Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić

Sa ovim na­slo­vom su Ve­čer­nje no­vo­sti pi­sa­le o Mi­lu Ra­du­no­vi­ću, po­vo­dom pre­no­sa nje­go­vih po­smrt­nih osta­ta­ka u Pro­go­no­vi­će:
„Ko­man­dant dva­de­se­tog pe­ša­dij­skog pu­ka bio je pe­ša­dij­ski pu­kov­nik Mi­lo Ra­du­no­vić, no­si­lac Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde s ma­če­vi­ma.
Bio je to iz­van­red­no hra­bar čo­vek i sja­jan pa­tri­o­ta, a pra­vi otac pre­ma svo­jim voj­ni­ci­ma.
Nje­go­va za­po­vest ne sa­mo za voj­ni­ke ne­go i za ofi­ci­re bi­la je sve­ti­nja. Pa ipak, na­šlo se lju­di ko­ji su se usu­di­li da iz­da­ju ovog ple­me­ni­tog čo­ve­ka, iz­vr­snog sta­re­ši­nu i hra­brog rat­ni­ka.
Je­dan iz­me­đu iz­da­ji­ca bio je na­red­nik Ber­ber, ko­ji je bio folk­sdoj­čer od­ne­kud iz Bač­ke.
Ka­ko se se­ća pu­kov­nik u pen­zi­ji i re­zer­vi Ra­de Đ. Kne­že­vić, 20. pe­ša­dij­ski puk je to­kom de­se­tog apri­la vo­dio te­ške i ogor­če­ne bor­be sa Nem­ci­ma u So­ko­banj­skoj kli­su­ri. Bor­be su vo­đe­ne s pro­men­lji­vom sre­ćom, ali, uglav­nom, na­ši su us­pe­li da odr­že svo­je po­lo­ža­je. Kad je pa­la noć, ko­man­dant pu­ka Ra­du­no­vić je na­re­dio da se de­talj­no iz­vi­di kli­su­ra, ka­ko bi puk čim sva­ne mo­gao pre­ći u na­pad na ne­pri­ja­te­lja što je na­di­rao ve­li­kim i ja­kim sna­ga­ma.
Za od­la­zak u iz­vid­ni­cu do­bro­volj­no se pri­ja­vio folk­sdoj­čer Ber­ber. Mi­lo Ra­du­no­vić, iako je znao da je na­red­nik Ber­ber folk­sdoj­čer, po­slao ga je u iz­vid­ni­cu ne mo­gav­ši ni da pret­po­sta­vi da ti­me u stva­ri se­be osu­đu­je na smrt.
A ta­ko se upra­vo do­go­di­lo.
Kad je s voj­ni­ci­ma sti­gao pred ulaz u kli­su­ru, folk­sdoj­čer je re­kao voj­ni­ci­ma da ga pri­če­ka­ju a da će on, to­bož, sam iz­vi­di­ti kli­su­ru. Po­tom se iz­da­ji­ca iz­gu­bio u mra­ku.
Čim se odvo­jio od voj­ni­ka ko­ji su ga pra­ti­li, na­red­nik Ber­ber je po­tr­čao i usko­ro se su­sreo sa ne­mač­kom pa­tro­lom.
– Hajl Hi­tler! – od­mah je po­vi­kao iz­daj­nik i od­ba­cio oruž­je od se­be.
Ne­mač­ki voj­ni­ci bi­li su iz­ne­na­đe­ni, ali na­red­nik pre­beg im je od­mah re­kao da no­si sa so­bom va­žne po­dat­ke i da tre­ba što pre da ga od­ve­du u štab.
U šta­bu ne­mač­ke je­di­ni­ce ko­ja je na­pre­do­va­la pre­ma So­ko­ba­nji na­red­ni­ka Ber­be­ra sa­slu­ša­li su s naj­ve­ćom pa­žnjom. A on im je, na osno­vu kar­te ko­ju je kao vođ pod­o­fi­cir­ske pa­tro­le imao uza se, ob­ja­snio do u de­ta­lje ras­po­red i po­lo­ža­je 20. pe­ša­dij­skog pu­ka.
Na­red­nik Ber­ber po­seb­no je pre­ci­zno ob­ja­snio Nem­ci­ma po­lo­žaj pu­kov­ske osma­trač­ni­ce gde se na­la­zio pe­ša­dij­ski pu­kov­nik Mi­lo Ra­du­no­vić sa svo­jim šta­bom.
Su­tra uju­tru, u ra­nu zo­ru, ne­pri­ja­telj je otvo­rio ja­ku ar­ti­lje­rij­sku va­tru na na­še po­lo­ža­je. Ta va­tra je bi­la to­li­ko pre­ci­zna da je već dru­ga gra­na­ta po­go­di­la pu­kov­sku osma­trač­ni­cu.
Tom pri­li­kom smrt­no je ra­njen ko­man­dant pu­ka pu­kov­nik Mi­lo Ra­du­no­vić, ko­ji se kao ve­li­ki ju­nak po­ka­zao i na Kaj­mak­ča­la­nu 1918. go­di­ne. Po­gi­nu­lo je još ne­ko­li­ko voj­ni­ka – ve­zi­sta.
Vi­de­ći da mu vi­še ne­ma ži­vo­ta, pu­kov­nik Ra­du­no­vić je za­mo­lio da mu pri­ne­su pu­kov­sku za­sta­vu, da bi se s njom opro­stio.
Kad su mu pri­ne­li pu­kov­sku za­sta­vu, pu­kov­nik se ma­lo po­di­gao sa svog le­ža­ja i dok su ga su­ze ob­li­va­le uzeo je ivi­cu boj­nog bar­ja­ka u ru­ke i po­lju­bio ga.
Po­tom, kao pre­po­ro­đen, pu­kov­nik Mi­lo Ra­du­no­vić je sklo­pio oči i ti­ho pro­ša­pu­tao: – Na­sta­vi­te bor­bu, voj­ni­ci, sve do ko­nač­ne po­be­de nad ne­pri­ja­te­ljem!“
(NA­STA­VI­ĆE SE)