Dru­štve­ne mre­že su da­ni­ma pre­pla­vlje­ne fo­to­gra­fi­ja­ma zmi­ja ko­je su­gra­đa­ni uoča­va­ju na ra­znim lo­ka­ci­ja­ma, čak i u gra­du, pri če­mu se ve­li­ki broj njih po­hva­lio da su ih ubi­li, što za Li­di­ju Po­lo­vić, her­pe­to­lo­ga i di­rek­to­ra Pri­rod­njač­kog mu­ze­ja, ni­je pri­hva­tlji­vo. Ona ape­lu­je na su­gra­đa­ne da se ne pla­še zmi­ja i uka­zu­je na osnov­ne raz­li­ke, uoč­lji­ve na pr­vi po­gled, iz­me­đu neo­trov­nih i otrov­nih pred­stav­ni­ka ove vr­ste ži­vo­ti­nja.
– Otrov­ni­ce ima­ju ka­rak­te­ri­stič­nu ša­ru duž le­đa – u vi­du spo­je­nih rom­bo­va kod po­sko­ka ili cik-cak ša­ru kog šar­ke i šar­ga­na. Ono što je ka­rak­te­ri­stič­no kod po­sko­ka je­ste ro­gić na vr­hu nju­ške ko­ji ne­ma ni­jed­na dru­ga zmi­ja na na­šem pod­ne­blju i otrov­ni­ce ima­ju re­la­tiv­no krat­ko ti­je­lo u od­no­su na neo­trov­ne zmi­je. Na­ša naj­ve­ća otrov­ni­ca je po­skok, a mak­si­mal­na du­ži­na ti­je­la mu je do me­tar, u li­te­ra­tu­ri se na­vo­di 90 cen­ti­me­ta­ra. Šar­ka i šar­gan su ma­nji, pro­sječ­ne du­ži­ne od 40 do 50 cen­ti­me­ta­ra, ima­ju ja­ko de­be­lo, a krat­ko ti­je­lo, za raz­li­ku od neo­trov­ni­ca ko­je ima­ju ja­ko vit­ko, tan­ko a du­gač­ko ti­je­lo. Gla­va kod otrov­ni­ca je znat­no ši­ra, po­go­to­vo kod po­sko­ka. On ima tro­u­gla­stu gla­vu ko­ja štr­či od ti­je­la. Me­đu­tim, tu po­ja­vu sre­će­mo i kod ne­kih neo­trov­ni­ca ko­je sa­mo on­da ka­da osje­te da su ugro­že­ne po­ku­ša­va­ju da imi­ti­ra­ju otrov­ni­ce, pa do­nju vi­li­cu pro­ši­re to­li­ko da za tren po­mi­sli­te da su otrov­ne. Raz­li­ku­ju se i po oči­ma, jer otrov­ni­ce ima­ju mač­ka­ste, ver­ti­kal­ne zje­ni­ce, dok su neo­trov­ni­ca­ma okru­gle. Žen­ke su kod otrov­ni­ca krup­ni­je, po­go­to­vo u pe­ri­o­du ka­da no­se mla­de i ra­đa­ju ži­ve mla­de, dok neo­trov­ne iz­li­je­žu ja­ja. Otrov­ni­ce ima­ju i kra­ći rep – ob­ja­šnja­va za „Dan” Po­lo­vi­će­va.
Ka­ko is­ti­če, po­skok je ši­ro­ko ras­pro­stra­njen i mo­že se na­ći od oba­le mo­ra do vr­ho­va pla­ni­na, u ur­ba­nim sre­di­na­ma i di­vlji­ni, dok su sta­ni­šta šar­ke za­stu­plje­na u vi­šim pred­je­li­ma, uglav­nom iz­nad 1.000 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne.
– Sve su zmi­je u su­šti­ni ja­ko pla­šlji­ve i ugri­zi se de­ša­va­ju sa­mo u kraj­njoj nu­ždi, zna­či kad su bu­kval­no pri­nu­đe­ne da se bra­ne. Ti ugri­zi naj­če­šće se de­ša­va­ju ka­da im se su­vi­še pri­bli­ži­mo, ina­če, one uvi­jek po­ku­ša­va­ju da po­bjeg­nu. U tim si­tu­a­ci­ja­ma naj­bo­lje je da ih ne di­ra­mo. Ra­zu­mlji­vo je da lju­di­ma ka­da ih sret­nu ili im se pre­vi­še pri­bli­že ne bu­de sve­jed­no jer ne­ke vr­ste po­ku­ša­va­ju da nas za­pla­še pa pro­iz­vo­de zvuk po­put ši­šta­nja ili iz­di­žu pred­nji dio gla­ve i ši­re vi­li­cu. Uvi­jek ima­ju ne­ko upo­zo­ra­va­ju­će po­na­ša­nje, ko­je pret­ho­di uje­du ali u tim si­tu­a­ci­ja­ma ni­ka­ko ne tre­ba kre­ta­ti na njih, po­ku­ša­va­ti da ih uhva­ti­mo ili ubi­je­mo. One to ra­de sa­mo za­to što osje­te da im je te­ri­to­ri­ja ugro­že­na i ako mi­ru­je­mo one će se vra­ti­ti u po­čet­ni po­lo­žaj i na­sta­vi­ti svo­jim pu­tem – sa­vje­tu­je Po­lo­vi­će­va.
Ka­ko na­vo­di, za zmi­je je ka­rak­te­ri­stič­no da ima­ju ja­ko flek­si­bil­no ti­je­lo i mo­gu se pro­vu­ći i kroz naj­ma­nju šu­plji­nu, ali ni­je baš ob­ja­šnji­vo ka­ko do­spi­ju na ne­ka mje­sta, po­put če­tvr­tog spra­ta Kli­nič­kog cen­tra, do sta­na...
– Zmi­je su i do­sta do­bri pe­nja­či, mo­gu da se pop­nu na do­sta ve­li­ke vi­si­ne, ali ako su gru­blje po­vr­ši­ne gdje mo­gu na­ći oslo­nac, uz ne­ke ver­ti­kal­ne i glat­ke po­vr­ši­ne te­ško. Me­đu­tim, či­nje­ni­ca je da se po­ja­vlju­ju i na naj­ne­o­bič­ni­jim mje­sti­ma, kao na pri­mjer ne­dav­no na če­tvr­tom spra­tu Kli­nič­kog cen­tra... Do­du­še, če­sto se de­si da ako su lju­di pret­hod­no bi­li na pla­ni­ni ili ne­kom vi­so­či­jem pred­je­lu da se zmi­ja ušu­nja u tor­bu ili ne­ki dru­gi pred­met i ka­sni­je sa­mo iz­mi­go­lji, a da lju­di to­ga ni­je­su ni svje­sni. U sva­kom slu­ča­ju tre­ba uvi­jek bi­ti oba­zriv, po­go­to­vo na mje­sti­ma po­put ka­me­nja­ra, vi­so­ke tra­ve, pla­ni­na gdje mo­gu da se pri­ta­je i gdje ni­je­su baš od­mah uoč­lju­ve – na­po­mi­nje Po­lo­vi­će­va.
Ka­ko is­ti­če Li­di­ja Po­lo­vić, zmi­je su ko­ri­sne jer pred­sta­vlja­ju pri­rod­ni re­gu­la­tor broj­no­sti mno­gih dru­gih vr­sta, pr­ven­stve­no glo­da­ra i in­se­ka­ta, i dra­stič­nim sma­nje­njem zmi­ja do­šlo bi do dra­stič­nog uve­ća­nja glo­da­ra ko­ji su ja­ko štet­ni, pre­no­sni­ci su ra­znih bo­le­sti i iza­zi­va­ju šte­tu u po­ljo­pri­vre­di.
– Na­še pod­ruč­je je naj­bo­ga­ti­je u Evro­pi po her­pe­to­fa­u­ni ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va sve gmi­zav­ce, gu­šte­re, zmi­je, kor­nja­če... Tre­ba da ču­va­mo to bo­gat­stvo, a ne da na nje­ga gle­da­mo kao na pro­klet­stvo. Ubi­ja­njem zmi­ja po­ka­zu­je­mo da oči­gled­no ni­je­smo svje­sni tog bo­gat­stva i tre­ba ra­di­ti na oču­va­nju her­pe­to­lo­škog di­ver­zi­te­ta, a ne na nje­go­vom uni­šta­va­nju – na­vo­di Po­lo­vi­će­va.S.R.


U po­moć po­zva­ti struč­nja­ke

Pod­go­rič­ki va­tro­ga­sci sva­ko­dnev­no do­bi­ja­ju po­zi­ve gra­đa­na za po­moć jer se zmi­je uvla­če u po­dru­me, ga­ra­že, ku­će, sti­gle su i do če­tvr­tog spra­ta Kli­nič­kog cen­tra. Slu­žba za­šti­te Glav­nog gra­da po­ma­že i u ovim slu­ča­je­vi­ma, po­tvr­dio je ko­man­dir An­dri­ja Ča­đe­no­vić, a za ta­kve vr­ste in­ter­ven­ci­ja ob­u­či­li su se i opre­mi­li sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no.
– Zmi­je se če­sto na­đu na mje­sti­ma na ko­ji­ma se naj­ma­nje oče­ku­ju i u tim si­tu­a­ci­ja­ma je naj­va­žni­je bi­ti smi­ren, a ako je neo­p­hod­no da se zmi­ja uklo­ni, po­zva­ti za to struč­na li­ca. Do do­la­ska struč­nja­ka va­žno je da se ži­vo­ti­nja ne upla­ši, da se pra­ti nje­no kre­ta­nje ili mje­to gdje se sa­kri­la. Sva­ku zmi­ju tre­ba tre­ti­ra­ti sa opre­zno­šću ali ni­ka­ko ne na­sto­ja­ti da se ži­vo­ti­nja po­vri­je­di i usmr­ti. Zmi­je ko­je uhva­ti­mo od­la­že­mo u am­ba­la­žu za tran­sport i od­no­si­mo na lo­ka­ci­je ko­je su nji­ho­va pri­rod­na sklo­ni­šta, gdje ih pu­šta­mo. Ape­lu­je­mo na gra­đa­ne da zmi­je ne ubi­ja­ju i uko­li­ko ih pri­mi­je­te da po­zo­vu Slu­žbu za­šti­te na broj 123 ili dru­go struč­no li­ce ko­je će u naj­kra­ćem pru­ži­ti po­moć – re­kao je za „Dan” Ča­đe­no­vić.


Ne kre­ta­ti se po­sli­je uje­da

Di­rek­tor Za­vo­da za hit­nu me­di­cin­sku po­moć Sa­ša Ste­fa­no­vić sa­vje­tu­je da je pr­va po­moć kod uje­da zmi­je sta­vlja­nje hlad­ne oblo­ge na ra­nu.
– Ni­ka­ko ne tre­ba po­mje­ra­ti pa­ci­jen­ta, već ga od­ni­je­ti na no­si­li­ma, jer sva­ko kre­ta­nje po­ve­ća­va pro­tok otro­va kroz krv i to ni­je do­bro. Ra­na ne smi­je da se ra­si­je­ca, da se isi­sa­va, ni­ti da se sta­vlja led na nju. Ne­ka­da se sta­vljao po­vez iz­nad ra­ne i to je sad stro­go za­bra­nje­no, sem u slu­ča­ju ka­da je čo­vjek sam u šu­mi i kad je pri­nu­đen da se kre­će. Ta­da sta­vlja po­ve­sku i na pet­na­e­stak mi­nu­ta tre­ba da je bla­go ot­pu­šta dok stig­ne do naj­bli­že usta­no­ve u ko­joj će mu se pru­ži­ti po­moć – po­ja­šnja­va za „Dan” Ste­fa­no­vić.
Ka­ko ka­že, kod uje­da zmi­ja ne vje­ru­je u na­rod­ne lje­ko­ve jer otrov zmi­je ula­zi di­rekt­no u krv i po­moć se uvi­jek da­je di­rekt­no u krv. Sve što bi se po­pi­lo, si­pa­lo ili sta­vlja­lo na ra­nu išlo bi to­li­ko spo­ro da ne bi po­mo­glo.
– Sve vi­še vje­ru­jem u te­o­ri­ju her­pa­to­lo­ga Ve­se­li­na Vu­jo­vi­ća ko­ji je za­pi­sao da ni­ko u Cr­noj Go­ri ni­je umro od uje­da zmi­ja, već od po­sle­di­ca ne­struč­nog da­va­nja se­ru­ma pro­tiv uje­da zmi­ja. Za­to se ti se­ru­mi ne mo­gu no­si­ti na li­ce mje­sta već mo­ra­ju ima­ti po­se­ban fri­ži­der i mo­ra ga da­ti dok­tor, di­rekt­no u ve­nu i to kap po kap. Se­rum je ne­ka­da mo­gao da se ku­pi u apo­te­ka­ma, vje­ro­vat­no i sa­da, ali ako se ne­pra­vil­no no­si ili da on­da sa­mo ubr­za­va­te smrt i to ni­je do­bro – upo­zo­ra­va Ste­fa­no­vić.
On je na­veo i da ne­ma po­da­ta­ka ko­li­ko je lju­di pre­mi­nu­lo od uje­da zmi­ja.


U Crnoj Gori 16 vrsta

Nedavno u jed­nom sta­nu u Bi­je­loj pro­na­đe­na je zmi­ja ko­ja je kod vla­sni­ka sta­na iza­zva­la strah. Mje­šta­ni Bi­je­le smatraju da ta zmi­ja ni­je usa­mlje­na i ka­žu da se pla­še na­je­zde ovih ne­pri­jat­nih gmi­zav­ca. Oni ko­ji bo­lje po­zna­ju zmi­je is­ti­ču da ne­ma raz­lo­ga za za­bri­nu­tost. Mar­ko Pa­vli­će­vić, ko­ji zmi­je hva­ta go­lim ru­ka­ma, tvr­di da ona ni­ka­da sa­ma i pr­va ne na­pa­da, već da se bra­ni ali lju­di tre­ba da pa­ze pri­li­kom kre­ta­nja ku­da idu i gdje ga­ze.
- Isti­na je da ja zmi­je hva­ta­m go­lim ru­ka­ma i to je vje­šti­na ko­ju sam na­u­čio od oca ko­ji mi je uvi­jek go­vo­rio da one ni­je­su opa­sne i da su vr­lo va­žne za rav­no­te­žu u pri­ro­di. Na­rav­no uvi­jeh po­sto­ji do­za stra­ha jer da ne­ma to­ga ne bih bio do­volj­no opre­zan- ka­že ovaj dva­de­set­dvo­go­di­šnji No­vlja­nin i na­gla­ša­va da u Cr­noj Go­ri po­sto­ji 16 vr­sta zmi­ja, od ko­jih su de­vet vr­sta smu­ko­vi, i da sa­mo tri vr­ste spa­da­ju u otrov­ni­ce.
-Na na­šem pod­ne­blju to su po­skok, šar­ka i šar­gan. Naj­o­trov­ni­ja zmi­ja u Evro­pi je po­skok, otrov­ni­ji je čak i od ne­kih vr­sta ko­bre. Njen otrov je he­mo­tok­si­čan što zna­či da pro­u­zro­ku­je zgru­ša­va­nje kr­vi. Šar­ka, je ma­nje otrov­na, ma­da na­uč­ni­ci sma­tra­ju da bi bi­la jed­na od naj­o­trov­ni­jih ka­da bi mo­gla da iz­lu­či ve­ću ko­li­či­nu otro­va. Šar­gan je ta­ko­đe ugro­že­na vr­sta ko­ja ni­je mno­go otrov­na i po­re­di se sa ja­či­nom otro­va pče­le ili str­šlje­na- ka­že Pa­vli­će­vić i na­gla­ša­va da zbog ša­ra na ti­je­lu lju­di mije­ša­ju smu­ko­ve sa otrov­ni­ca­ma. Z.Š.