Pa mi ve­le „na­pi­ši Bi­so ne­što li­je­po, No­va je go­di­na”, čuš ko da sam ja De­da Mraz. Ne­ma to­ga kod Bi­se­ni­je, su­ro­vo sam re­al­na, kri­tič­na i sa­mo­kri­tič­na i mo­ram opa­lit je­zi­kom po sve­mu što mi sme­ta il` što pri­mi­je­tim. Ada ne mo­že sve bit` ru­ži­ča­sto i kra­sno, mo­ra ne­ko pri­mi­je­ti­ti i ru­pu i pro­pust. I ono ma­nje li­je­po i ono ni­ka­kvo. Eto, re­ci­mo vi­dje­la sam ka­ko smo svi u No­vu ušli sjaj­no, na­smi­ja­no, ve­dro, či­lo, na­šmin­ka­no, na­ci­fra­no, a za mno­ge od njih sta­ri bi re­kli „cr­na mast mu iz oči­ju vi­ri” ili „ni vre­lu mu kr­to­lu iz ru­ke uzeo ne bih a ne u ko­lo sa njim”, ali is­pod sli­ka ured­no uda­ren lajk i ko­ment. Mo­lim li­je­po, a na sli­ci sre­ća do Austra­li­je, osmjeh do Mo­skve, sjaj do Pa­ri­za, a glu­post do bes­kra­ja. I sti­ša­le su se stra­sti i kre­nu­li smo na po­slo­ve, da, sa­mo su ri­jet­ki ima­li mu­drost i hra­brost pa spo­ji­li ove div­no­sti pra­znič­ne i ta­mo će tek pred kraj ja­nu­a­ra opet u ma­ši­nu. Ko je te­bi kriv Bi­so što ni­si ka­kav dik­ta­tor, par­don di­rek­tor, pa da daš se­bi po­vi­ši­cu i od­mor, ne­go ma­li miš ko­ji sa­mo slu­ša, po­kor­no i pre­ćut­no. E, Bi­ska li­je­pa, ni­si htje­la slu­ša­ti kad si bi­la ma­la sad ti ga eto ta­ko.
No, ne pi­tah vas, da ni­ste do­ni­je­li ka­kvu od­lu­ku, stra­šnu, sad u No­voj, re­ci­mo da pre­sta­je­te pu­ši­ti ili ste po­če­li ne­ku no­vu di­je­tu, od­lu­či­li da pro­mi­je­ni­te po­sao, stan, ne­ke na­vi­ke. Re­al­no za di­je­te je još ra­no, te od­lu­ke pa­da­ju tek na­kon Bo­ži­ća (kad pro­đu svi pra­zni­ci, i sve sar­mi­ce, pr­šu­ti­ca i pra­sen­ca, tur­ši­ji­ce. Re­al­no, fe­bru­ar je mje­sec da se poč­nu di­je­te - raz­ne i ri­go­ro­zne, i da se od njih isto ta­ko i od­u­sta­ne vr­lo br­zo, i da se o nji­ma ne go­vo­ri, ako se mo­že ika­ko.
Po­čeo je i ras­pust, i se­zo­na „maj­ko me­ni je do­sad­no, ja ne znam šta da ra­dim, ta­ko mi je sve sma­ra­či­na“..Ja li­je­po ovu dje­cu ne ra­zu­mi­jem, nji­ma je sa 9 i 14 go­di­na do­sad­no, a ka­ko bra­te moj. Ja sam sa 9 ima­la još ima­gi­nar­nog dru­ga, igra­la se glu­mi­ca i pje­va­ča, bi­la i ku­pac i pro­da­vac, pra­vi­la ko­la­če od bla­ta, igra­la žmur­ke,pla­no­va, la­sti­ke, pe­nja­la se po dr­ve­ću, da­nas ne­ma­ju poj­ma... Pri­li­je­plje­ni im pr­sti i oči za svje­tle­će ekra­ne i op­šta hi­ste­ri­ja na­sta­je ka­da se ba­te­ri­ja spu­šti is­pod 50 od­sto, na­sta­je pa­ni­ka, hi­ste­ri­ja, strah, za­mi­sli da se uga­si te­le­fon dok se gle­da ne­ki lajv, mi­slim da bi tu bi­lo sve­ga od pla­ča, arit­mi­ja do slo­mlje­nih sr­ca­di. Za­to su tu eks­ter­ne ba­te­ri­je, do­dat­na opre­ma, da mir i bla­go­sta­nje vla­da svi­je­tom.
A ka­kvi ste mi sa ovom hlad­no­ćom? Baš vo­li­te zi­mu i zim­ske ča­ro­li­je i ra­do­sti. Ja od zi­me vo­lim sa­mo sni­jeg na raz­gled­ni­ca­ma i pro­ku­va­no vi­no, i to po­ne­kad, vr­lo ri­jet­ko. Ne ka­pi­ram kad ne­ko ka­že „baš je li­je­po za­hlad­ni­lo, još sa­mo sni­jeg da pad­ne”. A ka­ko pri­ja­te­lji, pa ob­u­če­ni smo slo­je­vi­to, ko kre­te­ni, na nas ro­be kao da smo pu­tu­ju­ći bu­ti­ci, uz sve do­dat­ke, šal, ka­pa, ru­ka­vi­ce, ter­mo pod­ga­će, he­lan­ke i gri­lon­ke i opet hlad­no. Vu­ne­ne ča­ra­pe ne po­ma­žu al` za­to svr­be i pec­ka­ju za me­da­lju. Do­bra stvar je što ne­ma de­pi­la­ci­ja i epi­la­ci­ja, pa su ku­dra­ve že­ne ma­lo opu­šte­ni­je.. E ko mi se lje­tos po­ža­li da mu je vru­će, ne­ma što, ne­će ga bit me­đu mo­jim pri­ja­te­lji­ma, što ovim pra­vim, što elek­tron­skim. Idi­te smr­zni­te se ne­đe, ne za­ni­ma­te me.
Je­di­na zim­ska ra­dost je ki­sje­li ku­pus i ra­sol. Moj sve­kar je ve­le­maj­stor. Još da ku­pus „na­do­đe” i da se go­sti­mo. E to je ča­ro­li­ja.
I eto, sti­gla je još jed­na No­va, a sve je za­pra­vo sta­ro i isto. Što bi moj mla­đi ge­ni­je re­kao, sla­vi­mo što smo sta­ri­ji, to ni­je lo­gič­no. Mno­go to­ga ne­ma lo­gi­ke ali aj­de, ži­vi­mo. No da pre­gu­ra­mo ovaj ja­nu­ar, pa će­mo la­ko. Objek­tiv­no ima tri­de­set je­dan dan, a su­bjek­tiv­no kao da tra­je dva mje­se­ca, ni­kad mu kra­ja. I svi smo pred kraj smo­re­ni, de­kin­ti­ra­ni i ne­ve­se­li. Pla­tu i po ta­nji, pet šest ki­la de­blji i ni­šta cr­ve­no da slu­ti na ra­dost, a sla­vlja tek pred­sto­je. Ka­žem vam ja dru­ga­ri, na­đi­mo mje­ru, u mje­ri je spas, no Bi­sku ni­ko ne slu­ša.
Haj­te,odoh sad pa se ja­vi­te, bisenija.hasimotovic@gmail.com. I vo­lim vas, al` mi hlad­no, a na hlad­no­ći se sve sku­pi, pa i lju­bav mo­ra ma­lo.