Naj­bo­lji pri­rod­ni re­surs sva­ke dr­ža­ve je ula­ga­nje u ljud­sko zna­nje, sma­tra pre­fe­sor Den Šeht­man, do­bit­nik No­ve­lo­ve na­gra­de za he­mi­ju 2011. go­di­ne i vo­de­ći eks­pert za teh­no­lo­ško pred­u­zet­ni­štvo. Šet­hman, izra­el­ski na­uč­nik, ovih da­na bo­ra­vi u Cr­noj Go­ri, a odr­žao je i za­pa­že­no pre­da­va­nje na Uni­ver­zi­te­tu Cr­ne Go­re (UCG). U raz­go­vo­ru za „Dan” ne kri­je da je odu­še­vljen lje­po­ta­ma Cr­ne Go­re i do­bro­do­šli­com lju­di.
Od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nja „Da­na” pro­fe­sor Šeht­man je is­ta­kao da tre­ba ula­ga­ti u na­u­ku i ljud­sko zna­nje.
– Dru­ga stvar, Cr­na Go­ra ne­ma do­volj­no dje­ce, s ob­zi­rom na broj že­na. To zna­či da će u go­di­na­ma pred na­ma ov­dje ži­vje­ti sta­ri­ja po­pu­la­ci­ja, a ne­do­volj­no mla­dih lju­di da po­dr­že eko­no­mi­ju. To je raz­log za­što vam je po­treb­no da raz­vi­ja­te ljud­sko zna­nje i za­što vam je po­treb­no još in­že­nje­ra i na­uč­ni­ka, jer to su lju­di ko­ji ko­ji pra­ve pro­boj i to su lju­di ko­ji po­kre­ću start-apo­ve, no­ve ide­je – is­ta­kao je pro­fe­sor Šeht­man.
Ka­ko je is­ta­kao, naj­va­žni­ja te­ma nje­go­vog pre­da­va­nja na Uni­ver­zi­te­tu Cr­ne Go­re bi­la je ka­ko ubi­je­di­ti lju­de da po­kre­nu start-apo­ve.
– Da li za to mo­že­te obra­zo­va­ti lju­de – da. Po­ka­zao sam pri­mjer šta sam ura­dio u Izra­e­lu u po­sled­njih 29 go­di­na, a to je, vje­ruj­te, du­go vre­me­na. Raz­vio sam stu­di­je na ko­ji­ma uči­mo o teh­no­lo­škom pred­u­zet­ni­štvu, na Teh­ni­o­nu, na mom uni­ver­zi­te­tu u Ha­i­fi. To su vr­lo ve­li­ke stu­di­je, po­ha­đa ih na sto­ti­ne stu­de­na­ta sva­ke go­di­ne, i sa­da ima­mo vi­še od 10.000 in­ži­nje­ra i na­uč­ni­ka u Izra­e­lu ko­ji su po­ha­đa­li mo­je ča­so­ve. I nji­ma je, ta­ko­re­ći, čip pred­u­zet­ni­štva ugra­đen u umo­ve – na­veo je Šeht­man.
Izra­el­ski na­uč­nik ob­ja­šnja­va da tre­ba ima­ti u vi­du da je Izra­el sve za­po­čeo bez nov­ca. Na­vo­di da je Iza­rel bio si­ro­ma­šna ze­mlja, ali da se mo­gu pri­vu­ći in­ve­sti­ci­je ako po­sto­je ta­len­ti.
– Uko­li­ko ima­te ta­len­to­va­ne mla­de lju­de, vi mo­že­te do­ve­sti kom­pa­ni­je ko­je mo­gu da in­ve­sti­ra­ju i ko­ri­ste zna­nje tih mla­dih lju­di. Ne tre­ba­ju nam pre­da­va­či iz stra­nih dr­ža­va, tre­ba­ju vam pre­da­va­či iz va­še dr­ža­ve, da bi uči­li lju­de ka­ko da otva­ra­ju start-apo­ve u Cr­noj Go­ri, a ne re­ci­mo u SAD. Ta­da mla­di mo­gu bi­ti mo­ti­vi­sa­ni. No­vac ni­je pi­ta­nje ako že­li­te da po­kre­ne­te star-ap, mo­že­te po­če­ti od ni­če­ga. Ako ima­te že­lju i do­bru ide­ju, mo­že­te po­če­ti po­di­žu­ći se­be. On­da in­ve­sti­ci­je do­la­ze – oci­je­nio je Šeht­man.
Ka­ko na­gla­ša­va, u nje­go­voj dr­ža­vi su in­ve­sti­ci­je do­šle u krat­kom pe­ri­o­du. Šeht­man ka­že da se to na­sta­vlja i da se sa­da mi­li­o­ni do­la­ra in­ve­sti­ra­ju u vr­lo vi­so­ku teh­no­lo­gi­ju, prak­tič­no sva­ke go­di­ne.
– Po­sto­ji ne­ko­li­ko iz­vo­ra vi­so­ke teh­no­lo­gi­je, a naj­bo­lji je uni­ver­zi­tet. Uni­ver­zi­te­ti su naj­bo­lji, i vi ov­dje ima­te je­dan is­tra­žič­ki uni­ver­zi­tet. U nje­ga tre­ba do­bro ula­ga­ti, da bi­ste mo­gli da pri­vu­če­te struč­nja­ke. In­ve­sti­raj­te u do­bre pro­fe­so­re, in­ve­sti­raj­te u do­bre stu­den­te, jer je to bu­duć­nost – oci­je­nio je izra­el­ski na­uč­nik.
Po­ja­šnja­va da u Izra­e­lu uči vr­lo mla­de lju­de, pa čak i dje­cu ko­ja kre­ću tek u ško­lu, na­u­ci. Šeht­man je, ka­ko je re­kao, raz­vio dva pro­gra­ma.
– Je­dan je da na­u­ci uči­mo ma­lu dje­cu, ko­ja tek kre­ću u ško­lu, da bi­smo i kod njih to pro­bu­di­li, a dru­gi je te­le­vi­zij­ski pro­gram ko­ji vo­dim, a ko­ji go­vo­ri o to­me ko­li­ko je do­bro bi­ti na­uč­nik, i ka­kve to pred­no­sti do­no­si. To je vr­lo po­pu­la­ran pro­gram u mo­joj ze­mlji. Cr­na Go­ra mo­že da ura­di ne­što slič­no. Cr­na Go­ra mo­že da ura­di sve – oci­je­nio je Šeht­man.
Ka­ko je re­kao, vla­sti tre­ba da bu­du svje­sne da va­lja pri­vu­ći in­ve­sti­to­re i da tre­ba da se stvo­re uslo­vi da mla­di mi­sle ka­ko na­ći po­sao ov­dje, a ne u ino­stran­stvu.
– Po­sto­ji ne­ko­li­ko na­či­na na ko­ji to mo­že­te da ra­di­te. Re­ci­mo, mo­ja dr­ža­va je 1993. go­di­ne pred­lo­ži­la svi­je­tu da lju­di do­đu da in­ve­sti­ra­ju u Izra­el, a vla­da će bi­ti part­ner 40 od­sto. Pre­u­ze­li smo 40 od­sto ri­zi­ka i za krat­ko vri­je­me bi­lo je to­li­ko nov­ca da je to za­i­sta bio uspjeh. Pet go­di­na ka­sni­je, uklju­či­va­nje na­še vla­de u te po­slo­ve pro­sto vi­še ni­je bi­lo po­treb­no – na­gla­sio je Šeht­man.
Iz nje­go­vog ugla, sa­da je vr­lo va­žno stvo­ri­ti si­tu­a­ci­ju da mla­di ta­len­to­va­ni lju­di osta­nu u Cr­noj Go­ri, ili vra­ti­ti one ko­ji su već van nje.
– Va­žno je i stvo­ri­ti si­tu­a­ci­ju gdje maj­ke mo­gu da ima­ju ka­ri­je­ru, a ipak da ima­ju vi­še od dvo­je ili tro­je dje­ce. To je vr­lo va­žno. Va­ma su po­treb­ne maj­ke ko­je ima­ju ka­ri­je­ru, ali i vi­še dje­ce. Vla­da re­gu­la­ti­vom i ula­ga­njem mo­že omo­gu­ći­ti da se to do­go­di. Obra­zo­va­nje je pr­vi cilj, uče­nje teh­no­lo­škog pred­u­zet­ni­štva dru­gi, a stva­ra­nje uslo­va da maj­ke ima­ju ka­ri­je­ru, a da ima­ju vi­še od dvo­je ili tro­je dje­ce, tre­ći – za­klju­čio je Šeht­man.
MAR­KO VE­ŠO­VIĆ


Na­gra­de i pri­zna­nja

Ako je ne­ko no­be­lo­vac, on­da ga je obič­no ja­ko la­ko pred­sta­vi­ti, naj­če­šće pre­ko nje­go­vog ra­da. Me­đu­tim, u ovom slu­ča­ju ja­ko je te­ško pred­sta­vi­ti do­bit­ni­ka, jer ima ta­len­te ko­ji idu u vi­še pra­va­ca. Pro­fe­sor Den Šeht­man je 2011. go­di­ne do­bio No­be­lo­vu na­gra­du za he­mi­ju, za po­sao u do­me­nu kri­sta­la. Ot­krio je ne­ke no­ve ti­po­ve ko­ji u pri­mje­ni mo­gu ima­ti im­pli­ka­ci­je ve­za­ne za rje­še­nje naj­va­žni­jih pro­ble­ma na pla­ne­ti.
Me­đu­tim, pro­fe­sor Šeht­man se i sa­da pu­no ba­vi he­mi­jom, ni­je je na­pu­stio, ali se isto ta­ko ba­vi i pred­u­zet­ni­štvom mla­dih. Na če­lu je na­ci­o­nal­nog pro­jek­ta Izra­e­la, ko­ji se ba­vi tim pro­ble­mi­ma. Za­hva­lju­ju­ći nje­go­vim ak­tiv­no­sti­ma na to­me u po­sled­njih 29 go­di­na, Izra­el je pr­vi u svi­je­tu po bro­ju start-ap kom­pa­ni­ja in­ku­ba­tor­skog ti­pa, a u ne­kim slu­ča­je­vi­ma, u za­vi­sno­sti od kri­te­ri­ju­ma, pr­vi je u svi­je­tu ne sa­mo u re­la­tiv­nom smi­slu, ne­go i u ap­so­lut­nom, is­pred Ame­ri­ke, iako je Ame­ri­ka pu­no ve­ća.
Pro­fe­sor Šeht­man je za za­slu­ge u tom do­me­nu bio pred­lo­žen i za pred­sjed­ni­ka Izra­e­la, pred­lo­žio ga je esta­bli­šment u do­me­nu vi­so­ke teh­no­lo­gi­je.
Po­zna­ti No­be­lo­vac je, što se bo­rav­ka u Cr­noj Go­ri ti­če, u pri­vat­noj po­sje­ti. Vri­je­me pro­vo­di iz­me­đu Sti­je­pe pi­per­ske, i ka­tu­na na Lu­ka­vi­ci, a u ve­zi sa na­uč­nom sa­rad­njom sa jed­nim pro­fe­so­rom iz ovog re­gi­o­na. Nje­go­va su­pru­ga je pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta u pen­zi­ji, bi­la je de­kan fa­kul­te­ta za psi­ho­lo­gi­ju Uni­ver­zi­te­ta u Ha­i­fi.
S dru­ge stra­ne, pro­fe­sor Šeht­man je i da­lje pro­fe­sor na Teh­ni­o­nu, što je je­dan od 20 naj­bo­ljih uni­ver­zi­te­ta na svi­je­tu za teh­ni­ku. Za pre­ko 600 stu­de­na­ta go­di­šnje on dr­ži pred­met ko­ji se od­no­si na kre­a­tiv­nost u ko­mer­ci­ja­li­za­ci­ji re­zul­ta­ta na­uč­no-is­tra­ži­val­kog ra­da, i to već 29 go­di­na. Do­daj­mo i da pro­fe­sor Šeht­man ima če­tvo­ro dje­ce i 12 unu­ča­di.
Na­uč­ni saj­to­vi ko­ji su po­ve­će­ni do­me­nu vi­so­ke teh­no­lo­gi­je sa­dr­že po­da­tak da je Šeht­man pro­u­ča­va­ju­ći le­gu­ru Al-Mn pro­le­ća 1982. go­di­ne u NIST-ovoj la­bo­ra­to­ri­ji u Va­šing­to­nu, do­bio na elek­tron­skom mi­kro­sko­pu di­frak­ci­o­nu sli­ku elek­tro­na ko­ja je pri­ka­zi­va­la de­set ta­ča­ka ko­je su okru­ži­va­le cen­tral­nu tač­ku. Šeht­man je pr­vi put vi­dio ova­kav ras­po­red ato­ma i zna­ju­ći da vi­di ne­što što po po­sto­je­ćim za­ko­ni­ma ne mo­že da po­sto­ji bio je ve­o­ma iz­ne­na­đen. Po­no­vio je eks­pe­ri­ment još ne­ko­li­ko pu­ta, ali je sva­ki put do­bi­jao isti re­zul­tat. Na­kon što se uvje­rio da ni­je u pi­ta­nju eks­pe­ri­men­tal­na gre­ška, za­pi­sao je sve to u svo­joj bi­lje­žni­ci i po­tra­žio mi­šlje­nje ko­le­ga o re­zul­ta­ti­ma ko­je je do­bio. Me­đu­tim, ni­je na­i­šao na ra­zu­mi­je­va­nje. Po­sli­je tr­no­vi­tog pu­ta, ko­nač­no je uspio da ob­ja­vi na­uč­ni rad o svom ot­kri­ću i da na­i­đe na po­zi­tiv­ne re­ak­ci­je cje­lo­kup­ne na­uč­ne jav­no­sti.
Pri­hva­će­nost ide­ja kva­zi­kri­sta­la po­sta­la je iz­vje­sna 1987. go­di­ne, ka­da je pro­fe­sor Šeht­man pred­sta­vio pr­ve rent­gen­ske di­frak­ci­o­ne sli­ke. Kao sa­tis­fak­ci­ju za te­žak put ko­ji je pro­šao da bi do­ka­zao po­sto­ja­nje kva­zi­kri­sta­la i nje­go­vu ne­vje­ro­vat­nu upor­nost i hra­brost, do­bio je No­be­lo­vu na­gra­du za he­mi­ju za 2011. go­di­nu.
Osim No­be­lo­ve na­gra­de, Šeht­man je 2008. go­di­ne do­bio na­gra­du od Dru­štva evrop­skih is­tra­ži­va­ča ma­te­ri­ja­la, što je bi­la i na­gra­da po­vo­dom go­di­na dru­štva. Ta­ko­đe je 2002. go­di­ne do­bio EMET na­gra­du za he­mi­ju, a 2000.g odi­ne Mu­ri­el i Da­vid Jak­nov Teh­ni­on na­gra­da za iz­vr­snost u na­sta­vi. Te 2000. go­di­ne do­bio je Gre­go­ri Ami­nof na­gra­du Kra­ljev­ske šved­ske aka­de­mi­je na­u­ka, 1999. go­di­ne Volf na­gra­du za fi­zi­ku, 1998. go­di­ne na­gra­du Izra­e­la za fi­zi­ku, 1993. go­di­ne Vajc­ma­no­vu na­gra­du, a 1990. go­di­ne Rot­šil­do­vu na­gra­da za in­že­njer­stvo.
Šeht­man je 1998. go­di­ne do­bio me­đu­na­rod­nu na­gra­du za no­ve ma­te­ri­ja­le od Ame­rič­kog dru­štva fi­zi­ča­ra, a 1986. go­di­ne do­bio je na­gra­da Fri­den­berg fon­da za raz­voj na­u­ke i obra­zo­va­nja za oblast fi­zi­ke.