PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

„Za me­ne ne­ma ve­će si­le od mo­ga uvje­re­nja”. Ove ri­je­či ko­je i da­nas mno­gi ra­do ci­ti­ra­ju za­pi­sao je u svom „Lon­don­skom dnev­ni­ku 1941-1945” Mi­lan Grol, pro­fe­sor i po­li­ti­čar, dra­ma­turg i uprav­nik Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du, pri­je ra­ta mi­ni­star u ne­ko­li­ko vla­da, a po­sli­je ra­ta krat­ko vri­je­me i pot­pred­sjed­nik pri­vre­me­ne vla­de De­mo­krat­ske fe­de­ra­tiv­ne Jugoslavije, for­mal­no Ti­tov za­mje­nik... O ovom čo­vje­ku ko­ji je po­sli­je smr­ti Lju­be Da­vi­do­vi­ća stao na če­lo De­mo­krat­ske stran­ke Sr­bi­je, pi­sa­li su mno­gi. Pro­šle go­di­ne o nje­mu je u iz­da­nju be­o­grad­skog „Fi­li­pa Vić­šnji­ća” pod na­slo­vom „Mi­lan Grol”, za­ni­mi­vlji­vu knji­gu ob­ja­vi­la i dr Mi­ra Ra­do­je­vić, van­red­na pro­fe­so­ri­ca Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Iz te knji­ge, uz odo­bre­nje uva­že­ne pro­fe­so­ri­ce Ra­do­je­vić, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, pre­ni­je­će­mo naj­za­ni­mlji­vi­je di­je­lo­ve.
Dr Mi­ra Ra­do­je­vić ob­ja­vi­la je i tri mo­no­gra­fi­je – Udru­že­na opo­zi­ci­ja 1935-1939, Bo­ži­dar V. Mar­ko­vić (1874-1946), Po­li­tič­ka bi­o­gra­fi­ja i Sr­bi­ja u Ve­li­kom ra­tu 1914-1918, Krat­ka isto­ri­ja (ko­a­u­tor Lju­bo­drag Di­mić), te vi­še de­se­ti­na na­uč­nih ras­pra­va i čla­na­ka. Član je Od­bo­ra za isto­ri­ju 20. vi­je­ka SA­NU, Ure­đi­vač­kog od­bo­ra Srp­ske en­ci­klo­pe­di­je i Ure­đi­vač­kog od­bo­ra Srp­skog bi­o­graf­skog reč­ni­ka.
Na­kon vi­še de­ce­ni­ja ću­ta­nja o Mi­la­nu Gro­lu, či­je je ime go­to­vo uz­gred po­mi­nja­no uglav­nom u isto­ri­o­graf­skim ra­do­vi­ma o po­li­tič­kom ži­vo­tu iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta, emi­grant­skoj vla­di Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je i krat­ko­traj­nom pe­ri­o­du po­ku­ša­ja sa­rad­nje sa Ko­mu­ni­stič­kom par­ti­jom Ju­go­sla­vi­je u pr­voj po­lo­vi­ni 1945, po­sled­njih go­di­na po­no­vo je pri­su­tan u srp­skoj kul­tur­noj i na­uč­noj jav­no­sti. Po­red ma­lo­broj­nih isto­ri­ča­ra i prav­ni­ka ko­ji su pro­u­ča­va­li po­je­di­ne dje­lo­ve nje­go­ve bo­ga­te po­li­tič­ke dje­lat­no­sti, to­me je umno­go­me do­pri­ni­je­lo po­nov­no ob­ja­vlji­va­nje vi­še nje­go­vih ra­do­va, kao i onih ko­ji su pr­vi put pu­bli­ko­va­ni 90-tih go­di­na XX vi­je­ka. Go­di­ne 1990, na pri­mjer, uz is­cr­pan pred­go­vor De­si­mi­ra To­ši­ća štam­pa­no je svih se­dam bro­je­va „De­mo­kra­ti­je”, li­sta ko­ji je opo­zi­ci­o­na De­mo­krat­ska stran­ka ob­ja­vlji­va­la od 27. sep­tem­bra do 8. no­vem­bra 1945. go­di­ne, a isto­vre­me­no i Lon­don­ski dnev­nik 1941-1945, ko­ji je Mi­lan Grol vo­dio to­kom emi­gra­ci­je, osta­vlja­ju­ći vje­ro­vat­no naj­bo­lje me­mo­ar­sko svje­do­čan­stvo o iz­bje­glič­koj vla­di. Ubr­zo po­tom, 1991. go­di­ne, kao 54. sve­ska ob­no­vlje­ne bi­bli­o­te­ke „Po­li­ti­ka i dru­štvo” pu­bli­ko­va­na su „Is­ku­še­nja de­mo­kra­ti­je”, još jed­na nje­go­va knji­ga na­sta­la za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta, a za­tim u 64. sve­sci i „Kroz dvi­je de­ce­ni­je Ju­go­sla­vi­je”, dra­go­cje­ni po­gled na pro­ble­me ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve i dru­štva, po­sma­tra­ne iz emi­grant­ske per­spek­ti­ve. Go­di­ne 2000. ob­ja­vlje­no je re­print iz­da­nje „Spo­me­ni­ce Lju­bo­mi­ra M. Da­vi­do­vi­ća iz 1940”, u ko­joj je Mi­lan Grol na­pi­sao je­dan od naj­va­žni­jih tek­sto­va.
Po­red ovih ra­do­va, ve­li­ki zna­čaj za upo­zna­va­nje Mi­la­na Gro­la ima­li su dru­gi ob­ja­vlje­ni iz­vo­ri, isto­rij­skim ili ne­kim dru­gim slu­ča­jem na­sta­ja­li u ra­tu i po nje­go­vom za­vr­šet­ku, ka­ko zbi­va­nja u nje­mu ne bi bi­la za­bo­ra­vlje­na. Osta­vi­li su ih Gro­lo­vi sa­vre­me­ni­ci, lju­di ko­ji su ga po­zna­va­li i sa njim di­je­li­li pro­ble­me, ne­za­vi­sno od to­ga što su po­vre­me­no bi­va­li ne­is­to­mi­šlje­ni­ci: Mi­loš Tri­fu­no­vić („Emi­grant­ske uspo­me­ne”, Ze­mun 1998), Mi­ha­i­lo Kon­stan­ti­no­vić („Po­li­ti­ka spo­ra­zu­ma”, „Dnev­nič­ke be­le­ške 1939-1941”, „Lon­don­ske be­le­ške 1944-1945”, Be­o­grad 1998), Ko­sta St. Pa­vlo­vić (Rat­ni dnev­nik 1941-1945, Be­o­grad 2011) i Mi­lan Ga­vri­lo­vić („Lon­don­ski dnev­nik”, Be­o­grad 2013).Za vra­ća­nje Mi­la­na Gro­la na­ro­du ko­me se po­sve­ći­vao po­li­tič­kom, kul­tur­nom, knji­žev­nom i pu­bli­ci­stič­kom dje­lat­no­šću, bes­kraj­no ga vo­le­ći i bes­po­šted­no ga kri­ti­ku­ju­ći, naj­ve­ću za­slu­gu ipak ima te­a­tro­log Zo­ran T. Jo­va­no­vić, ko­ji je ovom ple­me­ni­tom ci­lju slu­žio dva­de­se­tak go­di­na. Re­zul­tat tog ne­se­bič­nog ra­da či­ne če­ti­ri knji­ge. U pr­ve tri sa­bra­ni su raz­li­či­ti tek­sto­vi sa­mog Mi­la­na Gro­la o po­zo­ri­štu, knji­ga­ma i do­ga­đa­ji­ma: „Iz po­zo­ri­šta pret­ku­ma­nov­ske Sr­bi­je” (Be­o­grad 2004), „Po­zo­ri­šne kri­ti­ke i ese­ji” (Be­o­grad 2007) i „Kroz knji­ge i do­ga­đa­je” (Be­o­grad 2010). Po­sled­nja, če­tvr­ta knji­ga – „Po­zo­ri­šno djelo Mi­la­na Gro­la” (No­vi Sad 2011), is­crp­na je mo­no­gra­fi­ja ko­jom je de­talj­no pri­ka­zan i vred­no­van nje­gov sve­stra­ni an­ga­žman u po­zo­ri­šnoj umjet­no­sti, kao dra­ma­tur­ga, uprav­ni­ka i re­di­te­lja. Osim to­ga, u ovoj je knji­zi da­ta do sa­da naj­po­tup­ni­ja bi­o­gra­fi­ja Mi­la­na Gro­la, či­ji mno­go­broj­ni de­ta­lji po­ma­žu ne sa­mo da se na­do­mje­ste ra­ni­je pra­zni­ne, ne­go i da se uoči po­ve­za­nost vi­še do­ga­đa­ja, do sa­da ma­nje po­zna­tih isto­ri­ča­ri­ma.
Mi­lan Grol ro­đen je 31. av­gu­sta (12. sep­tem­bra) 1876. go­di­ne u Be­o­gra­du, kao sin Ste­va­na Gro­la, po­tom­ka nje­mač­kih do­se­lje­ni­ka u Bač­ku, za vri­je­me Ma­ri­je Te­re­zi­je, i Ju­li­ja­ne (Jul­ke) Bur­maz, Srp­ki­nje, či­ja je po­ro­di­ca ima­la ko­ri­je­ne u Her­ce­go­vi­ni i Sre­mu. Ste­van Grol, po za­ni­ma­nju ko­ba­si­čar, pri­mio je pra­vo­sla­vlje i po­gi­nuo kao srp­ski voj­nik u srp­sko-bu­gar­skom ra­tu 1885. go­di­ne, ali je nje­gov sin go­to­vo ci­je­log ži­vo­ta mo­rao da „do­ka­zu­je” pri­pad­nost i oda­nost srp­skoj na­ci­ji, što je bi­la jed­na od ve­ćih nje­go­vih pat­nji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)