PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pr­vi raz­red osnov­ne ško­le Grol je za­vr­šio u Mra­mor­ku, se­lu u Ba­na­tu, a sve osta­le u Be­o­gra­du, gdje je po­ha­đao i Dru­gu mu­šku gim­na­zi­ju, u ko­joj mu je je­dan od pro­fe­so­ra bio Lju­bo­mir (Lju­ba) Sto­ja­no­vić, a škol­ski dru­go­vi Jo­van Sker­lić, Mi­lan Ra­kić, Alek­san­dar Be­lić, Ste­van i Ko­sta Lu­ko­vić, Vo­ji­slav Ma­rin­ko­vić... Bio je od­li­čan, čak ta­len­to­van uče­nik, ali je po­ro­di­ca bi­la si­ro­ma­šna, što je do­vo­di­lo u pi­ta­nje da­lje ško­lo­va­nje. Mla­đa se­stra Je­le­na umr­la je u 16-oj go­di­ni od tu­ber­ku­lo­ze, bo­le­sti ko­ja je naj­če­šće po­ga­đa­la si­ro­ma­šne, ali ni­je na­pu­stio gim­na­zi­ju. Isto­vre­me­no, po­čeo je da pi­še za no­vi­ne, naj­pri­je za Dnev­ni list, ko­ji mu je u de­cem­bru 1894. i ja­nu­a­ru 1895. go­di­ne ob­ja­vio pr­ve član­ke, po­sve­će­ne unu­tra­šnjoj i spolj­noj po­li­ti­ci, kul­tur­nom ži­vo­tu i isto­ri­ji, što mu je na ne­ki na­čin od­re­di­lo i doc­ni­ju sud­bi­nu, upu­ću­ju­ći ga na iste obla­sti stra­snog in­te­re­so­va­nja. Isto­vre­me­no, za­po­čeo je i ne­ku vr­stu po­li­tič­kog an­ga­žo­va­nja, ka­rak­te­ri­stič­nu za že­lju ta­da­šnjih gim­na­zi­ja­la­ca, na­ro­či­to ma­tu­ra­na­ta, da se ogle­da­ju i u na­ci­o­nal­noj po­li­ti­ci. Pre­ma sje­ća­nju La­ze Po­po­vi­ća, već je ta­da „sa­sta­vljao pro­gra­me i pra­vi­la”. U ju­nu 1895. go­di­ne po­lo­žio je is­pit zre­lo­sti pred ko­mi­si­jom či­ji je pred­sjed­nik bio Bog­dan Po­po­vić, pro­fe­sor knji­žev­no­sti na Ve­li­koj ško­li, sa ko­jim je imao pri­li­ku da raz­go­va­ra i na ma­tur­skoj za­ba­vi. Mo­gu­će je da je upra­vo taj raz­go­vor bit­no do­pri­nio da se u sep­tem­bru iste go­di­ne upi­še na Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet, od­no­sno na isto­rij­sko-fi­lo­lo­ški od­sjek Ve­li­ke ško­le. Za­jed­no s njim, na isti se od­sjek upi­sao i Jo­van Sker­lić.
Bog­dan Po­po­vić imao je ve­li­ki uti­caj na in­te­lek­tu­al­no for­mi­ra­nje i jed­nog i dru­gog. Po­red knji­žev­no­sti, nje­go­vi đa­ci su mo­ra­li da stu­di­ra­ju slo­ven­sku fi­lo­lo­gi­ju, ru­ski, grč­ki, la­tin­ski, isto­ri­ju, ge­o­gra­fi­ju, lo­gi­ku i hi­gi­je­nu. Naj­ši­ri krug nje­go­vih slu­ša­la­ca ob­u­hva­tao je sve za­in­te­re­so­va­ne ve­li­ko­škol­ce, uklju­ču­ju­ći čak i zna­ti­želj­ni­ke iz­van Ve­li­ke ško­le. Su­ža­va­ju­ći se, dru­gi krug se ogra­ni­ča­vao na po­la­zni­ke se­mi­na­ra, a tre­ći, naj­u­ži, na one po­sve­će­ne sreć­ni­ke sa ko­ji­ma je ra­dio i kod svo­je ku­će, do­zvo­lja­va­ju­ći im da nje­go­vu ve­li­ku bi­bli­o­te­ku ko­ri­ste kao svo­ju. Tom su kru­gu pri­pa­da­li i Jo­van Sker­lić i Mi­lan Grol. Sve do ta­da, do tog su­sre­ta sa pro­fe­so­rom ko­ji je znao da u sva­kom po­je­di­nač­nom ve­li­ko­škol­cu pre­po­zna pra­vo opre­dje­lje­nje i po­mog­ne mu u da­ljem usmje­re­nju, ško­la Mi­la­nu Gro­lu ni­je pru­ža­la mno­go ra­do­sti i in­te­lek­tu­al­nog za­do­volj­stva. „Ne uda­ra­ju­ći na uvje­re­nja svo­jih uče­ni­ka, Bog­dan Po­po­vić je svo­jim is­ti­ca­njem sre­đe­ne pa­žnje, ja­snog shva­ta­nja pred­me­ta, lo­gič­nog i raz­mjer­nog raz­vi­ja­nja, i na­ro­či­to svo­jim stal­nim za­htje­vom pro­sto­te i iskre­no­sti u iz­ra­ža­va­nju, uti­cao i na na­čin mi­šlje­nja, ili ja­sni­je mo­žda re­ći, na na­čin stva­ra­nja mi­šlje­nja”. Da to po­stig­ne, iz­o­štra­vao im je spo­sob­nost po­sma­tra­nja i su­đe­nja. Ne pod­no­se­ći ne­is­kre­nost u osje­ća­nji­ma i ne­sklad­nost u iz­ra­zu, a di­ve­ći se lo­gi­ci sa­vr­še­ne fran­cu­ske for­me, učio ih je sa­mo­va­spi­ta­va­nju, sa­mo­di­sci­pli­ni, pre­ci­zno­sti iz­ra­ža­va­nja i umi­je­ću pre­po­zna­va­nja lje­po­te kao osnov­nim uslo­vi­ma za sti­ca­nje uku­sa i pi­sme­no­sti. Nje­go­vi đa­ci uče­ni su da osje­te li­je­po i da „zna­ju za­što je što li­je­po”, ču­va­ju­ći po­tom tu lje­po­tu kao traj­nu vri­jed­nost i od sve­ga do­ži­vlje­nog stva­ra­ju­ći je u se­bi sa­mom. Isto­vre­me­no, od njih je zah­ti­je­vao ne da u knji­žev­no­sti ima­ju isto mi­šlje­nje kao on što ga je imao, ne­go da zna­ju za­što dru­ga­či­je mi­sle i ka­ko da bra­ne svoj stav, raz­vi­ja­ju­ći ukus i u umjet­no­sti i u mo­ra­lu.
Ga­dljiv na sva­ku pro­sto­tu, laž i vul­gar­nost, Mi­lan Grol je žed­no upi­jao lek­ci­je i na­uk ko­ji je do­bi­jao. S dru­ge stra­ne, na nje­ga je sna­žno dje­lo­va­la at­mos­fe­ra Ve­li­ke ško­le, na ko­joj je po­li­ti­ka tih go­di­na „išla do bez­u­mlja”. Sje­ćao ih se kao vre­me­na „naj­pu­ni­jeg vre­nja ju­go­slo­ven­ske ide­je, upor­nih po­ku­ša­ja srp­sko-bu­gar­skog zbli­že­nja u omla­di­ni, upr­kos kr­va­vom šo­vi­ni­zmu na jed­noj i na dru­goj stra­ni”, a u unu­tra­šnjoj po­li­ti­ci „pro­ga­nja­nja i de­mon­stra­ci­ja”.
Di­plo­mi­rao je ju­na 1899. go­di­ne, a pred­sjed­nik is­pit­nih ko­mi­si­ja bio je Lju­ba Sto­ja­no­vić. Iste go­di­ne, u av­gu­stu, za­po­slio se kao pro­fe­sor fran­cu­skog je­zi­ka u Gim­na­zi­ji Kralj Alek­san­dar Pr­vi. Me­đu osta­lim ća­ci­ma bio je raz­red­ni starješina i Sta­ni­sla­vu Vi­na­ve­ru, ko­ji ga se sje­ćao kao kul­tur­nog, re­for­ma­ma sklo­nog na­stav­ni­ka, ko­ji je đa­ke pod­sti­cao da či­ta­ju i učio da vo­le po­zo­ri­šte. I sam mu se po­sve­ću­ju­ći, upo­re­do s pro­fe­sor­skim po­zi­vom, to­kom 1899–1900. bio je se­kre­tar za knji­žev­ne po­slo­ve (po­moć­nik dra­ma­tur­ga), a od 1900. go­di­ne vr­ši­lac du­žno­sti dra­ma­tur­ga u Na­rod­nom po­zo­ri­štu. Iste go­di­ne do­bio je sti­pen­di­ju za jed­no­go­di­šnje struč­no usa­vr­ša­va­nje u Pa­ri­zu. Ot­pu­to­vao je sa Jo­va­nom Sker­li­ćem, po­red Mi­la­na Ra­ki­ća, naj­bo­ljim pri­ja­te­ljem.
„... u av­gu­stu 1900, kre­nu­li smo za­jed­no„, sje­ćao se s raz­nje­že­nom to­pli­nom, „III kla­som očaj­nog ma­đar­skog put­nič­kog vo­za, pre­pu­nog se­lja­ka – pe­čal­ba­ra er­delj­skih, nji­ho­vih dža­ko­va, ašo­va i ko­sa; da­nju da­ve­ći se u za­pa­ri i di­mu od lu­la; no­ću – sa­ni i pre­mo­re­ni – tra­že­ći na­slo­na za gla­vu ko­ja se bes­po­moć­no lo­ma­ta li­je­vo i de­sno. Pu­to­va­lo se bez od­mo­ra do Lo­za­ne, s pre­ki­di­ma sa­mo pri pre­la­zi­ma iz vo­za u voz, s te­škim ruč­nim pr­tlja­gom ko­ji nam je iz­va­lji­vao ru­ke iz ra­me­na”. Po­sli­je dva mje­se­ca pro­ve­de­na u Lo­za­ni, sti­gli su u Pa­riz u ko­me je, fe­bru­a­ra na­red­ne go­di­ne, Jo­van Sker­lić za­vr­šio dok­tor­ski rad, a Mi­la­nu Gro­lu u apri­lu pro­du­že­no od­su­stvo i usa­vr­ša­va­nje za još go­di­nu da­na.
(NA­STA­VI­ĆE SE)