Jedan od najpoznatijih savremenih izraelskih književnika Etgar Keret (Ramat Gan, 1967) majstor je kratke forme. Njegove knjige su bestseleri u mnogim zemljama, a zanimljiv je i podatak da se u Izraelu najviše kradu po knjižarama i da su najčitanije u zatvorima. Po njegovim pričama je do sada snimljeno pedesetak filmova. Etgar Keret je jedini izraelski autor čije su knjige objavljene u Palestini. Poznat je i kao filmski i televizijski scenarista. Film „Meduze”, koji je režirao zajedno sa svojom suprugom Širom Gefen, osvojio je 2007. „Zlatnu kameru” na festivalu u Kanu. Knjige Etgara Kereta prevedene su sa hebrejskog ili engleskog na više od trideset jezika.

U Beograd je naš sagovornik došao kao specijalni gost tradicionalne književne i knjižarske manifestacije „Noć knjige” koju godinama u svim svojim knjižarama u Srbiji organizuje knjižarski lanac „Delfi”.

• Kako je otpočelo Vaše književno putovanje u Srbiju? Kakav utisak ostavlja na Vas srpska prestonica?

– Beograd mi na neki neobičan način veoma liči na Tel Aviv. Moj utisak je da ovo nije mjesto na kojem je lako i jednostavno živjeti. Ovo nije nikakva Švajcarska, to mi je jasno, ali je grad pun života, pulsira i to je ono što mi se dopada. U Beogradu se osjećam kao kod kuće. Mog prevodioca, Milu, sam upoznao kada sam bio u Poljskoj sa svojom majkom na njen osamdeseti rođendan. Mi smo se tada sreli i ona mi je rekla da strašno želi da predstavi moju književnost u Srbiji. Ne znam puno o izdavačima ovdje, ali, kada sam poslije toga porazgovarao sa svojim bratom, on me je uvjerio da će ona pronaći način da ostvari svoj naum. I, eto me u Srbiji.

• Kako ste postali pisac?

– U mojim mladalačkim godinama, kao tinejdžer imao sam talenat samo za matematiku i fiziku, za IT i mislio sam da ću biti inženjer. Međutim, tokom mog vojnog roka bio sam toliko usamljen, da sam počeo da pišem. Bio je to jedini način da se izborim sa svojim stanjem. Ja sam odrastao u porodici koja nas je učila da budemo individualci i da se razvijamo svoju individualnost. U vojsci su, pak radili na tome da se ta individualnost u vama ubije. Obraćaju vam se ne po vašem imenu, već po činu, govore vam kako da se ošišate, kako da se oblačite, kada da spavate, tako da je na neki način pisanje bilo moja unutrašnja potreba da dokažem sebi da sam ipak individualac i da u sebi nosim nešto drugo od onoga što moram da budem i što mi je nametnuto.

• Šta Vas kao pisca najsnažnije pokreće, koje teme Vas posebno inspirišu?

– Priče uvijek dolaze iz situacije kada imam neko osjećanje, neku emociju koju želim da podijelim sa ljudima oko sebe, kada ja pokušavam nešto da im kažem, a ispostavlja se da oni ne razumiju šta im govorim. Priče su za mene način da pretočim u riječi ono što je za mene toliko nejasno i nerazumljivo, pomračeno, da ne nalazim način da to nekako ispoljim.

• Kako pišete? Imate li neke svoje posebne rituale?Šta radite kada Vam ponestane inspiracije?

– Pisanje ne doživljavam kao jedinu profesiju. Bavim se filmom, predajem na univerzitetu, radim razne stvari. Pišem samo onda kada imam priču koju želim da napišem. Ako ona ne postoji, dešava se da nedjeljama ne priđem kompjuteru kako bih napisao nešto. Za mene je priča na neki način kao poklon. Ne radim ništa da bih dobio taj poklon, ali, kada dobijem poklon, naravno, sa radošću ga otvaram i gledam šta je unutra. Kada nemam potrebu da pišem, kada nemam inspiraciju, kada nemam svoju priču, trudim se da se okupiram drugim stvarima, kojima se inače bavim i tako do nove priče. Što se tiče rituala samog pisanja, ne mogu nikada da pišem u kafeu ili kada su tu moja supruga i sin, jer dok pišem imam običaj da radim pomalo čudne stvari. Umijem da izgovaram rečenice svojih junaka da čujem kako zvuče, pričam sam sa sobom. Ima tu još raznih čudnih manifestacija, tako da je poželjno da dok pišem budem sam.

• Budući da je forma priče veoma zahtjevna, ali i nekomercijalna, šta je glavni razlog da birate ovakav način književnog izraza?

– Moram reći da kad neko pročita moju priču i kaže mi da sam genije, da se osjećam pomalo neprijatno i vjerujem da on zapravo nije razumio stvar. Kada je riječ o samoj formi, o kratkoj priči, ja je ne pišem onako kako arhitekta sjedne i pravi svoj projekat. Počnem da pišem priču i ne znam kako će se ona završiti. Najradije bih to uporedio sa onim što je poznato glumcima u pozorištu, a to je pad povjerenja. Ja se pustim i vjerujem da će me druga osoba u tom mom letu uhvatiti... Ne uhvati me osoba, ne uhvati me ni roman, već – priča. Mislim da je to stvar te gustine i intenziteta koju ta priča ima.

• Koju svoju knjigu smatrate najboljom i kakvi su Vam predstojeći planovi?

– Moram reći da mi je najdraža moja poslednja knjiga, moja poslednja zbirka priča zato što me vraća u vrijeme kada sam počeo da pišem priče, kada sam počeo da se bavim naučnom fantastikom i distopijom. Mislim da je to simptomatično za svakog pisca, da mu je poslednja knjiga ujedno i najdraža. Što se tiče mojih planova i onoga na čemu trenutno radim, biće potrebno puno stranica da to opišem, jer ja uvijek radim dosta stvari odjednom. Pišem, radim na jednoj pozorišnoj predstavi, zatim na jednom plesnom performansu. Vidjećemo šta će od toga ispasti na kraju.

Mila Milosavljević

---

Glas nove generacije
• Za Vas kažu da ste „glas nove generacije”. Kako Vi vidite to tumačenje?

– Na početku moram da kažem da je izraelska književnost veoma bogata. Pomenuo bih nedavno preminulog književnika Amosa Oza, zatim Davida Grosmana, kao dvije veoma važne figure. Moji uzori pak nisu toliko izraelski pisci, koliko su moji uzori prije svega jevrejski pisci iz dijaspore. Izraelski pisci su prije svega vrlo etični i vrlo didaktički nastrojeni. Dok čitate njihove knjige imate utisak da vas oni uče nečemu. To je vrlo ozbiljna književnost. Jevrejski pisci u dijaspori su Kafka i Isak Baševič Singer. To su ljudi kojima ne biste dali da vam pričuvaju djecu i ne biste ih zaposlili kod vas u radnji, jer jedino što oni mogu vama da ponude to je slabost. Oni su na neki način gubitnici, nisu osobe od povjerenja. Ja to nisam izabrao, ali to je jedino sa čim mogu da se poistovetim.







”U mojim mladalačkim godinama, kao tinejdžer imao sam talenat samo za matematiku i fiziku, za IT i mislio sam da ću biti inženjer. Međutim, tokom mog vojnog roka bio sam toliko usamljen, da sam počeo da pišem