Ka­da je u ja­nu­a­ru 2008. go­di­ne u tek­stil­nom gi­gan­tu Vun­ku po dru­gi put uve­den ste­čaj ni­ko ni­je mo­gao ni po­mi­sli­ti da će ago­ni­ja 330 rad­ni­ka po­tra­ja­ti sko­ro de­ce­ni­ju. Ipak, na­kon de­vet i po go­di­na mu­ke i ras­pi­sa­ne 23 li­ci­ta­ci­je, ko­nač­no je imo­vi­na bje­lo­polj­ske fa­bri­ke pro­da­ta. Ci­je­na je sa 11 pa­la na 2,25 mi­li­o­na, ko­li­ko je upla­tio kon­zor­ci­jum fir­mi Bra­ve­ra iz Bi­je­log Po­lja i Du­lo­vić iz Moj­kov­ca.
Od tog iz­no­sa rad­ni­ci­ma tre­ba da pri­pad­ne oko 850 hi­lja­da za pla­te i još po­la mi­li­o­na za ot­prem­ni­ne, a ku­po­pro­daj­ni ugo­vor bi tre­ba­lo da se pot­pi­še ove sed­mi­ce. Za pla­te će 330 rad­ni­ka do­bi­ti u pro­sje­ku dvi­je i po hi­lja­de, a njih 140 će na ime ot­prem­ni­na uze­ti tri i po hi­lja­de eura. Pro­blem mo­že da pred­sta­vlja za­bi­lje­ška re­sti­tu­ci­je, ali Pe­tar Ve­lič­ko­vić, je­dan od no­vih vla­sni­ka, is­ti­če da ne­ma ni­šta spor­no, te da će sve bi­ti za­vr­še­no na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin.
– Vun­ko je ku­pljen da se po­kre­ne pro­iz­vod­nja i za­po­sli od­re­đe­ni broj rad­ni­ka – re­kao je Ve­lič­ko­vić.
Pred­sjed­nik od­bo­ra po­vje­ri­la­ca Lju­bo Va­ra­gić, je­dan od biv­ših ru­ko­vo­di­la­ca fa­bri­ke, ka­zao je da su rad­ni­ci ko­nač­no odah­nu­li na­kon što je do­sta­vlje­na po­nu­da za imo­vi­nu Vun­ka.
– Ovo je isto­rij­ski tre­nu­tak za nas, da se ko­nač­no pre­ki­ne ova ago­ni­ja. Kup­ci su ozbilj­ni i na­dam se da će sve bi­ti za­vr­še­no na obo­stra­no za­do­volj­stvo – iz­ja­vio je Va­ra­gić.
Sredinom sedmice novi vlasnici su potpisali kupoprodajni ugovor sa stečajnom upravom i najavili da će prioritet u zaposlenju imati bivši radnici i njihova djeca.
Rad­ni­ci ko­ji su u mo­men­tu uvo­đe­nja ste­ča­ja bi­li u fa­bri­ci, sa sje­tom se sje­ća­ju sreć­nih da­na dok je fa­bri­ka ra­di­la. Ra­di­vo­je Se­ku­lić je ta­da bio di­rek­tor fa­bri­ke, a da­nas je pen­zi­o­ner.
– Bi­lo nas je i pre­ko dvi­je i po hi­lja­de. Ži­vje­li smo do­bro i slo­žno. Ima­li sve što nam je po­treb­no za na­še po­ro­di­ce, ali smo gra­di­li i Bi­je­lo Po­lje. Ipak, sve­mu li­je­pom do­đe kraj, pa se ta­ko i vu­nar­ski kom­bi­nat uga­sio kao da ga ni­kad ni­je ni bi­lo – na­veo je Se­ku­lić.
Pod­sje­tio je da su i na­kon uvo­đe­nja ste­ča­ja, 2008. go­di­ne, ra­di­li ne­ko­li­ko mje­se­ci i pro­iz­vo­di­li na­da­le­ko po­zna­tu kon­fek­ci­ju, da bi na­kon to­ga za­vr­ši­li na bi­ru ra­da. I di­rek­to­ri su, ka­ko je ka­zao, za­vr­ši­li na bi­rou.
– Ni­je tu bi­lo sen­ti­men­tal­no­sti. Svi smo osta­li bez rad­nih mje­sta. Vi­jest o ste­ča­ju je od­jek­nu­la kao grom iz ve­dra ne­ba, a po­ro­di­ce su osta­le bez hlje­ba. Te­ško je to vri­je­me bi­lo – ka­zao je Se­ku­lić i do­dao da se na­kon dvi­je go­di­ne pen­zi­o­ni­sao.
Biv­ši rad­nik Vun­ka Slo­bo­dan Mar­ja­no­vić je u fa­bri­ci po­čeo da ra­di 1972. go­di­ne. Ško­lo­vao se u Škol­skom cen­tru za po­slo­ve tek­stil­nog teh­ni­ča­ra za­jed­no sa još dva­de­se­tak ko­le­ga i bio je u pr­voj ge­ne­ra­ci­ji đa­ka.
– Ra­di­li su teh­ni­ča­ri i in­že­nje­ri is­klju­či­vo iz Sr­bi­je. Bi­li su do­bri i ima­lo se šta od njih na­u­či­ti – pri­ča Mar­ja­no­vić i pod­sje­ća da je pr­vi ste­čaj u Vun­ko uve­den 1992. go­di­ne.
– Ta­da smo svi za­vr­ši­li na bi­rou. Ipak, na­kon če­ti­ri go­di­ne po­kre­nu­la se pro­iz­vod­nja, ras­pi­sao kon­kurs i po­čeh po­no­vo da ra­dim sve do 2008. go­di­ne, ka­da se po dru­gi put uveo ste­čaj – na­vo­di Mar­ja­no­vić i do­da­je da od pro­da­je imo­vi­ne tre­ba da na­mi­ri dio po­tra­ži­va­nja.
– Pra­va je šte­ta što Cr­na Go­ra i Bi­je­lo Po­lje i da­lje ne­ma­ju Vun­ko. Kom­bi­nat je i da­nas mo­gao da ra­di, ali se cr­na sud­bi­na nad­vi­la nad pri­vre­dom, pa smo prak­tič­no osta­li bez sve­ga vri­jed­nog – iz­ja­vio je Mar­ja­no­vić.M.N.


Po­gre­šna pri­va­ti­za­ci­ja do­ni­je­la ne­vo­lje

Ne­kad uspje­šan fud­ba­ler i biv­ši rad­nik Vun­ka Zo­ran Ba­se­kić ka­že da svi oni ko­ji su ma­kar i dan pro­ve­li u fa­brič­kim ha­la­ma zna­ju da ci­je­ne šta je zna­čio Vun­ko za za­po­sle­ne i gra­đa­ne Bi­je­log Po­lja.
– Ne­kad je bio po­nos re­ći da ra­diš u Vu­nar­skom kom­bi­na­tu. Svu­da su nam bi­la otvo­re­na vra­ta. Kad pri­mi­mo pla­tu oži­vi grad. Bi­lo je to sreć­no vri­je­me – ka­zao je Ba­se­kić
Ne­ka­da­šnji sin­di­kal­ni po­vje­re­nik Bog­dan Kr­go­vić je is­ta­kao da je po­gre­šna pri­va­ti­za­ci­ja do­ni­je­la ne­vo­lje za pre­ko de­set hi­lja­da za­po­sle­nih u Bi­je­lom Po­lju. Me­đu nji­ma su i rad­ni­ci Vun­ka.
– Osta­li su lju­di bez rad­nog mje­sta. Mno­gi ni­je­su ni­šta ostva­ri­li, ne­ki do­bi­li mi­zer­ne pen­zi­je, od ko­jih ne mo­gu da iz­dr­ža­va­ju po­ro­di­ce, mno­gi obo­lje­li, a do­sta njih oti­šlo na onaj svi­jet, ne do­če­kav­ši da do­bi­ju ono što su za­ra­di­li. Ova pro­da­ja je sa­mo kap u mo­ru, da se rad­ni­ci­ma dje­li­mič­no is­pra­vi na­ne­se­na ne­prav­da – re­kao je Kr­go­vić.


Ni­je­su pro­te­sto­va­li

Struč­njak u ra­ču­no­vod­stvu Vuk­man Ton­čić je i na­kon uvo­đe­nja ste­ča­ja bio po­tre­ban fa­bri­ci, iako je po auto­ma­ti­zmu, na­kon uvo­đe­nja ste­čaj­nog po­stup­ka, ostao bez po­sla.
– Na­dam se da je ovim mu­ka­ma, ko­je smo pret­hod­nih go­di­na pre­ži­vje­li, do­šao kraj. Po­tra­ži­va­nja ima 348 rad­ni­ka, i oče­ku­je­mo da se na­ma kao pri­o­ri­tet­noj gru­pi is­pla­te. Ko­nač­no je do­šlo vri­je­me da nam se is­pla­te po­tra­ži­va­nja. Bi­li smo str­plji­vi i ni­kad ni­je­smo pro­te­sto­va­li ili štraj­ko­va­li, ni­ti iz­la­zi­li na uli­ce. Vje­ro­va­li smo da ima prav­de i ona je ko­nač­no do­šla – na­veo je Ton­čić.