-PIŠE: BUDO SIMONOVIĆ


Sve što se, dakle, u zatvoru moglo učiti, ja sam išao tamo i tome se posvećivao svim srcem i zbog toga što je to bio zgodan način da se angažujem i odvojim od crnih misli o onome što sam učinio i doživotnoj robiji, ali i da dokažem da nijesam nikakav zlikovac i krvolok, da, bez obzira na posledice, nijesam zaslužio takvu strašnu kaznu.
Najviše sam, ipak, gotovo dvadeset godina, radio kao instruktor u zatvorskom klubu za fitnes i fizičku aktivnost zatvorenika, što mi je presudno pomoglo da i sam održim izvanrednu fizičku kondiciju i sačuvam zdravlje. Za te silne godine kroz taj klub su prošle hiljade zatvorenika iako su sve to bile slobodne i dobrovoljne aktivnosti. Mislim da sam ja svojim odnosom i umjećem doprinio da za taj klub stalno vlada veliko interesovanje.
Nakon dvadeset godina, premjestili su me u jedan manji, ali još stroži zatvor, oko dvjesta kilometara dalje od Džeksona. Tamo sam premješten po kazni, jer je na mene pala sumnja da sam, navodno, učinio nešto što je povlačilo takvu kaznu, ali se kasnije ipak pokazalo da ja to nijesam učinio i da je sve, ustvari, bilo posledica uvjerenja zatvorske vlasti: taj je opasan, taj je ubio trojicu... Ta negativna reputacija me je stalno pratila kao zla kob i toga se nikako nijesam mogao ratosiljati uprkos trudu i činjenici da ja, čini mi se, nijesam ni po ponašanju, a fizički pogotovu, izgledao ni opasno ni krvoločno.
Ja sam se nadao da će to vremenom proći, ali se događalo obrnuto: kako su godine odmicale i rastao moj zatvorenički staž, svi su me gledali sa sve više nekog posebnog uvažavanja i da ne kažem strahopoštovanja. Zatvorenici su vjerovali da sam ja svemoćan među zatvorenicima, a stražari se plašili da ja ne zloupotrebim taj ugled i uticaj i ne organizujem kakve nemire i proteste.
Na stvaranje takve slike o meni nije bez uticaja bilo ni to što sam stalno imao brojne posjete i što se stvarno vidjelo da ja nijesam repa bez korijena, napušteni i zaboravljeni čovjek kojem je sudbina zapečaćena, koji će ostaviti kosti u zatvoru. To se posebno potvrdilo kad se, poslije nekoliko godina robijanja, pročulo da su moji prijatelji i poznanici organizovali veliku akciju i prikupili oko sto hiljada dolara, ne da bih organizovao neki biznis, ne da bi direktno pomogli mojoj porodici čije su finansije otišle u ambis, već da pokušaju obnovu sudskog postupka, da plate advokate koji će me izbaviti iz zatvora. Pokazalo se, naravno, da je to iluzija i da to neće ići tek tako, da tu pare neće biti od presudnog značaja i uticaja.
Moj sin Paljoka je u međuvremenu, kako se i zavjetovao, završio i doktorirao na pravu i postao jedan od najuglednijih i najtraženijih advokata u Detroitu, a za njega je znao možda i cio Mičigen. Posebno se pročuo po uspješnim i efikasnim odbranama sirotinje, obespravljenih mučenika i nevoljnika. Nije, naravno, na tome zarađivao neke velike pare, ali mu je rastao ugled i kod klijenata i kod sudova. Nametnuo se kao čovjek od zakona, onaj koji izuzetno poštuje propise i sve što je mimo toga bilo mu je strano, a u potrazi za istinom i pravdom bio je uporan i istrajan do fanatizma.
Naravno, on je stalno tragao, prevrtao, što bi rekao narod, i zemlju i vodu da nađe neko uporište, neki zakonski osnov za moje oslobađanje, odnosno ukidanje doživotne robije. Nije za to bilo nikakvih šansi pošto sam ja osuđen po starom zakonu još iz 1865. godine po kojem je na drugačiji, za mene nepovoljniji, način definisano pravo na samoodbranu, odnosno odredba prekoračenja odbrane života.



Nastaviće se
Zakon se promijenio
Čim je 2006. godine ukinut stari zakon, odnosno te odredbe po mene povoljnije preformulisane, ukazao se tračak nade i Paljoka se svim snagama bacio na to i krenuo da prikuplja dokumentaciju, da traži valjane razloge i dokaze za pokretanje postupka ublažavanja moje kazne. Pri tom mu je od velike koristi bilo to što sam ja za trideset godina tamnovanja ispoljio potpunu stabilnost i potvrdio da nijesam nikakav krvolok već običan čovjek koji je silom prilika i mimo svoje volje doveden u situaciju da postane ubica.