja­ju­će ne­za­do­volj­stvo i pra­zni­nu. Do­la­zak u po­zi­ci­ju o ko­joj ma­šta­mo po­sta­je te­žak, jer nas u to­me spre­ča­va­ju moć­ne psi­ho­lo­ške si­le.
Ko­je su to si­le ko­je nas blo­ki­ra­ju da ži­vi­mo ži­vot po na­šim mje­ri­li­ma?
- Tro­ši­mo ener­gi­ju na sva­ko­dnev­ne bri­ge, od­u­sta­je­mo on­da ka­da bi tre­ba­lo vi­še da se an­ga­žu­je­mo, pri­bje­ga­va­mo auto­sa­bo­ta­ži... Ova­kvih mo­de­la po­na­ša­nja je bez­broj, a ko­ri­jen pro­ble­ma le­ži u to­me što ni­smo ja­sno sa­gle­da­li ni sa­da­šnjost ni bu­duć­nost, ni­ti smo uspje­li da for­mi­ra­mo efi­ka­sni­ji pri­stup kod po­sta­vlja­nja, ostva­ri­va­nja i po­sti­za­nja ci­lje­va ko­ji će do­ve­sti do že­lje­ne pro­mje­ne. Ci­lje­vi mo­ra­ju da bu­du du­go­roč­ni i da sva­ko­dnev­no ra­di­mo na nji­ho­vom ostva­ri­va­nju. Kla­si­čan pri­mjer auto­sa­bo­ta­že ko­jim pri­bje­ga­va naj­ve­ći broj lju­di je od­ra­đi­va­nje po­slo­va ko­ji ih ne­će do­ve­sti do ostva­re­nja že­lje­nog ci­lja. Oso­ba ko­ja že­li da po­sta­ne eks­pert u ne­koj obla­sti, a ba­vi se sa­mo ru­tin­skim za­da­ci­ma i ne po­sve­ću­je vri­je­me svom usa­vr­ša­va­nju, ni­ka­da ne­će ostva­ri­ti svoj san o do­la­sku na ru­ko­vo­de­ću po­zi­ci­ju. Ona tro­ši i vri­je­me i vla­sti­te re­sur­se, umje­sto da bu­de fo­ku­si­ra­na na do­dat­no obra­zo­va­nje i usa­vr­ša­va­nje. Oba­vlja­nje mno­go ma­lih za­da­ta­ka na dnev­nom ni­vou ko­ji ne­ma­ju do­dir­nih ta­ča­ka sa va­šom pri­mar­nom že­ljom do­vo­de do to­ga da ne do­pri­no­si­te kre­i­ra­nju že­lje­ne bu­duć­no­sti, već se, na­pro­tiv, uda­lja­va­te od nje. Rje­še­nje je jed­no­stav­no: tre­ba­lo bi da kre­i­ra­te „ve­ću sli­ku” ko­ja će da­ti smi­sao va­šem ži­vo­tu.
Na ko­ji na­čin se to po­sti­že?
- Uvi­jek je naj­cje­lis­hod­ni­ji raz­go­vor sa sa­mim so­bom. Kad se „za­gla­vi­te” u si­tu­a­ci­ji ko­ja vas „dr­ži u mje­stu”, za­pi­taj­te se za čim će­te u ži­vo­tu ža­li­ti što ni­ste ura­di­li. Od­go­vor na to pi­ta­nje di­rekt­no će vas usmje­ri­ti ka ci­lju, ka va­šoj vla­sti­toj svr­si. Po­tom se „vra­ti­te una­zad” i pred­u­zi­maj­te ko­ra­ke ko­ji će vas uda­lji­ti od sce­na­ri­ja u kom će­te ža­li­ti za pro­pu­šte­nim pri­li­ka­ma i osje­ća­ti da ste „pro­ma­ši­li ži­vot”. U to­me mo­ra­te bi­ti bes­kom­pro­mi­sni; sve­mu dru­gom što vam se na­đe na pu­tu, a što vam od­vla­či ener­gi­ju i vri­je­me re­ci­te „ne”, jer će­te ta­ko re­ći „da” br­žem ostva­re­nju ci­lja.
Gu­bi­tak mo­ti­va­ci­je u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va do­vo­di do uda­lja­va­nja od svr­he, a sa­mim tim i do ne­u­spje­ha i osje­ća­ja „pro­ma­še­nog ži­vo­ta”. Ka­ko iz­bje­ći tu zam­ku?
- Ključ je pro­na­ći strast, unu­tra­šnju mo­ti­va­ci­ju ko­ja će vas do­ve­sti do ostva­re­nja že­lje­nog ci­lja. Uko­li­ko ra­di­te ne­što da bi­ste is­pu­ni­li že­lje dru­gih, vr­lo br­zo će­te osta­ti bez mo­ti­va­ci­je, po­seb­no ako se ostva­re­nje te že­lje ko­si sa va­šim vred­no­snim mje­ri­li­ma. Spo­lja­šnja mo­ti­va­ci­ja je u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va „krat­kog da­ha“. Ali, ka­da u ne­što istin­ski vje­ru­je­te i ka­da sna­žno že­li­te da to ostva­ri­te, mo­ti­va­ci­ja ne­će iz­o­sta­ti, jer je ona naj­ja­če „po­gon­sko go­ri­vo” na pu­tu do ci­lja i ne­će „pre­su­ši­ti”. Pri­mje­ra ra­di, naj­u­spje­šni­ji lju­di u po­slov­nom okru­že­nju su oni ko­ji ne­ma­ju osje­ćaj da od­la­ze na po­sao i da ra­de, već taj seg­ment ži­vo­ta ži­ve sa stra­šću. Čak i ka­da re­zul­ta­ti nji­ho­vog ra­da ne mo­gu da bu­du tre­ti­ra­ni kao uspje­šni, oni ne od­u­sta­ju, već pro­na­la­ze no­ve na­či­ne ka­ko da do­đu do uspje­ha. Nji­ho­va zvi­je­zda vo­di­lja je istin­ska strast, unu­tra­šnja mo­ti­va­ci­ja ko­ja se po­du­da­ra sa nji­ho­vim vred­no­snim mje­ri­li­ma. Za­to, uvi­jek pra­ti­te svo­ju strast, jer je to si­gu­ran put do ci­lja i osje­ća­ja is­pu­nje­no­sti.Sne­ža­na Mol­do­van

Vje­ruj­te u uspjeh, ali ne pot­cje­njuj­te na­po­re

- Elan ko­ji vje­ći­na lju­di osje­ća ka­da za­cr­ta se­bi ne­ki no­vi cilj zna da bu­de to­li­ko opi­ja­juć da na­po­ri ko­je je neo­p­hod­no ulo­ži­ti pa­da­ju u dru­gi plan – upo­zo­ra­va psi­ho­log Vu­ko­vić. – Na tom „ste­pe­ni­ku” mno­gi pa­da­ju, pre­cje­nju­ju­ći svo­je spo­sob­no­sti da po­stig­nu pro­mje­nu i mi­ni­mi­zi­ra­ju­ći ili čak pre­ne­bre­ga­va­ju­ći na­po­re ko­je bi tre­ba­lo ulo­ži­ti da bi do pro­mje­ne do­šlo. Da bi­ste se za­šti­ti­li od ova­kve zam­ke, pri­čaj­te sa lju­di­ma ko­ji su već ostva­ri­li sno­ve ko­ji­ma i vi te­ži­te i bu­di­te sprem­ni da i sa­mi pro­đe­te kroz sli­čan pro­ces. Vje­ruj­te u uspjeh, ali ne pot­cje­njuj­te na­po­re.