PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­red već ste­če­ne lju­ba­vi za fran­cu­sku knji­žev­nost, fran­cu­ski in­te­lek­tu­al­ni duh i ide­je fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je, to­kom dvo­go­di­šnjeg bo­rav­ka u Pa­ri­zu po­čeo je da i tu sre­di­nu osje­ća kao svo­ju. Ka­ko je doc­ni­je pi­sao, srp­ski stu­den­ti su se sa stu­di­ja na nje­mač­kim uni­ver­zi­te­ti­ma, u Min­he­nu, Laj­pci­gu i Ber­li­nu, vra­ća­li sa di­plo­ma­ma, ali „du­hov­no je u doc­ni­joj ka­ri­je­ri isto kao za vri­je­me ško­lo­va­nja od sre­di­ne u ko­joj su pro­vo­di­li po ne­ko­li­ko naj­u­pe­ča­tlji­vi­jih go­di­na“. U Pra­gu je srp­ski na­ci­o­na­li­zam, pod sna­žnim uti­ca­jem na­pred­ne slo­ven­ske sre­di­ne i so­ci­jal­nih ide­ja To­ma­ša Ma­sa­ri­ka, pro­ši­ri­van u ju­go­slo­ven­ski. U Fran­cu­skoj pak uklju­či­va­li su se u at­mos­fe­ru ko­ja je vri­la od ras­pra­va o knji­žev­no­sti, po­zo­ri­štu i po­li­ti­ci. Na bu­ke­va­ri­ma, u škol­skim klu­pa­ma, ka­fa­na­ma i stu­dent­skim so­bi­ca­ma la­tin­skog kvar­ta „iz­mje­nji­va­ni su uti­sci mla­dih lju­di – u jed­noj va­ro­ši u ko­joj sve uz­bu­đu­je, ži­vot isto ko­li­ko i umjet­nost“. Ko je htio da uče­stvu­je u to­me „mo­rao je pra­ti­ti stva­ri, mo­rao je či­ta­ti“ i du­hov­no se sa­o­bra­ža­va­ti sa oko­li­nom“. Jer, ta­mo su iz­ra­đi­va­na i mi­šlje­nja i lič­no­sti.
Vra­ća­ju­ći se iz Pa­ri­za, Mi­lan Grol je krat­ko bo­ra­vio u Bri­se­lu i Ber­li­nu, da bi po do­la­sku u Be­o­grad u isto vri­je­me ra­dio po ne­ko­li­ko, če­sto raz­li­či­tih po­slo­va: škol­skih, po­li­tič­kih, pu­bli­ci­stič­kih i po­zo­ri­šnih.
U apri­lu 1903. pre­mje­šten je zbog po­li­tič­kog opo­zi­ci­o­nar­stva u Ne­go­tin­sku gim­na­zi­ju. U Be­o­grad je vra­ćen u av­gu­stu 1904, na po­sao u Tre­ćoj be­o­grad­skoj gim­na­zi­ji, u ko­joj je pre­da­vao do 1906. go­di­ne. Na­red­ne tri go­di­ne (1906–1909) bio je pro­fe­sor u Pr­voj be­o­grad­skoj, a od ok­to­bra 1910. do 1. ja­nu­a­ra 1911. u Dru­goj be­o­grad­skoj gim­na­zi­ji.
U po­li­tič­kom po­gle­du pri­stu­pio je Sa­mo­stal­noj ra­di­kal­noj stran­ci, ko­ja je, ka­ko je pi­sao, „po­ni­kla iz jed­ne uz­bu­ne sa­vje­sti“, iz­dva­ja­njem iz Ra­di­kal­ne stran­ke, „iza iz­ja­ve Ni­ko­le Pa­ši­ća na pri­je­kom su­du, u ko­joj se ovaj bio ogra­dio od svo­jih okri­vlje­nih dru­go­va, i iza kom­pro­mi­sa Ra­di­kal­ne stran­ke sa lič­nim re­ži­mom kra­lja Alek­san­dra i kra­lji­ce Dra­ge. Uz­bu­na na­ro­da pro­tiv tog vi­še sram­nog ne­go na­sil­nog re­ži­ma, bi­la je u pr­vom re­du mo­ral­na. Po­ni­kla u tim na­rod­nim ras­po­lo­že­nji­ma, stran­ka sa­mo­stal­nih ra­di­ka­la osta­la je bi­la ne­po­mir­lji­va u za­htje­vi­ma či­šće­nja jav­nog ži­vo­ta. Taj po­li­tič­ki pu­ri­ta­ni­zam do­nio joj je bio na­ziv ’mo­ral­ne žan­dar­me­ri­je’“. Bu­du­ći da je ova stran­ka bi­la pr­va ko­ja je u pro­gram uni­je­la ide­ju ju­go­slo­ven­ske za­jed­ni­ce, za­jed­no sa dru­gim isto­mi­šlje­ni­ci­ma, na­ro­či­to sa Jo­va­nom Sker­li­ćem, po­čeo je i sam da se za­la­že za ju­go­slo­ven­stvo, te je u no­vem­bru 1905. go­di­ne uče­stvo­vao u or­ga­ni­zo­va­nju Kon­gre­sa ju­go­slo­ven­skih knji­žev­ni­ka i pu­bli­ci­sta. Osam go­di­na ka­sni­je, 1913, ko­op­ti­ran je u Glav­ni od­bor.
Kao član Sa­mo­stal­ne ra­di­kal­ne stran­ke ure­đi­vao je nje­na naj­va­žni­ja gla­si­la: Dnev­ni list (1906–1909), za ko­ji je pi­sao sve do pre­stan­ka nje­go­vog iz­la­že­nja 1911. go­di­ne, i Od­jek (1912–1915). Po­se­ban zna­čaj ima­lo je nje­go­vo pri­su­stvo u Dnev­nom li­stu, oko ko­ga se oku­plja­lo lje­vi­čar­sko stra­nač­ko kri­lo.
Upo­re­do s an­ga­žo­va­njem u par­tij­skim gla­si­li­ma, pi­sao je za vi­še srp­skih ča­so­pi­sa, na­ro­či­to za Zve­zdu Jan­ka Ve­se­li­no­vi­ća i Srp­ski knji­žev­ni gla­snik, u či­jem je ure­đi­vač­kom od­bo­ru bio od 1907, a sa­rad­nik sve do Dru­gog svjet­skog ra­ta 1941. go­di­ne.
U obla­sti po­zo­ri­šne umjet­no­sti, u ju­nu 1902. go­di­ne po­sta­vljen je za pe­ro­vo­đu ko­mi­si­je za iz­ra­du Za­ko­na o Na­rod­nom po­zo­ri­štu. Vr­ši­lac du­žno­sti dra­ma­tur­ga bio je do 1906, a uprav­nik od 17. ju­la 1909. do 31. mar­ta 1910. go­di­ne. U me­đu­vre­me­nu, no­vem­bra 1909. go­di­ne pri Na­rod­nom po­zo­ri­štu je osno­vao Glu­mač­ku ško­lu, či­ji je bio uprav­nik i pre­da­vač. Za uprav­ni­ka Na­rod­nog po­zo­ri­šta po dru­gi put je po­sta­vljen ja­nu­a­ra 1911, ostav­ši na tom mje­stu do iz­bi­ja­nja Pr­vog svjet­skog ra­ta 1914. go­di­ne.
Go­di­ne 1909. za­sno­vao je svo­ju po­ro­di­cu, ože­niv­ši se Lju­bi­com Ra­kić, unu­kom Mi­la­na Đ. Mi­li­će­vi­ća, kćer­kom Mi­te Ra­ki­ća i se­strom pje­sni­ka Mi­la­na Ra­ki­ća, sa ko­jim ga je ve­zi­va­lo du­bo­ko i traj­no pri­ja­telj­stvo. Sa njom je imao dvo­je dje­ce: Mi­loj­ku (1910–1918) i Vo­ji­sla­va (1911–1987).
Za vri­je­me Bal­kan­skih ra­to­va (1912–1913) i pr­vih go­di­na Ve­li­kog ra­ta (1914–1915) bio je cen­zor na be­o­grad­skom te­le­gra­fu, a po­tom na ni­škom. Po­sli­je po­vla­če­nja pre­ko Al­ba­ni­je, ži­vio je u Švaj­car­skoj, gdje je bio za­du­žen za pro­pa­gan­du rat­nih ci­lje­va Sr­bi­je. Na­kon uče­šća na Kon­fe­ren­ci­ji mi­ra, u Be­o­grad se vra­tio u av­gu­stu 1919, od­mah pre­u­zev­ši du­žnost uprav­ni­ka Na­rod­nog po­zo­ri­šta, ko­ju je vr­šio do 1924. go­di­ne.
Go­di­ne 1927. po­stao je član Srp­skog PEN klu­ba, či­ji je pred­sjed­nik bio 1933–1934. go­di­ne. Uprav­nik Ko­la­r­če­ve na­rod­ne za­du­žbi­ne po­stao je 1. mar­ta 1929, ostav­ši na tom mjestu do 31. ok­to­bra 1938. go­di­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)